Stihovi Milana Mladenovića uglavnom govore o krucijalnoj temi opstanka ljudske zajednice u uslovima civilizacijskog sunovrata, kroz poetizovane slike stvarnosti onog vremena, ali i univerzalnim, vanvremenskim receptom za oporavak posrnule ljudske jedinke u nastojanju da održi i poboljša svoj život na ovoj planeti.
Slušajući pesme Milana Mladenovića i muziku "Ekatarine Velike" čovek ne mora u potpunosti da ih razume. To nije lako s obzirom na zatvorenost i mestimičnu misterioznost njegove poezije, ali je dovoljno da oseti njihovu lepotu i emocionalni naboj koji uspešno prenose suštinu filozofske poruke kao zaveštanje sadašnjim i budućim generacijama.
Rekao je ovo za "Nezavisne" novinar, kolumnista, kritičar i asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Zlatomir Gajić, autor knjige "Rok poeta Milan Mladenović". Knjiga o Milanu Mladenoviću bila je izvorno Gajićev magistarski rad na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gdje je diplomirao na Odsjeku za srpsku književnost.
NN: Koje ste izvore tokom rada koristili i koliko je trajalo prikupljanje građe za knjigu?
GAJIĆ: Naučni rad uobičajeno podrazumeva dugotrajnu posvećenost odabranim temama. Građa se crpi iz postojećih izvora. U ovom slučaju je to bilo dosta komplikovano, s obzirom na to da se rok kulturom generalno naša nauka nije previše zanimala, pa nema ni nešto puno objavljenih knjiga ili naučnih radova o tome. Sa druge strane, mediji su se na ovim prostorima oduvek bavili temom rokenrola na sveobuhvatan način, pa su stari rok časopisi poput "Džuboksa", "Roka" i "Vremena zabave" poslužili kao izuzetni izvori potrebne građe, prava baza podataka iz prve ruke i pravog vremena.
NN: Možete li da kažete malo više o samoj knjizi "Rok poeta Milan Mladenović" i njenom konceptu?
GAJIĆ: Knjiga sadrži dva velika poglavlja. Prvo je magistarski rad u izvornom obliku, nastao 2010. godine, koji počinje teorijskim pregledom razvoja pokreta rokenrola. Od pevanja uz žičani instrument, koje potiče iz starohelenske kulture, preko srednjovekovnih putujućih pevača, među kojima su i balkanski guslari, do 20. veka koji je vratio tu vrstu sinkretizma dve vrste umetnosti, pevanja i sviranja, nakon vekova akademske razdvojenosti zarad uzvišene lepote samog književnog stvaranja. Sledi uvid u buntovnu notu rok pesništva i generacijski sukob nakon Drugog svetskog rata koji je iznedrio razvoj protestnog konteksta rok poezije, a zatim i uticao na emancipaciju društva u pravcu šireg stepena sloboda i građanskih prava. Nakon uvida u razvoj ideje o stvaralaštvu kod Milana Mladenovića sledi analiza pet karakterističnih pesama njegovog opusa, a potom i pregled medijske recepcije njegove karijere na javnoj sceni. Drugo veliko poglavlje je dopisano tokom prethodnih nekoliko godina, sa detaljnom analizom svih albuma koje je snimio sa bendovima "Šarlo akrobata", "Katarina II" i "Ekatarina Velika", i uvidom u većinu pesama kroz odnos poetskih slika i muzičkog segmenta. Verujem da će čitaoci uživati u ovom poglavlju, pogotovo ukoliko budu uporedo slušali i pesme o kojima se govori.
NN: Koliko su Vam pomogli iz Zadužbine Milana Mladenovića tokom realizacije knjige?
GAJIĆ: Maja Maričić i Zadužbina su odigrali ključnu ulogu na samom kraju procesa pripreme knjige, savetima u vezi sa navedenim podacima i izborom fotografija. Njihov rad je za svaku pohvalu. Trude se da stvore legat Mladenovićeve zaostavštine, koji će uvek biti koristan za proučavanje budućim generacijama naučnika koji se zainteresuju za ideje i teme rokenrola.
NN: Na koricama knjige ste zapisali "Osluškujući korene, Mladenović je spoznao u sebi pomalo Orfeja, Pindara, Paskoje, Milije, Zmaja, Branka i Lenona... I da opet, od svega toga sazdan, jedino može da bude samo on sam." Koliko se i na koji način Mladenović razlikovao od ostalih muzičara i umjetnika na ovim prostorima, da li se pojavio neko sličan njemu?
GAJIĆ: Poznavanje tradicije stvaralaštva i osluškivanje sopstvenih korena, uz potpunu svest o vremenu u kojem se živi i stvara, osnovni su preduslovi za svaku vrstu umetničkog stvaralaštva. To je i kod Mladenovića bilo naglašeno, uz originalan urbani duh specifičnog velegrada na samom dodiru dva vekovno suprotstavljena sveta, tradiciji sklonijeg Istoka i proliberalnog Zapada. Tu je naravno i vrhunski razvijen talenat i veština baratanja oruđima za rad, u ovom slučaju rečima i muzikom. Kod ovog autora je, međutim, više nego kod bilo kog drugog tog profila na ovim prostorima, bio razvijen osećaj za estetiku i meru. To je bio ključni faktor originalnosti i vrhunskih dometa njegove poezije. I ne, u međuvremenu se nije pojavio niko sličan njemu ili nekom drugom velikom pesniku jugoslovenskog rokenrola.
NN: Naveli ste da je Mladenovićeva poezija nalik poeziji Branka Miljkovića. Šta njih dvojicu kao autore povezuje?
GAJIĆ: Konkretno, povezuju ih poetska i jezička širina, snažan emocionalni naboj, česti suptilni uzleti mladalačke gordosti, i naglašena međuigra ovog i onog sveta, svetla i tame. To nas dovodi do paralele sa vizijama Džima Morisona, verovatno najvećeg pesnika rokenrola ikada, ne računajući nagrađenog gospodina Roberta Cimermana (Bob Dilan), koji je kategorija za sebe. Uopšte je taj nesputani upliv raznih uticaja, od klasičnog pesništva, do poezije rok epohe, kod Mladenovića bio odraz izuzetne erudicije jednog urbanog umetnika i mislioca, kao i njegove ljudske topline i širine. To mu je omogućilo toliki stepen osetljivosti prema kretanjima društva u kojem je živeo i čiju je tužnu sudbinu tako vešto predvideo, gotovo do detalja. Vrlo slično kao i drugi velikan rokenrola na ovim prostorima - Branimir Džoni Štulić.
NN: Mladenović je rođen u Zagrebu, djetinjstvo proveo u Sarajevu, a stasao je i razvio se u ono što je postao u Beogradu. Koliko su i na koji način ovi gradovi uticali na njega, može li se reći da je njegova duša bila Jugoslavija u čovjeku?
GAJIĆ: Moguće je, mada se takva, topla, jugoslovenska duša obično dovodi u vezu sa ljudima iz samog središta stare velike države, dakle iz Bosne. O njegovoj zagrebačkoj epizodi se malo zna, ali je zato druga stanica u seobama njegove porodice, Sarajevo, vrlo konkretno okarakterisana od Mladenovićevih biografa kao izvor određene teskobe i olovnih emocija koje su ga pratile i proganjale dalje kroz život. Novi Beograd u kojem je proveo veći deo života najviše je uticao na njega svojim betonskim sivilom i apsurdnom otuđenošću pojedinca u ljudskoj košnici, što ga je i nagnalo na pesnički rad i definisalo pravac ideje njegovog stvaralaštva.
"Možda svane dan u kojem će čovek biti ispunjen"
NN: Koliko su rok muzika i poezija mijenjale svijet i otvarale oči ljudima na prostoru bivše Jugoslavije?
GAJIĆ: Koliko god da su nam otvarale oči, pokazalo se da to nije bilo dovoljno, jer ako, na primer, nacionalizam nadvlada humanost, saosećanje i empatiju, kao što je ovde bio slučaj, jasno je da nešto nije baš sasvim u redu. Generacija novotalasnih pesnika jugoslovenskog rokenrola je unisono ukazala na neodrživost društva u kojem se iza navodnog kolektivizma kriju lični interesi, pa čak i ponudila razne ideje kako to prevazići. Na primer, čistom ljubavlju, kako je pevao Mladenović. Auditorijum je očigledno više uživao u segmentu zabave kroz rokenrol, što on doduše i nudi, ali tek kao prateći element snažne poruke i poziva na dejstvo zarad slobode, blagostanja i napretka. Kako vreme prolazi, sve je manje nagoveštaja da bi budućnost mogla da dovede do nekog krupnijeg civilizacijskog iskoraka u pozitivnom pravcu, mada ni ovaj trenutak ne predstavlja posebnu novinu u celokupnoj istoriji ljudske zajednice. Ipak, Mladenovićeva poruka je u tom smislu prilično jasna - treba biti optimista i dosledno raditi u tom pravcu, pa možda jednom i svane dan u kojem će čovek najzad biti ispunjen i srećan. Drugačije to svakako neće biti moguće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.