Ljudska potreba da sve napravi teškim, dosadnim i komplikovanim je fascinantna - tako čak i duhovnost, koja bi trebalo da je karika ka božanskoj lepoti i radosti, veoma često se kontaminira pravilima, normama, formom, obavezama, dosadnim prinudama, koje potpuno ubijaju detinju radost i čisto srce. Kao da sve mora biti nepojamno naporno, dosadno, teško i seriozno da bi bilo uzvišeno.
Tako stalno stavljamo normu iznad srca, pravila iznad ljubavi... i ne tiče se to samo većine oficijelnih religija, kojima na kraju forma postaje cilj, nego zanimljivo mi je kako i nju ejdž postulati, čast izuzecima, ubiše se da i oni naprave sistem serioznosti i obligacija potpuno parirajući ovima.
Imam drugaricu koja je tako ozbiljno shvatila svoj duhovni rad da žena formalno propade, postaje fanatičnija od svih klerikalaca zajedno - ujutru meditira, ubi se hraneći se veganski, onda dva sata afirmacija pa onda dok opaja radionice svih belosvetskih hohštaplera koji joj daju hiljadu i jedan zadatak, onda joga pa još jedna per ezo veština. Ja je pitam: "Prija li to tebi?" Ona kaže: "Ne, strašno mi je dosadno, ali moram da napredujem." "Pa čekaj, nije li to suprotno svemu što si učila?
Prati radost, voli sebe, radi na svojoj autentičnosti", kažem ja. Ona slegne ramenima - tad shvatim da se serioznost kao patern implementira u većinu spritualnih sistema, jer ljudi plaćaju kad vide da je nešto ozbiljno i tako se nabudžuje hiljadu obaveza, vežbi, obligacija, formi, pravila, a sve zbog proste ljudske zablude da je nešto uzvišeno ako je smrtno ozbiljno i dosadno. Zato je i Sidarta izgubio sledbenike kad je shvatio da u asketizmu nije rešenje.
Sve u svemu, Jung je to lepo opisao - što je nešto veća obmana, oni koji je izvode radiće sve da izgleda što serioznije. Paradoksalno, iako je Bog stvorio čoveka po svom liku, čovek sve vreme pokušava Boga da napravi po svom i to najčešće iz dva razloga - jednog da vlada drugim čovekom ili prosto što mu je nedostupna i ideja slobode i ljubavi izvan šićardžijskih formi, pravila i trgovine. Taj teror ozbiljnošću počinje još od osnovne, a završava se sa smrću. Svaka zajednica, grupa, ima hiljadu i jednu formu, koju ako ne poštuješ - bivaš nepodoban. Tako je običaj nadvladao mistiku, folklor, ezoteriju, a forma i norma ljubav... Gde je tu duhovnost? Pa negde duboko ispod svih tih gnjavaža, pravila, normi, obligacija, nameta, trgovine i, naravno, novca. To je ono "ko o čemu, kurva o poštenju".
E pa tako što veći folirant, to se ubi da dokaže da je seriozan! Tako su strah za sopstvenu korist i manipulacija smislili hiljadu i jedno pravilo samo da se iz duhovnosti proteraju radost, smeh i dečija oslobođenost. Ali tako je sa svakom institucijom ma ko stajao iza nje. Jer, ozbiljnost je jamac demagogije i kao što su ubice najčešće mirni, tihi ljudi, tako što je pseudospiritualan čovek, koji je rigidan, insistira na formi, normi i običaju, na disciplini, najčešće neko ko je u sebi sakrio sve svoje patologije. Gledam pre neki dan na TV-u jednog takvog, puna usta forme, tradicije, obligacije, zakona, a ono dokazani manijak! Ukratko, uvek ću više verovati čoveku koji druge zasmejava i raduje nego onom koji insistira na strogosti i normama...