Delo trećeg finaliste Luj-Filipa Dalambera, "Milvokijski bluz" u izdanju Sabine Wespieser, nalazi se na raskršću fikcije i stvarnoga života, i to na veliku žalost i autora i čitalaca. Ono pitanju rasizma i društvenih nejednakosti pristupa iz više perspektiva, iz kojih uvek proizlazi jaka emocija pobuđena gnevom ili nepravdom pred tragičnim sudbinama likova.
3. "Milvokijski bluz"
Inspirisan smrću Džordža Flojda, koji je umro usled hapšenja, pošto je policajac kolenom prikleštio njegov vrat dok je ležao licem okrenutim nadole na gradskoj ulici, autor transponuje ovu tragičnu sudbinu na Emeta, obrazovanog i talentovanog mladića koji je naivno poverovao u američki san sve dok ga surova realnost nije opovrgla.
Priča je neraskidivo vezana za ugroženi okrug Milvokija u kojem su sabrane predrasude čitave jedne nacije. U svakom od tri dela knjige čitalac prati nit Emetovog života do njegove smrti kroz oči ljudi koji su ga poznavali, koji su ga voleli ili prezirali. Svi ovi ljudi istovremeno su i odraz različitih miljea koji sačinjavaju američku naciju.
"Milvokijski bluz" je prelepa, ali pre svega dirljiva knjiga. Dalamber je napisao veličanstvenu počast žrtvama slikajući život jednog mučenika. Od pamtiveka je mučenik više simbol nego što je ličnost. Međutim, autor nam u ovoj knjizi otkriva šta se zapravo krije iza ovog simbola: to je sasvim običan čovek.
Ova potresna priča zaslužuje svu našu pažnju zato što evocira isuviše rasprostranjen društveni problem koji je, nažalost, još uvek aktuelan - rasizam. Autor nagoveštava da se rasizam ne svodi jedino i isključivo na nasilje i potlačavanje, već i na neprijateljske poglede zbog kojih glavni lik stiče utisak da "nema pravo da bude ovde" i stoga "ne zahteva ništa, ne traži ništa, navikava se da bude transparentan".
Poricanjem ove zabrinjavajuće realnosti stvara se opasan začarani krug. Marginalizovani ljudi osećaju se obeshrabrenima - slika koju je društvo stvorilo o njima drži ih na mrtvoj tački, te oni gube volju da se sa iste uopšte pomaknu, jer znaju da će ih na svakom koraku sačekati nova prepreka. Time oni ostaju marginalizovani. A društvo pada sve dublje u ponor mržnje i diskriminacije.
Rečenica "Ne mogu da dišem" u glavi čitaoca odzvanja još dugo po završetku romana. A poruka koju prenosi je jasna i zabrinjavajuća - rasizam još nije iskorenjen i segregacija je i dalje sveprisutna. Na kraju se čovek zapita gde prestaje stvarnost, a gde počinje fikcija.
Ova knjiga je pobuna, ali i molba za solidarnost u borbi protiv svih oblika rasizma i diskriminacije i u izgradnji čovečnijeg društva. Ona traži od nas da učestvujemo, zahteva našu empatiju i naš glas. Dalamber svoje likove ne predstavlja kao marionete tragedije koja se ponavlja, već kao protagoniste istorije čiji tok žele i mogu da promene.