U susret najvećem hrišćanskom prazniku možemo primetiti kako smo postali društvo uvreda, etiketa.
Toliko smo ušli u negativan vajb da ljudi prosto oklevaju da udele lepu reč, pohvalu... I kada kažu nešto lepo o nekome, odmah bivaju ismevani ili optuženi za šlihtanje ili su načelno ljudi sumnjičavi! Šta stoji iza te pohvale? Interes ili glupost?
Dakle, toliko smo postali društvo prigovora, da skoro više niko ne veruje u iskrenu pohvalu, a kamoli divljenje ili oduševljenje. To je došlo dotle da ne samo da retko dajemo drugima lepe reči i pohvale, već ne znamo ni da ih primimo.
Recite čoveku nešto lepo i dobro o njemu i videćete da mu je neprijatno, da to negira, nećka se... Tako smo došli do kraja lanca negativizma - kritikujemo i difamiramo druge, a sumljičavi smo prema svakoj pohvali.
Reci nekome: "Smršala si, divno", pogledaće te podozrivo i reći: "Je l' to sumnjaš da sam bolesna ili anoreksična?" Pohvali drugu osobu da se lepo popravila reći će: "Šta hoćeš da kažeš, da sam debela?" Pohvali je da je pametna reći će: "Hoćeš da kažeš da nisam lepa?" Reci nekome da je lep reći će: "Je l' me to diskvalifikuješ da nisam pametna?" Udeli nekom komplinent da dobro kuva reći će: "Vređaš me jer znaš da je ovo iz restorana ili hoćeš da kažeš da i nisam ni za šta drugo sem da budem kuvarica!"
Kad je moj drug pohvalio nekoj mladoj ženi garderobu, ova ga je napala da je plitak i da je to vređa! Kad je nekom frajeru pohvalio odelo, ovaj je rekao: "Je l' mi to imputiraš da sam krimos jer nosim skupa odela!" Nedavno u parku slušam żena pohvali drugu ženu da su joj deca fina, ova se uvredi jer je mislila da je ironična jer ona o svojoj deci ne misli tako dobro!
I da ne nabrajam, načelno ljudi ne misle više samo loše o drugima, već i o sebi! Ukratko, ne možeš nikoga pohvaliti da se ne zapita da li ga zezaš ili imaš neke zadnje namere!!! Zato su svi sigurni, ako daju primedbe i sebi i drugima, to nailazi na aklamacije i svi veruju da je zloba iskrena! Častimo se i unutar porodice i prijatelja. Primedbe, primedbe, zamerke! Deca su do svoje 15. već izmučena svim mogućim etiketama i diskvalifikacijama. Te nisi za ovo, te nisi dobar za ono genetski, te za tebe nije to.
Ubijanje u pojam od strane društva, škole i porodice je tako da se svi osećaju najsigurnije u svom hejtu ma gde ga izražavao - na internetu ili trač-partiji. Paradoksalno ispada da je hejt in, a ljubav out! Jer, izraziti oduševljenje nečim uglavnom znači da ćeš biti prepoznat kao moron ili šlihtara.
Zato klinci veoma rano ulaze u gard hejta, jer onda si na sigurnom. Prezireš ceo svet i bićeš prihvaćen u svetu nepoverenja prema lepoj reči. Dakle, posle svega danas samo zaista hrabar čovek može da se divi i pohvali drugu osobu. Tako je to u kosmogoniji hejta, gde svaki čovek mora da se izbori za pravo da udeli drugom kompliment i da ga primi s radošću. Zato svako od nas s pravom da ne voli ovog ili onog može da se zapita - čekaj, šta je to zbog čega vidim toliko malo dobrote, pameti i lepote oko sebe? Odgovor je jednostavan - to su ti negativni socijalni programi kroz koje smo kolektivno odustali od komplimenata i pohvala. Niti ih dajemo niti ih primamo. Zato fokus na to - okej sve to loše, ali za šta bih mogao da pohvalim ovog čoveka? A kad vas zaskoči neočekivan kompliment, prmite ga kao prolećni zumbul!
Da, tako se vežba sreća, na tim malim velikim stvarima! Na komplimentima koji su nestali nepovratno kao i dinosaurusi! I zato ako spadate u onih pet odsto osvešćenih, posle ovog teksta udelite dva-tri komplimenta iz srca, podići ćete nisku balkansku vibraciju na zapanjujuće brz način.