Jedna od osnovnih tajni koje nas ne nauče da bismo sa manje bola živeli na ovom svetu je tajna trenutka.
Naime, u želji za srećom, koja je kod čoveka postala poput nekog pridodatog instinkta, vaspitavaju nas na bajkama i filmovima, koji daju pogrešnu informaciju da je sreća nešto što se dosegne i onda ona traje - dok nas smrt ne rastavi. Možda u eshatologiji kako obećavaju, ali u dualnom svetu u kome živimo, stvari nisu ni nalik tome.
Sreća je u najboljem slučaju stvar manje ili više produženog trenutka! I ono u čemu pogrešno pristupamo zbog destruktivnih programa koji su nam ubačeni jeste to da mi taj trenutak želimo da produžimo, zadržimo zauvek, i pošto to u ovom matriksu večne promene nije moguće, to nam izaziva tugu, depresiju, očaj, neretko i želju da napustimo svet u kome ništa ne može da traje. Svet u kome se sve permanentno menja, od klime do lica, u kome svako dobro i lepotu razveju vetrovi i pojedu moljci. U kome sve što volimo nestaje i menja se, veoma često nam bude oduzeto, pokradeno, uništeno - bilo da je to rodna kuća, porodica, prijatelji, voljeni ljubimac, grad, telo, posed - bilo šta što smatramo izvorom svoje sreće. Ali tako je iz perspektive trajanja, odnosno večnosti za kojom ljudska duša čezne, nesvesna sa druge strane da bi je i permanencija bilo čega sem čiste ljubavi - koja nam je kao dualnim bićima teško dosezljiva - bilo isto tako nepodnošljivo kao i večna promena.
Ali, ako stvari postavimo i razumemo drugačije, onda će i naši osećaji biti drugačiji - to je zahvalnost za trenutak sreće koji smo imali, koji može biti bilo šta - zagrljaj, osmeh, poslovni trijumf, pogled na novi grad koji nas je ostavio bez daha. Sećam se kad sam davno prvi put videla Salvador de Bahiju, grad u kom je retko ko bio i samim tim i retko ko pričao. Niko mi nije pomenuo da je to najlepši grad na svetu. Da nigde ne postoje takve kuće u pastelnim bojama, koje čine da se radost prosto razliva u vama. Crkve, manastir Sv. Franciska, trgovi boje neba i sunca i stalna muzika radosti kojom odjekuje ceo grad i koja čini da vam duša stalno pleše u radosti! Pomislila sam kakva bi sreća bila živeti ovde u tim
bojama, mirisima, oblicima, a onda sam shvatila da nigde u dualnom svetu produžena, permanentna sreća nije moguća! Da uvek dođu talasi nevolja i trivije koji sve pokvare, pa bi tako pokvarili i ovaj grad! I tad sam razumela da je jedan tren dovoljan jer on je zapravo večnost! Svaki trenutak je deo večnosti i kao takav tamo i upisan. Dakle, onda kad osetimo sreću, bilo zbog drugog bića, bilo zbog slike, zalaska sunca, pogleda u bilo šta što nam je nazovi stvarnost donela - prigrlimo ga s radošću jer smo to dobili i osetili, ali bez tuge jer će proći i bez želje da traje večno!
U tome je tajna onih koji su obučeni da rukuju srećnim trenucima! Oni nikad ne žele da produže ništa protiv trajanja koje im je dato i nikad ne žele da zadrže "zauvek" jer zapravo to jeste zauvek njihovo kao tren, a ne kao nepromenjeno stanje. Na taj način slažemo naš med bez žuči, koja mora da usledi u svetu dualnosti. Na taj način ne ubijamo sebe mislima zašto smo nešto izgubili, nego se uvek radujemo trenu koji smo imali, svesni da je svaki trenutak upisan u večnost, a opet potpuno spremni za novi trenutak otkrivanja lepote koji će doći. Jer onda kada večna prolaznost i promena ne izaziva tugu, nego zahvalnost, naše biće više ne oseća očaj i tugu, nego radost - svesno da je nešto što je naizgled kratko zapravo upisano u večnost - a da se sve menja jer tako saznajemo vrednost sreće i radosti koju smo otkrili. To je tajna trenutka koju zadobiju oni spremni da je prime.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.