Naši preci su na svojevrstan način zasejali ono što mi danas žanjemo: i dobro i loše. Bilo da smo toga svesni ili ne, preci i primarna porodica u velikoj meri određuju naš život, kaže Vlado Ilić, sistemski terapeut, profesor, jedan od najbližih učenika Berta Helingera, tvorca metode poredak ljubavi/porodični raspored i autor knjige "Kultura konflikta".
Dok naučna istraživanja dokazuju da je informacija zapisana u genima i da snažne emocije koje su preci preživjeli utiču na pojedince i ponašanje i tek traže "lijek" za rješavanje problema nekih negativnih nasljeđa poredak ljubavi/porodični raspored je metod koji to rješava. Ovaj odlukom Ministarstva zdravlja Srbije zvanično priznati metod tradicionalne terapije je prisutan već nekoliko godina i kod nas. Ilić preko seminara, radionica, edukativnih grupa koje drži širom svijeta pokazuje put kojim se može doći do optimalnih porodičnih, partnerskih i drugih odnosa i biti srećan ovdje i sada.
Naredna radionica u Banjaluci je 23. i 24. jula, a počinje besplatnim uvodnim predavanjem 22. jula, u 18 časova, sa zanimljivom temom "Nasljeđe predaka", a više o tome ima na Facebook stranici Poredak ljubavi Banjaluka.
NN: Mnogi porodični odnosi su narušeni, a mnogi kažu da je porodica kao ćelija društva u ozbiljnoj krizi. Postoji li put do optimalnog porodičnog rasporeda?
ILIĆ: Porodica je najveći poklon i najveće blago, najveća oaza snage, koja je svima nama neophodna da opstanemo, pogotovo u ovakvim teškim vremenima u kojima se trenutno nalazi čovečanstvo. Istovremeno nas upravo u porodici svakodnevno očekuju i najveći izazovi koji otvaraju i nove mogućnosti i perspektive. Nažalost, spoljni faktori sve više utiču da se spoljašnji konflikti projektuju i prebacuju i postaju česti uzroci konflikta u porodici, sa nama najbližim i najdražim, s braćom i sestrama, roditeljima, sa bračnim partnerom ili decom. Došlo je do poremećaja osnovnih vrednosti i zakona života. Svakodnevica je prepuna novih izazova i novih mogućnosti. Poredak ljubavi mi je pružio i pruža mogućnost sagledavanja teških situacija u okviru porodice u jednom širem kontekstu, otvarajući meni i nama svima u porodici nove perspektive i njihovo efikasnije prevazilaženje za integraciju i onoga što nam u prvi mah i ne prija. Jednu od mogućnosti izlaska iz tog začaranog kruga i čvrst oslonac pruža, svakako, jačanje porodice, tog osnovnog izvora naše energije i snage. Kada na takav način ponovo steknemo poverenje u sebe i pouzdanje i sigurnost u ljubav, koja od naših predaka preko naših roditelja teče ka nama, nećemo morati grčevito da tražimo kompenzacije spolja, u trenutnom bleštavilu veštačkog svetla. Poredak ljubavi se zalaže da u okviru svake porodice postoji optimalan raspored. Optimalan je onaj poredak u kojem članovi porodice troše najmanju potrebnu količinu energije da bi porodica funkcionisala kao celina, a oni kao pojedinci se razvijali.
NN: Postoje razni problemi i u partnerskim odnosima. Kako postići da u partnerskim vezama ljubav bude vodilja i lek?
ILIĆ: Partneri su privučeni nevidljivim nitima zajedničke teme. Kad prođe vreme zaljubljenosti često počnemo u partneru da prepoznajemo nešto što nam se ne sviđa. To što nam se u partneru ne sviđa ili nas ponekad dovodi i do ludila je zapravo ono što nosimo duboko u sebi, poput tamne mrlje. To je toliko bolno da s tim delom svoje duše ne možemo da se suočimo sami i zato kad to prepoznamo u partneru dobijamo želju da to uništimo, ili makar promenimo. Pri tome gubimo iz vida da je upravo ta osobina koja nas izluđuje kod našeg partnera jedan od bitnih razloga zašto smo uopšte zajedno. Kroz partnerske odnose možemo uz pomoć partnera najefikasnije raditi na onim potisnutim temama, koje smo duboko sakrili od nas samih i na taj način doprinesemo obostranom rastu u ljubavi koja ima budućnost.
Ljubav se najlepše ispoljava kad se radujem svojoj ženi, kad je poštujem i volim onakvu kakva jeste, kad se ona raduje meni i poštuje me i voli onakvog kakav jesam, i kada se radujemo i volimo naše dete, upravo takvo kakvo jeste. Kad prihvatimo i volimo naše roditelje onakve kakvi jesu.
NN: Tema sljedećeg predavanja prije radionice u Banjaluci je "Nasljeđe predaka". Kako životi i energije predaka djeluju na nas?
ILIĆ: Mi nismo samonikli. Naši preci su na svojevrstan način zasejali ono što mi danas žanjemo: i dobro i loše. Bilo da smo toga svesni ili ne, preci i primarna porodica u velikoj meri određuju naš život. To je ono što nam je svima zajedničko, bez obzira na to odakle smo, kakav nam je društveni status, školska sprema ili šta smo po zanimanju: svi mi imamo oca i majku. I naši očevi i majke isto tako. U meni živi sva ta velika porodica svih mojih predaka. Od njih sam u nasleđe dobio ne samo boju očiju, oblik nosa ili obrazac ponašanja, koji se često vide već na prvi pogled. U meni boravi svaka njihova misao, svako osećanje koje su ikada imali, pogotovo svaki traumatičan doživljaj. Veze lojalnosti prema roditelju koji je, na primer, imao tešku sudbinu stoje na putu prihvatanja i ostvarenja sopstvene sreće. Kada je, recimo, u porodici neko hendikepiran ili bolestan, vrlo često imamo situaciju da zdrava deca misle da nemaju pravo na sopstvenu sreću. Čak misle da će bolesnome biti lakše ako i oni sami obole. Kada su srećni, osećaju zbog toga grižu savesti i podsvesno čine sve ne bi li ponovo postali nesrećni. Čini se da je najteže izdržati sreću. Gotovo da nema ničeg težeg od toga. Većina mnogo lakše podnosi nesreću... ali sreću?! To je toliko paradoksalno da se graniči s apsurdom. Zašto je tako? Većina ljudi se u nesreći, upravo preko tog stanja nesrećnosti, oseća duboko vezanom za sopstvenu porodicu. Pritom su ispunjeni osećanjem nedužnosti i savest im je čista, u dubini duše osećaju stanje pripadnosti svojoj porodici. To osećanje čiste savesti velika je uteha u nesreći. Obrnuto, ako je neko iz porodice srećan, uprkos tome što su drugi članovi porodice nesrećni ili pate, onda ga vrlo često muči griža savesti. I onda podsvesno preduzima sve ne bi li ipak postao nesrećan, pa tako u nesreći postaje srećan. Iracionalni strahovi od života i preuzimanje energije žrtve često su posledica potisnutih transgeneracijskih trauma. Sećanje na pretrpljena ratna stradanja prenose se s generacije na generaciju. Ali i drugi vidovi traume - poput ubistva ili gubitka najbližih u ranom detinjstvu, gubitka partnera, deteta ili abortus, da nabrojim samo neke, dovode do blokade energije života i njihovog potiskivanja da bi se preživeo veliki bol koji su ostavili za sobom. Ali, upravo tu i nastaju problemi. Još je Jung uvideo da sve ono što je potisnuto prerasta u senku i postaje sudbinsko, izlazeći na površinu kada to najmanje očekujemo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.