Mnogo mi znači što smo ušli u izbor Evropske filmske akademije, to je veliki kompliment filmu "Strahinja Banović" i svim divnim ljudima koji su na njemu radili. A stvarno sam imao fantastičnu ekipu koju su činili dobri ljudi, vrhunski profesionalci sa svih strana sveta. Istovremeno sam svestan i da je konkurencija ove godine zaista izuzetna, tako da se radujem već ovom uspehu.
Rekao je ovo za "Nezavisne" reditelj Stefan Arsenijević, reditelj filma "Strahinja Banović", koji je jedini kandidat iz našeg regiona među 30 ostvarenja koja konkurišu za evropskog "Oscara". Ovogodišnja svečana ceremonija dodjele nagrada održaće se 35. put u decembru u Rejkjaviku. Film je inspirisan epskom pjesmom "Banović Strahinja", u kojoj afrički migranti zauzimaju mjesta srpskih nacionalnih junaka. Na početku migrantske krize Strahinja i njegova žena Ababu napustili su Ganu, odakle ih je put preko Njemačke, odakle su deportovani, odveo u Beograd. Nakon određenih problema i nezadovoljstva zbog života u Beogradu, Ababu je odlučila da pobjegne iz tog grada sa jednim Sirijcem. Strahinja je, kao i njegov epski pandan, zbog ljubavi krenuo balkanskom migrantskom rutom.
"Strahinja Banović" je na Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima osvojio pet nagrada, uključujući i gran pri "Kristalni globus" za najbolji film, što je prvi put u ovom vijeku da je srpski film trijumfovao u glavnom takmičarskom programu na nekom od svjetskih festivala A kategorije. Do sada je učestvovao na više od 40 međunarodnih filmskih festivala i osvojio više od 20 nagrada.
"Nagrade naravno gode. One su svakom stvaraocu važne kao jedan od pokazatelja da je film uspeo da dopre do ljudi, da ih dotakne emotivno ili intelektualno, da ih se tiče. I važne su za dobijanje novog filma u ovoj našoj neizvesnoj profesiji. Mada kod nas na Balkanu uspeh često donosi kontraefekte, ali pritiska nema. Vremenom sam naučio da stvari odmah stavljam u jednu širu perspektivu, tako da radosti ima, a pritiska nema", kazao je Arsenijević.
NN: Filmom "(A)torzija" ste već jednom osvojili nagradu Evropske filmske akademije za najbolji kratki film 2003. godine. Koliko ste se od tada do danas promijenili kao stvaralac?
ARSENIJEVIĆ: To je bilo na samom početku moje karijere. "(A)torzija" je moj prvi profesionalni film i sve je tada delovalo nestvarno. Uspeh tog kratkog filma je bio neverovatan, tako mlad našao sam se i na dodeli "Oscara", kao nominovani reditelj. Koliko su te nagrade skrenule pažnju na moj rad, toliko su bile i obavezujuće. Podigle su očekivanja neverovatno visoko i jedno vreme me i blokirale u kreativnom radu. Sada sam, čini mi se, zreliji i mudriji. Znam da se takav uspeh ne dešava često, da je i pored dobrog filma veliki udeo sreće i raznih okolnosti u tome. Zato sam smireniji i zahvalniji za ovo što se događa oko "Strahinje Banovića". Taj film možda najviše od svih mojih filmova ima dodirnih tačaka sa "(A)torzijom" u smislu tretiranja važne društveno-istorijske teme iz neočekivanog ugla i poetike.
NN: Kako ste došli na ideju da povučete paralelu između epskog Strahinje Banovića i sudbine migranata?
ARSENIJEVIĆ: "Banović Strahinja" je jedna od najlepših pesama srpske kulture. Uvek me je intrigirala. Razmišljao sam da uradim savremenu verziju, u trenutku kada je počela migrantska kriza. Tada sam upoznao jednog mladog migranta iz Gane Ibrahima Išaka, koji je, za razliku od većine, želeo da ostane u Srbiji, da otpočne fudbalsku karijeru. Zatražio je azil na koji je dugo čekao, u međuvremenu je učio jezik i na sve načine pokušavao da se uklopi u našu sredinu. Imao je neverovatan entuzijazam za Srbiju. I dok je jedan deo naše javnosti strahovao da će migranti uništiti naš način života i kulturu, ja sam pomislio kako bi bilo zanimljivo da upravo neko kao Ibrahim bude Banović Strahinja u savremenoj verziji. Šta ako ljudi od kojih strahujemo prigrle našu tradiciju? Činilo mi se da ovo otvara niz zanimljivih pitanja o identitetu i tradiciji. Mislim da je važno da se nasleđe iznova aktuelizuje u savremenom trenutku. To je način da se ono revitalizuje i učini relevantnim. S druge strane, činilo mi se da na taj način dajemo drugačiji ugao gledanja na migrantsku krizu, koji će možda omogućiti lakše razumevanje i identifikaciju. Upravo to je glavna snaga filma kao umetnosti, što nam omogućuje da se prepoznamo u drugima.
NN: U filmu su igrali glumci iz Francuske, Gane, Sirije. Kakva je bila atmosfera na setu, koliko je ovakva koloritna ekipa uticala na krajnji proizvod?
ARSENIJEVIĆ: Taj miks glumaca i filmadžija sa raznih strana sveta je bio izuzetno uzbudljiv i inspirativan. Film se u suštini svuda snima na isti način. Iako dolazimo iz različitih sredina, mi filmadžije se vrlo lako uigramo. Vrlo lako se prepoznamo i upoznamo. Bilo mi je zanimljivo da razgovaram o našoj narodnoj pesmi sa ljudima koji nisu iz naše sredine. Oni su donosili neke nove, lične perspektive i uvide. Odjednom je ta srednjovekovna pesma postala nešto savremeno i konkretno. Zapravo pesma je o ljubavi, o praštanju, o empatiji. To svako bilo gde na svetu može da razume. I toga nam svima nedostaje u današnjem svetu.
NN: Koliko Vas kao čovjeka i umjetnika nadahnjuje saradnja sa ljudima iz drugih kultura?
ARSENIJEVIĆ: Ja sam odrastao u zemlji koja je bila međunarodno izolovana. I od tada sam žedan saradnje sa celim svetom. Kreativna razmena je ključna. Širiti horizonte, upoznati i razumeti druge - to smatram za veliku privilegiju koja donosi puno i kreativnog i životnog nadahnuća.
NN: Dio kritike je izrazio negativne ocjene za dugačke kadrove bez puno radnje obojene tišinom?
ARSENIJEVIĆ: Drugi deo je rekao da im je tih 90 minuta proletelo. Svetu se ne može udovoljiti. Ali naš film definitivno nije bučan i agresivan.
NN: Koliko se strana publika zainteresovala za lik Banović Strahinje iz epske pjesme?
ARSENIJEVIĆ: Dosta sam pratio film na festivalima po svetu i gotovo uvek se ljudi raspituju kako bi mogli da pročitaju pesmu. Postoji izvrstan prevod na engleski Džefrija Lokea. Ponosan sam što je film uspeo da skrene međunarodnu pažnju na takav biser naše kulturne baštine.
NN: Film su podržali Filmski centar Srbije, Fond Saveta Evrope - Eurimaž, Filmski fond Luksemburg, Francuski nacionalni centar za film, Bugarski nacionalni filmski centar, Litvanski filmski centar, Kreativna Evropa - MEDIA i Vlada Republike Srbije. Koliko znači ta podrška sa raznih strana?
ARSENIJEVIĆ: To je jedini način da se snimi ovakav film. U Srbiji nažalost na konkursima od države dobijamo nedovoljno novca da bismo mogli da snimimo film. Neophodno je naći dodatna sredstva pa je većina naših filmova koprodukcija sa drugim zemljama. To otežava posao producentima, neizvesno je, komplikuje ceo proces snimanja i značajno produžava period priprema, pa godinama morate da čekate snimanje. Ali takva je realnost. S druge strane, lepo je kada dođe podrška iz neke druge sredine, pogotovo u fazi priprema, osokoli te kao potvrda da si na dobrom putu, da taj film nije važan samo tebi i tvojoj sredini, već je prepoznat i podržan i šire.
NN: Šta mislite da su migracije tokom istorije donosile svijetu?
ARSENIJEVIĆ: Kao i sve na ovom svetu, i dobre i loše stvari. Ali mislim da su migracije u savremenom, globalizovanom, sve manjem svetu nezaustavljive i prirodne.
NN: Radite li trenutno na nekim novim projektima?
ARSENIJEVIĆ: Trenutno radim na knjizi razgovora sa rediteljem Srđanom Karanovićem. Razgovarao sam sa njim dugo o svakom njegovom filmu pojedinačno. A svi su izuzetni klasici poput "Petrijinog venca", "Nešto između", "Virdžine"… Naravno, uključili smo i nezaobilaznu seriju "Grlom u jagode". Knjigu će do kraja godine objaviti Filmski centar Srbije. Zaista uživam u ovom procesu. I dalje učim iz bogatog iskustva svoga profesora, kolege i prijatelja.
Izbeglice iz Afrike i Azije nisu prioritet
NN: Migrantska kriza traje godinama, ali su pandemija virusa korona i rat u Ukrajini skrenuli medijsku pažnju s nje. Da li je to bolje ili gore za migrante, gdje su oni sada?
ARSENIJEVIĆ: Često ljudi shvataju migrante kao jednu homogenu grupu. Naš film se, između ostalog, bavi time koliko su oni različiti, koliko su različite grupe migranata drugačije tretirane. Svet su u međuvremenu zadesile velike nedaće. Talas izbeglica iz Ukrajine uspeo je da konačno probudi jednu opštu empatiju prema izbeglicama. Drago mi je kada vidim da se ljudi angažuju, da žele da pomognu, da se sistemski pronalaze načini da se pomogne nesrećnim ljudima iz Ukrajine koji beže od rata. Ali, nažalost, za izbeglice i migrante iz Azije i Afrike, kojima se naš film bavi, situacija je ostala ista. Kao što kaže naša glavna junakinja: "Mi nismo prioritet". To je potpuno porazno.
Živimo u vremenu desnice
NN: Desnica u Evropi je u ovom vijeku u konstantnom jačanju, dok ljevica stagnira. Zašto?
ARSENIJEVIĆ: Mislim da su konformizam i privid dobrog života učinili da se levica uspava, da izgubi fokus i snagu. I sada u krizi ljudi su uvek u strahu i panici skloni da za svoje nedaće okrive druge. To je jedna simplifikacija koja ne donosi ništa dobro. Uostalom, i sami smo to na svojoj koži osetili. Ja to posmatram kao ciklično smenjivanje opozitnih ideja i društvenih tendencija. Živimo u vremenu desnice, nema spora. Ali duboko verujem da će se levica u jednom trenutku probuditi i uspeti da se artikuliše. Tom danu se radujem, mada ne verujem da će uskoro doći.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.