Vladimir Arsenijević, pisac iz Beograda, ovih dana u izdanju "Lagune" objavio je roman "Duhovi", četvrtu knjigu sage "Cloaca Maxima", koja, kako piše izdavač, predstavlja uzbudljivi književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od tri decenije, počev od perioda obilježenog tragedijom koju je pisac odslikao u svom prvom bestseler romanu "U potpalublju", ovjenčanom NIN-ovom nagradom.
Više o knjizi, osvrćući se i na period pisanja romana "U potpalublju", ali i kulturnim prilikama na prostoru bivše Jugoslavije, uz nezaobilaznu priču o pank muzici, ovim povodom Arsenijević je govorio za "Nezavisne".
NN: Kako danas s vremenskim otklonom od 30 godina gledate na roman "U potpalublju" za koji ste dobili NIN-ovu nagradu? Da li je on na neki način odredio Vaš život kao čovjeka i pisca?
ARSENIJEVIĆ: Naravno da je umnogome odredio neke od središnjih tokova mog života. Meni se taj književni i društveni uspeh dogodio doslovno preko noći i to, kako se takve stvari obično dese, u vreme kada sam mu se ponajmanje nadao. Te 1995. godine, kad je knjiga nagrađena NIN-ovom nagradom kao prvi debitantski roman koji je tu nagradu dobio, dok sam ja tada bio i do danas ostao najmlađi nagrađeni autor, ja sam se bližio tridesetoj godini života. I imao sam mnogo razloga da verujem da sam manje-više omanuo u svemu što sam u životu planirao. Knjiga je, dok sam na njoj radio, bila moj intimni otklon od svih horora svakodnevice u zemlji koja se raspadala u seriji eksplozivnih ratova ispunjenih dubokom mržnjom svih prema svima. Ko bi se u tom trenutku usudio da pomisli da će postati tako rado čitana, ne samo u Srbiji, već i u čitavom regionu, te uskoro prevedena na više od dvadeset jezika i adaptirana u jednako uspešnu pozorišnu predstavu. Pre nje ja sam bio samo privatna osoba, a posle nje velikim delom sam postao praktično javno vlasništvo, a ta nagla preosvetljenost nije rezultirala neophodno osećajem zadovoljstva, već i mnogo intenzivnijim osećanjem duboke mučnine. Ali to je već bio i ostao moj i samo moj problem.
NN: Prethodnih dana izašla je i Vaša knjiga "Duhovi", za koju je navedeno da predstavlja uzbudljivi književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od tri decenije, počev od perioda obilježenog tragedijom koju ste prikazali "U potpalublju".Gdje smo, po Vašem mišljenju, danas i kakva nas budućnost čeka u narednom periodu?
ARSENIJEVIĆ: Ne usuđujem se da predviđam bilo kome bilo šta, ali smatram samog sebe popriličnim fatalistom spram situacije u kojoj se u Srbiji nalazimo i kad posmatram političku scenu koja se listom sastoji od političkih partija istovetne ideološke orijentacije koje naprosto funkcionišu kao odvojeni klubovi koji se bore za vlast, ali ne i za druge i drugačije vrednosti. Kad pogledam s koliko je uspešnosti nacionalistička matrica instalirana u glave mnogih pripadnika najmlađih generacija u našoj zemlji, bojim se da nas ništa dobro ne čeka u narednom periodu. Izgleda da i dalje moramo da verujemo da će davnašnjim rečima Dušana Jovanova tek "naši unuci (ovde po sopstvenoj proceni dopisati: praunuci, čukununuci itd.) biti naša prava deca".
NN: Poznato je da ste "Duhove" pisali četiri godine. Zašto je toliko tekao rad na njima, da li je, osim što je bilo potrebno mnogo vremena za pisanje tako obimne knjige, bilo i emotivnih i kreativnih barijera tokom pisanja?
ARSENIJEVIĆ: Na rukopisu "Duhova" sam počeo da radim već prvih dana kalendarske 2019. godine, da bi se već u martu te godine, ekstremno prevremeno, u 24. gestacijskoj nedelji, sa samo 700 grama težine, rodila moja kćerka Nora s mnogobrojnim problemima koji su bili posledica dramatične nerazvijenosti i dalje uslovili pregršt razvojnih izazova koji traju do danas i trajaće po svemu sudeći još dugo. Sve to je, prirodno, usporilo rad na rukopisu iako sam ja i odranije navikao da pišem isključivo u ranim jutarnjim časovima kad svi ukućani spavaju. Pored toga, sam rukopis je dosta obiman, obimniji od bilo koje knjige koju sam pisao ranije, tako da sve to naprosto zahteva neko vreme da bi se uobličilo. Osim toga, ako mi se nekada i žurilo, sada sam već u fazi kada zaista ne osećam da valja juriti za nekim zamišljenim ciljem, već pisati dok stvar jednostavno ne bude gotova. Kreativnih pa ni emotivnih barijera zapravo nije bilo, a verovatno je odgovor na to u činjenici da sam ja pratio plan koji sam odredio još danas tako davne 1993. godine.
NN: U "Duhovima" je polazna tačka smrt majke protagoniste koji ima 60 godina. Koliko je konačni rastanak s majkom težak za svakog muškarca, šta on gubi u tom trenutku? Da li se na neki način i oslobađa jer zna da se jedna od osoba koje je najviše volio više ne muči?
ARSENIJEVIĆ: Tokom pisanja ove knjige dogodilo se da je i moja majka preminula. Osećaj bola i skrhanosti i jednog akutnog nedostatka pratio me je dugo po njenoj smrti. Moja majka nije dugo umirala, ali svaka smrt zapravo traje predugo i neizostavno je nečista. Meni je žao što se sve završilo u Urgentnom centru, u ledenim prostorijama, pod neonskim svetlima, među onim musavim pločicama na zidovima i drugim bolesnim i povređenim ljudima, a ne u intimnosti i toplini stana u kom je živela i želela da dočeka svoj kraj. Nisam imao osećaj oslobađanja, samo odlaska zauvek i teške, duboke, bolne napuštenosti.
NN: U mladim danima bili ste član pank benda "Urbana gerila", u kojem su pored Vas bili i frontmen "Partibrejkersa" Zoran Kostić Cane, slikar Uroš Đurić i novinar Branko Rosić. Kako gledate na to vrijeme i pank u Jugoslaviji?
ARSENIJEVIĆ: Bilo je to višeznačno vreme kao i uostalom svaki period pre i nakon njega. Razvoj pank scene u Beogradu i drugim jugoslovenskim gradovima koincidirao je s poslednjim godinama Titove vladavine i života, a dominacija novog talasa koji je nakratko postao mainstream muzički obrazac kod nas zauzeo je kritične i krizne godine koje su po Titovoj smrti usledile. Sve te ekonomske, društvene i političke krize i lomovi koji su pogodovali jačanju nacionalizama, a onda i nasilnom raspadu zemlje, odvijali su se paralelno s tim sjajnim godinama za muziku, kulturu i pre svega samosvest mladih. Kad se u sve to uklopi i heroin kao usud urbanih mladih ljudi kod nas koji je, barem u Beogradu, rezultirao talasom smrti od overdoza, hepatitisa, AIDS-a, onda slika postaje očekivano mračna i u njoj od nekakve fantazije o "zlatnim vremenima" koja se danas neodgovorno promoviše nema ni spomena.
NN: Da li je pank još živ? Da li je on muzički pravac ili način života?
ARSENIJEVIĆ: Pank zapravo nije muzički pravac. Reč je o životnom pogledu, principu, a muzički gledano, njegova dominantna struja su maksimalno simplifikovani, korenima vraćeni i s mnogo mladalačke energije i ubrzanja odsvirani bazični rokenrol rifovi. Ali pank je i u svom proto-obliku već slobodno eksperimentisao s raznim drugim muzičkim žanrovima, poput regea itd. Postpank je bio eksplozija eksperimentisanja, a ono što je panku bilo svojstveno jeste jedna celovita ideologija koja je najviše apelovala na tinejdžere, a koja se najlakše može smestiti u DIY (Do-It-Yourself ili Uradi sam) princip - tj. ne moraš da se beskonačno tehnički usavršavaš da bi koristio gitaru kao oružje i svetu glasno poručio sve što o njemu misliš. Bila je to snažna poruka i direktan poziv za klince naše generacije kome je bilo veoma teško odoleti pa i nije čudo što je pank veoma brzo postao globalni fenomen.
NN: Kako danas gledate na kulturnu scenu regiona bivše Jugoslavije?
ARSENIJEVIĆ: Meni je od svega najtužnije s koliko smo se samozadovoljstva u postjugoslovensko vreme provincijalizovali. Nije moralo da bude tako, neke veze su mogle da budu sačuvane i mimo zajedničke države. Nema tužnije scene za mene od one koju prikazujemo iz godine u godine na velikim evropskim sajmovima knjiga i skupovima pisaca, poput onog u Lajpcigu, na primer, gde se, umesto da iskoristimo priliku i povežemo se u jednu jedinstvenu nadnacionalnu inkluzivnu književnost jezika, mi razdelimo na te malene, nikom interesantne nacionalne štandove pa gledamo jedni druge, tužni, neprimetni i usamljeni preko oka, dok nas evropska književna scena jednostavno previđa jer joj se nalazimo ispod radara. Tužno je šta smo sami sebi uradili, a slično je, nažalost, i s drugim umetnostima. Međutim, nisu sve bitke izgubljene i treba raditi na kulturnom objedinjavanju, u čemu činjenica zajedničkog jezika, ma kako da ga zvali, igra veliku ulogu, kao i dosad neiskorišćeni potencijal objedinjenog tržišta od preko dvadeset miliona ljudi. Valja raditi na tome u ime jedne moguće bolje regionalne budućnosti.
NN: Kakvi su Vam planovi za budućnost, radite li na novim romanima ili nekim drugim projektima?
ARSENIJEVIĆ: Pored pisanja knjiga, moj dnevni posao je vođenje Udruženja "Krokodil" i to ispunjava veći deo mojih radnih dana. S druge strane, pišem i određene stvari koje ne spadaju u prozu. Konkretno, moj scenario za dugometražni igrani film pod nazivom "Ekskurzija", koji se bavi temom vršnjačkog nasilja koje rezultira samoubistvom deteta nad kojim se nasilje vrši, u poslednjim je fazama pripreme i snimanje će biti sledeće godine, a reditelj je Miša Terzić. Takođe, zajedno s Igorom Štiksom potpisujem dramski tekst pod nazivom "Urotnici", koji je nastao po motivima eseja sakupljenih u "Krokodilovoj" ediciji "Zajednička čitaonica". Ova predstava imala je svoje premijerno izvođenje pre par meseci u Ateljeu 212, a sad nam predstoji jedna vrsta regionalne pozorišno-književne turneje gde će ista predstava biti igrana unutar festivala u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Sloveniji. Naravno, moji opšti književni planovi podrazumevaju još nekoliko knjiga koje bi valjalo napisati pre nego što definitivno dignem ruke od toga pa pretpostavljam da ću pre ili kasnije ponovo početi da ustajem u cik zore kako bih u jutarnjoj tišini pisao stvari koje decenijama već nosim u sebi i koje strpljivo čekaju na svoj red.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
