Film i serije

Jovana Stojiljković za "Nezavisne": Smišljala sam mape uma i emocija Vere Pešić

Jovana Stojiljković za "Nezavisne": Smišljala sam mape uma i emocija Vere Pešić
Foto: Velibor Tripić | Jovana Stojiljković za "Nezavisne": Smišljala sam mape uma i emocija Vere Pešić

Biti glumica za mene je nešto što sam uvek osećala u sebi. Danas to nije samo posao nego i stil života. Baviti se glumom znači raditi na sebi kroz lično iskustvo.

One stvari koje ti se dese, koliko upijaš i uzimaš od života, kako bi bila dobra i u drugim ulogama, odnosno tuđim cipelama. U ovom poslu najvažnije je trajanje.

Rekla je ovo u razgovoru za "Nezavisne" pozorišna, televizijska i filmska glumica Jovana Stojiljković, koja u filmu "Vera" igra Veru Pešić, špijunku iz vremena Drugog svjetskog rata, koja je nazivana i srpskom Mata Hari. U špijunskom grotlu Balkana Vera Pešić je preživljavala među njemačkim, britanskim i jugoslovenskim špijunima, službama i vojskama. Stojiljkovićeva je navela da je imala mnogo slobode od strane ostatka filmske ekipe prilikom kreiranja lika Vere Pešić.

"Od prvog trenutka kada sam pročitala scenario, to je bio razlog zbog kojeg sam poželela da radim ovaj film. Dobila sam ulogu na kastingu, ali tek kada sam imala širu sliku, radovala sam se scenariju. Imala sam tokom snimanja veliku slobodu da reditelju Nedeljku Kovačiću, koji je i scenarista, predložim neke stvari za koje sam mislila da bi bile bolje za lik Vere Pešić. Nekako su se izdvojile u meni važne stvari i scene. Nešto što mislim da žena ne bi uradila ili bi nešto drugo potencirala. Tako da smo se uglavnom u svemu složili. Bila je jedna scena, za koju mislim da nije u filmu, ali biće u seriji, gde sam rekla: 'Pa pregrubo je ovo izgovoriti u ovakvoj situaciji.' Onda je reditelj rekao da je to jedna od retkih iskopiranih replika iz dosijea Vere Pešić. Za te stvari sam imala potpuno poverenje i kontrolu da, ako je ona nešto rekla, i ja govorim to. Tu nema promene", kazala je Stojiljkovićeva.

NN: Da li je bilo scena u kojima je Vaša čista improvizacija, a da je ušla u film?

STOJILJKOVIĆ: Do te mere ne. Nismo imali puno glumačkih proba u toku samog snimanja. Zbog toga sam bila uplašena i imala individualne razgovore, radila sama sa sobom i smišljala te putanje Vere Pešić, mape njenog uma i emocija. Onda sam na samom snimanju sa kolegama svaki put prolazila scene i davala svoje predloge. Tako da nisu to neke scene gde ima prostora za previše improvizacije. Ali za te neke promene u hodu, da.

NN: Šta lik Vere Pešić izdvaja u odnosu na junakinje koje ste do sada igrali?

STOJILJKOVIĆ: Od početka do kraja filma svaki kadar je Verin, potpuno pratimo film iz njene vizure. To je najviše izdvaja. U svakom trenutku sam morala da budem maksimalno koncentrisana ako mi nekad i nije dan. Ima toliko snimajućih dana da bi to ostalo zabeleženo. Ako se propusti jedan kadar, to može da bude čudno ljudima, jer samo Veru prate. Sa druge strane, to je jedan poseban i zanimljiv karakter. Sve i da nije glavna uloga, igrati ovakav ženski karakter jeste nešto na čemu mogu samo da budem zahvalna.

NN: U jednom kadru dolazi i do scene silovanja, koliko je to teško iznijeti, ostavlja li traumu?

STOJILJKOVIĆ: To je deo posla, ne posmatram na taj način te scene. Kada čujemo i kada publika gleda, to jeste strašno. Meni kao glumici to nije zahtevnije nego neke druge emotivne scene. Teže su mi bile situacije kada se susretne sa majkom u zatvoru ili kada pred sam kraj pokušava da se izbori za svoj život, pa puca i iznutra i iz oružja. Tu mi je trebalo nekoliko minuta posle snimanja da malo ćutim i smirim se. U sceni silovanja sam imala divnog partnera Aleksandra Srećkovića Kuburu, tako da smo se sve dogovorili. To jeste deo koreografije, udarci i silovanje, sve što se dešava u toj sceni. Jedino mi je bilo teško zato što je prostor gde je scena snimana zaista bio grozan. Bilo je vlažno i nismo mogli da dišemo.

Stojiljkovićeva u razgovoru sa novinarom "Nezavisnih"

NN: Koliko je ženama u tom periodu bilo lakše da se infiltriraju u tokove surovog svijeta špijunaže oslanjajući se na šarm i tadašnje stereotipe o njima kao domaćicama i majkama?

STOJILJKOVIĆ: Moguće da jeste lakše, ali opet, treba doći do pozicije gde ćeš biti u krugu ljudi gde će te na taj način tretirati, a ne u svoja četiri zida. Mislim da je to težak put za nekoga ko je rođen u Sijarinskoj banji, došao da živi u Beograd iz Leskovca. Takva mlada devojka jako teško uopšte stupi ili uđe u kontakt sa nekim. Kod Vere Pešić se to desilo. Karl Kraus, načelnik Šeste službe za obaveštajne aktivnosti Trećeg Rajha na Balkanu, jeste bio neko ko je živeo blizu zgrade gde je ona stanovala kada se doselila u Beograd, tako da je i to bila neka suluda sudbina ili slučajnost. Desilo se da ona iz jednog sasvim drugog socijalnog miljea dođe i stupi u kontakt sa nekim ko je na tako važnoj funkciji.

NN: Momo Kapor je svojevremeno rekao da se došljaci mnogo lakše snalaze u metropoli kao što je Beograd, da li je i danas tako?

STOJILJKOVIĆ: Iz Beograda sam, pa sam nekako uvek zavidela mojim kolegama koji su se dolaskom odvajali od roditelja i postajali samostalni. Uvek mi se činilo da brže porastu i postanu svoji ljudi pre nego mi. Ali, svakako tu mora da postoji jedna velika ambicija i želja da se bore više u odnosu na one koji su uljuljkani i misle da im nešto pripada rođenjem. Nije najvažnije u životu ko je odakle, nego na koji način se sam sa sobom nosi i disciplinuje, nevezano za okruženje.

NN: Da li neko ko nije iz velikog grada lakše izrazi svoju kreativnost?

STOJILJKOVIĆ: Upoznala sam se sa bezbroj talentovanih ljudi koji su iz malih sredina, a nemaju gde da to iskažu. To su biseri koji zasijaju kada dođu u veću sredinu. Tako da je odgovor da, apsolutno. Jako je teško u kontekstu svega, naročito što oni tako usamljeni idu kroz glavne gradove. Nemaju podršku koju imaju oni koji već žive tu. Da ne pričam o finansijskom aspektu, kako je doći i živeti u preskupom gradu i na koji način se snalaziti ako si student. Gotovo je nemoguće.

NN: Koliko ostvarenja poput "Vere" ili "Senki nad Balkanom", gdje takođe igrate, edukuju ljude o istoriji koju nismo imali priliku da učimo u školskim udžbenicima?

STOJILJKOVIĆ: Sigurna sam da edukuju. Važno za "Veru" i za "Senke nad Balkanom" je da su autori govorili o tome da ovde nije ništa dokumentarno, nego da je inspirisano istinitom pričom sa dodatnim elementima fikcije. Kada gledaju ova ostvarenja, ljudi ne treba da misle da su svi ti likovi postojali. Postoji nešto što je umetnička sloboda. Važno je da ih usmerimo na tu temu pa je dobro da se priča, čita i istražuje ko su ti ljudi, kakvo je bilo to vreme. Od bukvalno spoljnih elemenata da li je ubedljivo nešto što je vizuelno do toga što je vezano za narativ tog perioda. Koje strane su postojale, ko je bila Vera Pešić? Ko je bila teško je uopšte i pronaći, jer je nema u istorijskim udžbenicima. Kada sam dobila poziv na kasting, odmah sam na internetu tražila da vidim ko je ona. Mislila sam da svi znaju za nju sem mene. Ali ne, o njoj se stvarno malo zna. Ovaj film je negde uputio na nju, ali i na to vreme, što je važno.

 

Nada se drugoj sezoni "Jutra"

NN: Osvježenje na domaćoj sceni bila je i serija "Jutro će promeniti sve", gdje igrate jednu od glavnih uloga. Koliko je realno da bude snimljen njen nastavak?

STOJILJKOVIĆ: Presrećna sam kada pričam o seriji "Jutro će promeniti sve", to je nešto što mi je važno. Baš sam skoro s Andrijom Kuzmanovićem (jedan od glavnih likova u seriji) na snimanju "Južnog vetra" prepričavala neke scene iz "Jutra" i kako nam je bilo na snimanju. Komentarisali smo da se nije do sada desila takva serija. Nešto što će govoriti o problemima mladih ljudi, o svakodnevici. Navijam da se takve teme obrađuju, jer sam primetila koliko su važne drugim ljudima. Ne samo što je meni bilo lepo na snimanju i što to volim, nego što osećam da je to zaživelo kod mladih. Nadam se da ćemo se vratiti "Jutru", o čemu sam razgovarala s autorima i rediteljima serije, te da ćemo jednog dana uspeti da snimimo drugu sezonu.

 

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije