Nikakvu nagradu za knjigu "Sve za lepotu" nisam očekivao, jer je to izbor iz moje kratke proze i sadrži svega dve nove priče. Ni za jednu od njih se takođe nisam nadao priznanju. Uostalom, obe su prilično ekstremne.
Gledam da ne razmišljam baš mnogo o stvarima na koje ne mogu da utičem. Nijednog člana žirija Andrićeve nagrade ne poznajem lično. I kada poznajem, što se drugih priznanja tiče, ne lobiram, čak se desi da ne ispratim širi i uži izbor, kao što je to sada bio slučaj.
Rekao je ovo za "Nezavisne" srpski književnik Igor Marojević, dobitnik Andrićeve nagrade za najbolju pripovijetku, ciklus, odnosno zbirku pripovjedaka objavljenih na srpskom jeziku između 1. januara i 31. decembra prethodne godine. Nagrada će Marojeviću biti uručena u Zadužbini Ive Andrića, 10. oktobra, na dan rođenja dobitnika Nobelove nagrade za književnost iz 1961. godine. Piscu rođenom u Vrbasu nagrada je dodijeljena za pripovijetku "Slikopisanje" iz knjige "Sve za lepotu". Marojević je objasnio šta ovu knjigu izdvaja u odnosu na njegov prethodni rad.
"To što je posredi izbor, a ne sasvim nova knjiga, podvlačenje crte u žanru priča, najbolje što sam po ličnom mišljenju dao iz svojih kratkih narativa. Tek kad čovek višestruko podvuče crtu, može tačno da zna gde je, šta je uradio i čime će eventualno dalje da se bavi", kazao je Marojević.
NN: Možete li da kažete nešto o pripovijeci "Slikopisanje"?
MAROJEVIĆ: Završava se smrću Ante Pavelića u Španiji. Po tezi mog pripovedača, a ni sam nisam daleko od nje, poglavnik ne bi doživeo atentat u Argentini da nije imao manijakalnu potrebu za javnim delovanjem usled koje je sebi nacrtao metu. Takođe, mislim da ne bi tako brzo uvenuo u Španiji, da mu Fransisko Franko nije zabranio eksponiranje. Rečenu potrebu stekao je pre svega čestim izlaganjem u filmskim žurnalima koji su u Nezavisnoj državi Hrvatskoj nazivani slikopisima u kojima je sam sebi izgledao veoma lepo i harizmatično. Tako se i Pavelićev slučaj uklopio u naslov knjige "Sve za lepotu".
NN: U pripovijeci ima i fiktivnog. Koliko književno djelo dobija na zanimljivosti sa dodatkom fikcije određenim istorijskim ličnostima i događajima?
MAROJEVIĆ: Zavisi od ličnosti i događaja. Neki put je odabrana građa takva da se narativ o njoj maltene napiše sam od sebe. Ali to se dešava srazmerno retko te sam još od 2004. i svog prvog romana iz etnofikcionalnog ciklusa "Žega", koji čine i romani "Šnit", "Majčina ruka" i "Ostaci sveta", dao sebi slobodu da domišljam istoriju. Ako se književnost ne poigra povešću, povest se uglavnom poigra njome.
NN: Istorijskom fikcijom se već godinama bave neki domaći pisci poput Dejana Stojiljkovića i Slaviše Pavlovića. Šta mislite o njihovom radu?
MAROJEVIĆ: Što se tiče Stojiljkovićevog "Konstantinovog raskršća", kao istoriografske metafikcije, na bliskost ukazuje njegovo javno priznanje da je na njegov prvi roman uticao moj "Šnit", kojem je, uostalom, u knjizi ukazao omaž imenovanjem jednog sporednog lika po glavnom junaku tog mog romana - Novaku Maričiću. Imao sam priliku da budem urednik "Konstantinovog raskršća" u "Laguni" i čast da Stojiljkovića posredno predstavim najširoj mogućoj publici.
NN: Gdje je danas književnost, koliko se proza čita u zemljama regiona?
MAROJEVIĆ: Po podacima kojima raspolažem, više se fikcionalnih knjiga kupuje u Srbiji i Republici Srpskoj nego u ostatku bivše Jugoslavije. Ovde je cena većine naslova formirana prema potrebama čitalaca, a u Hrvatskoj i Sloveniji spram potreba izdavača da što bolje prođu na otkupu resornih ministarstava.
NN: Šta za Vas predstavljaju Ivo Andrić i njegova zaostavština?
MAROJEVIĆ: Citiraću novinara i srbistu Nikolu Femića, jednog od junaka priče "Sivi komplet", koja se nalazi u mojoj knjizi "Beograđanke", a zatim i u "Sve za lepotu": "Ovde on kaže 's vremena na vreme', a ne 'povremeno', i ti vidiš da zbog nečeg baš to tako mora. Slično je kad napiše 'na mahove' umesto 's vremena na vreme'. Reći 'raspitujući' bez povratnog oblika jeste Andrićeva ekonomija. A kad on udari inverziju, odmah znaš da tu ide samo inverzija. Postoje književni aspekti tog belog sveta koje je on u svom delu predvideo. U svojim različnim knjigama anticipirao je magijski realizam, neorealizam, postmodernizam i postkolonijalni roman."
NN: Za 25 godina napisali ste 14 knjiga proze i dvije knjige eseja. Kako Vam uspijeva da održite kontinuitet, imate li nekada kreativne krize?
MAROJEVIĆ: Samo kad sam u nepodnošljivim životnim okolnostima, što mi se za tih četvrt stoleća desilo svega nekoliko puta. Inače, imam isplaniranih nekoliko narednih projekata. Za razliku od mnogih kolega, već dugo nemam stalni radni odnos i frilenser sam. Pisanje je gotovo jedino čime se bavim.
NN: Jedan period života proveli ste u Španiji, koliko Vas je ona oblikovala kao pisca i čovjeka i uticala na Vaše stavove?
MAROJEVIĆ: Mislim da je poznavanje veće kulture i njenog jezika, ako ne i više njih, neophodno za svakog koliko-toliko ambicioznog pisca. Španski jezik i književnost mi izrazito gode između ostalog i stoga što je tamošnja ključna knjiga mešavina parodije, ironije, cinizma i humora, uglavnom crnog, sa čime korespondira moj senzibilitet.
NN: Da li možemo da očekujemo Vaše književno veče ili promociju knjige u narednom periodu u Banjaluci?
MAROJEVIĆ: Prvi pokušaj da do nečeg takvog dođe onemogućen je mojim tadašnjim zdravstvenim stanjem a drugi predomišljanjem organizatora. Pošto u narednom periodu, posle Sajma knjiga pa nadalje, neću biti u zemlji ni regionu, Banjaluka će, nažalost, bar još neko vreme ostati grad u kojem nikada nisam bio.
Selimović je najdublji srpski romansijer
NN: Prethodne godine dobili ste i nagradu "Meša Selimović". Koliko nagrade gode, stvaraju li pritisak, da li su autorima otvoreniji tržište i čitaoci nakon što dobiju iste?
MAROJEVIĆ: Kada dobijem nagradu, najpre pogledam po kome je nazvana. Neke Andrićeve domete sam već spomenuo, a ima ih još mnogo, dočim je Selimović, po mom mišljenju, gnomski najdublji srpski romansijer. U tom smislu mi obe nagrade znače, s tim što Andrićeva otvara više vrata, jer je on svetski nesporan. Prema nagradama inače imam ambivalentan odnos, jer umeju da stvore pritisak, makar i po cenu veće čitanosti i otvorenijeg tržišta, a one nazvane po autorima koje ne cenim bih odbio.
Pola čovečanstva ima borderlajn, narcisistički poremećaj ličnosti, PTSP…
NN: Kakvi su Vam planovi za budućnost, radite li na novim knjigama?
MAROJEVIĆ: Spremam se za završno delo ciklusa "Etnofikcija", roman "Etno". Uveliko pišem knjigu sačinjenu od pet dugih pripovedaka, pod naslovom "Granična stanja". U njoj se bavim granicama i u administrativnom - doslovnom - i mentalnom, smislu niza bolesti koje su na rubu neuroze i psihoze, a za koje je dijagnostika i dalje nepouzdana. Po ličnom utisku, pola čovečanstva ima borderlajn, narcisistički poremećaj ličnosti, PTSP, histrionstvo ili distimiju ili kombinaciju ovih i nekih drugih srodnih mentalnih a, kažem, slabo ispitanih stanja... To je, po mom mišljenju, možda i ključni problem savremene civilizacije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.