Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Ka­ko je du­ho­vnost pos­ta­la ro­ba

Ne­ki lju­di da­nas tre­ti­ra­ju du­ho­vnost kao naj­brži put za pos­ti­za­nje svo­jih ego­is­tičnih želja i am­bi­ci­ja - ne znam ka­ko se to de­si­lo, ali za­is­ta je pos­ta­lo na izves­tan način gro­tes­kno da su se sve te­hni­ke du­ho­vnos­ti od nju ejdža pa do ofi­ci­jel­nih re­li­gi­ja pre­tvo­ri­le u me­di­jum za re­ali­zo­va­nje ma­te­ri­jal­nih želja i ugo­dnos­ti ili bar me­ta­fi­zičkog do­brog si­tu­ira­nja.

Ka­da je Nil Do­nald Volš re­kao da su mu izba­ci­li deo o Bo­gu u fil­mu o za­ko­nu pri­vlačnos­ti, ret­ko je to ko pre­neo. A to je bi­lo ta­ko važno, jer ne sa­mo da su izba­ci­li ­to, ne­go su, po nje­go­vim rečima, pro­du­cen­ti izba­ci­li deo gde go­vo­ri ko­li­ko je za­kon pri­vlačnos­ti­ e­fi­ka­sni­ji ka­da ga ko­ris­ti­mo za sveopšte do­bro. 

Od onih ko­ji se tap­ka­ju po gla­vi i no­sa­ju fo­to­ko­pi­ra­ne evre do onih ko­ji gra­de crkve da bi im bi­lo bo­lje u živo­tu po­sle smrti - ne­ma pre­te­ra­ne ra­zli­ke. 

Bez želje da iko­ga kri­ti­ku­jem, ozbi­ljno se pi­tam ka­ko smo do­šli u tačku da du­ho­vnost pre­tvo­ri­mo u me­dij za os­tva­ri­va­nje svo­jih ego­is­tičnih želja. 

Ra­zni obećivači ra­ja na ze­mlji na­sla­nja­ju se na ljud­sku po­hle­pu i am­bi­ci­ju da sve bu­de ona­ko ka­ko smo za­mi­sli­li, ne shva­ta­jući da je na­še pro­la­zno is­kus­tvo u ovom te­lu u to­me da ose­ti­mo i ra­zu­me­mo naj­jaču si­lu u uni­ver­zu­mu - lju­bav - a ne da stvo­ri­mo se­bi život po svo­joj za­mi­sli sreće. 

No­vac je ener­gi­ja i on može bi­ti upo­tre­bljen za di­vne stva­ri i za su­vi ego­i­zam. Lju­di po­gre­šno ra­zu­me­va­ju si­ro­maš­tvo i bo­gat­stvo. I je­dno i dru­go sta­nje mogu uvećati lju­bav, ali i do­ves­ti do po­ras­ta za­vis­ti, egoi­zma, sa­moživos­ti i mržnje. 

U mo­ru ra­zno­ra­znih te­hni­ka da bu­de­mo večno mla­di sad ima­mo te­hni­ke i da bu­de­mo večno srećni - ljud­ska po­tre­ba za sa­mo­ob­ma­nom da čovjek može bi­ti sam svoj bog je ve­ličan­stve­na. 

I kao što ima­mo sa je­dne stra­ne kle­ri­kal­ne ek­stre­me ko­ji u sva­koj pri­ja­tnos­ti i ra­dos­ti vi­de zlo - ta­ko ima­mo dru­gi ek­strem nju ejdž zlo­upo­tre­bu du­ho­vnih te­hni­ka za ispu­nja­va­nje ličnih ego­is­tičnih želja i sa­moživih am­bi­ci­ja. 

To ­su li­ce i na­ličje po­tre­be da se iz du­ali­zma je­dna stra­na od­stra­ni! Je­dni u sve­mu le­pom, pri­ja­tnom, bo­ga­tom vi­de zlo - a dru­gi u sva­kom is­kus­tvu pa­tnje, tu­ge i ne­sreće! 

Je­dnom da­vno je­dan di­van mo­nah re­kao mi je: "Sve što ti iza­zi­va uzne­mi­re­nje ni­je od Bo­ga." I za­is­ta je ta­ko. A uzne­mi­re­nje mi po­dje­dna­ko iza­zi­va­ju oni ko­ji su to­li­ko po­gre­šno ra­zu­me­li Božju reč da pre­te pa­klom dru­gi­ma i sve osu­đu­ju svo­jim shva­ta­njem du­ho­vnos­ti kao no­mo­sa - kao i oni ko­ji su du­ho­vnost pre­tvo­ri­li u ma­ši­nu za ispu­nja­van­je svo­jih ličnih i ne­is­crpnih želja. 

Ka­da pra­ti­mo trag lju­ba­vi, smi­re­nja i em­pa­ti­je, svu­gde možemo naći ne­što pa­me­tno. Stva­ri ni­su crno-be­le i oni ko­ji ih vul­ga­ri­zu­ju i u ofi­ci­jel­nim re­li­gi­ja­ma i nju ejdž te­hni­ka­ma po­dje­dna­ko su od­go­vor­ni za ma­ni­pu­la­ci­je i zas­tra­nji­va­nje. Jer sve je u lju­ba­vi! 

I po­dje­dna­ko je ma­ni­pu­la­ti­vno du­ho­vnost pre­tva­ra­ti u ma­ši­nu stra­ha i pre­tnji kao i u ban­ko­mat. Ka­da iz­gu­bi­mo trag lju­ba­vi i sa­osećanja za bližnje i dalj­nje, iz­gu­bi­li smo i du­ho­vnost - jer uza­lud ti sve kad lju­ba­vi ne­maš. Sva pra­vi­la, sve for­me, čemu sve ako ni­su u fun­kci­ji lju­ba­vi? 

Sva­ko od nas do­bi­ja upra­vo ono du­al­no is­kus­tvo ko­je mu je po­tre­bno da iza­đe iz svo­je ego­is­tične lju­štu­re. Vo­leći Bo­ga i dru­ge mi za­pra­vo vo­li­mo se­be. Nažalost, ma­ni­pu­li­sa­nje rečju lju­bav da­nas je po­dje­dna­ko ras­pros­tra­nje­no kao i ma­ni­pu­li­sa­nje rečju du­ho­vnost. 

Sva­šta na­zi­va­mo lju­bav­lju - i ve­za­nost i uce­ne, i me­ta­fi­zičku pra­gma­tičnost, i pre­tva­ra­nje se­be u sve­snu žrtvu, i po­se­si­vnost, i lju­bo­mo­ru... 

Lju­bav ni­šta ne traži i ne kalkuliše. Ona se ne cen­ka, ne osu­đu­je i ne trgu­je, po to­me je la­ko vi­de­ti da li je ne­ki odnos lju­bav ili sa­mo sen­ka ta­šti­ne i trgo­vi­ne. 

A šta je du­ho­vnost? Pa sa­mo ra­zličiti načini po­tra­ge za is­kus­tvom te is­tin­ske lju­ba­vi ko­ju za­is­ta ne možemo ima­ti bez ko­ne­kci­je na­še is­kre živo­ta sa božan­skim u se­bi. 

Mi sažalje­va­mo lju­de on­da ka­da su u naj­većoj mi­los­ti, ne shva­ta­jući da je is­kus­tvo pa­tnje upra­vo način da naj­vi­še naučimo o lju­ba­vi! Ali pos­ta­li smo ci­vi­li­za­ci­ja ko­ja se pla­ši pa­tnje, kao i bo­ra i sta­ros­ti! U toj an­ksio­znos­ti ne shva­ta­mo da de fa­kto odu­zi­ma­mo se­bi je­dan ne­vi­đe­no dra­go­cen me­di­jum spo­zna­je lju­ba­vi. Taj pris­tup je po­dje­dna­ko po­gre­šan, kao i onaj ko­ji u sva­kom izo­bi­lju, sreći i ra­dos­ti vi­di de­mon­ske tra­go­ve. 

Ima­nje i ne­ma­nje, zdrav­lje i bo­lest, sreća i ne­sreća sa­mi po se­bi ni­su ni do­bri ni lo­ši, oni su me­di­ji na­še spo­zna­je lju­ba­vi u ovom živo­tu - ako to ne ra­zu­me­mo, pos­taćemo in­kvi­zi­to­ri ili je­dnog ili dru­gog ek­stre­ma - ili slo­bo­de ili ra­dos­ti ili pa­tnje... 

Du­ho­vnost je is­kus­tvo i učenje lju­ba­vi, a ne ma­ši­na želja za naš uvek gla­dni ego - ko to ne ra­zu­me, ma­ši­na će mu doći gla­ve, ali to će za­pra­vo bi­ti naj­srećni­ji dan za nje­ga - ono­ga tre­nut­ka kad nas mno­gi osu­đu­ju i sažalje­va­ju, pre­zi­ru i ogo­va­ra­ju, ni­kad ni­smo bliže Bo­gu. Jer ljud­ski i Božji ar­ši­ni ne­ma­ju ni­šta za­je­dničko. 

Ne su­di ne znači sa­mo ne su­di mo­ral­no, to pre sve­ga znači da su pu­te­vi Božje lju­ba­vi to­li­ko taj­no­vi­ti da ne možemo zna­ti za šta je ne­što do­bro - ta­ko da, ako du­ho­vnost ni­je te­hni­ka tra­ga­nja za čis­tom lju­bav­lju, ona je sa­mo me­tod uvećanja ta­šti­ne.