Ljubav je nemoguće definisati. Za mene je ona razlog postojanja. Kroz priče o mojim junacima želela sam da kažem kako je život zapravo blagoslov kakav god da je i da ga zaista treba živeti punim plućima, da ne treba propuštati trenutke ni mogućnosti, da se moramo radovati. Jer kada dođemo do kraja životnog puta, većina nas žali za propuštenim prilikama", kaže Jelena Bačić-Alimpić, poznata televizijska voditeljka i novinarka.
Neiscrpna tema o ljubavi upravo je, kako kaže, podstakla da svoja osjećanja i razmišljanja prenese na papir. Napisala je "Ringišpil", knjigu u kojoj je ispričala priču o ljubavi koja je uspjela da preraste život i sudbinu. Pored redovnih emisija koje vodi na Televiziji Pink, "Petkom u dva" i "Balkan parti", trenutno snima dokumentarni film o čarima trube na Saboru trubača, koji nosi simbolično ime "Od Hana do Kana". Mada je poslovno prezauzeta, kaže da joj je porodica na prvom mjestu. U intervjuu za "Nezavisne" priča o svom prvencu, kakva je po prirodi osoba, šta je najviše opušta, ali i otkriva da će se ove godine definitivno oprostiti od kamera.
NN: Gdje ste pronašli inspiraciju za Vaš književni prvenac "Ringišpil"?
Jedne noć sam jednostavno sela, otvorila laptop, napisala prvu rečenicu romana koja glasi "Svega je u mom životu bilo previše". U tom trenutku prosto nisam imala ideju o čemu ću da pišem. Zatim sam ustala da skuvam paprike za sutradan, kao svaka majka, supruga, domaćica. Zatim mi je odjednom kroz glavu prošla čitava priča, sela sam i nastavila da pišem. Mislim da sam te prve noći napisala nekih tridesetak stranica. Tako je u stvari počeo da se rađa "Ringišpil".
NN: Da li u romanu ima autobiografskog, odnosno koliko je glavna junakinja romana slična Vama?
Autobiografskog nema, ali biografskog ima. Kao što je opis salaša mog dede, kuća u Subotici je kuća u kojoj je rođena moja baka. U likovima u knjizi postoje karakteri ljudi koje sam ja volela, a kojih više nema. Ova knjiga je napisana zahvaljujući mom pokojnom ocu, koji je na samrti tražio od mene da napišem knjigu. Pošto sam ja profesor književnosti po struci, i nekada sam dobijala puno nagrada za pisanje, moj otac je uvek govorio da bih trebala pisati. Ipak, trebalo je da prođe tri godine otkako je moj tata umro da jednostavno smognem snage da sednem da pišem. Tako da je on u dobroj meri zaslužan za stvaranje ovog romana i on se nalazi u jednom od muških likova u knjizi.
NN: Kakvu poruku nosi Vaš roman?
Ja sam tu poruku napisala na koricama knjige. To je misao velikog Leonarda da Vinčija, koja glasi: "Ko ne voli život taj ga i ne zaslužuje." Moja poruka je zapravo da je život, koliko god da je ponekad težak i trnovit, koliko god da se mi o njega spotičemo, on nam je jedan dat i mislim da treba da ga iskoristimo na najbolji mogući način. Moja glavna junakinja je obožavana od miliona ljudi, sa druge strane ona gubi one koje voli, ali ipak ne prestaje da slavi život i da mu se raduje, da se bori.
NN: Napisali ste i scenario za dokumentarni film "Od Hana do Kana". O čemu je riječ?
To je film o srpskoj trubi. Film smo radili na teritoriji Srbije. Pratili smo životnu priču Bobana Markovića. Kompozitor Saša Milošević Mare je zadužen za kompletnu muziku u filmu, Vladan Obradović je zadužen za fotografiju, ja sam napisala scenario, a Andrija Zafranović je montirao film. Trebalo bi da se nađe u postprodukciji u aprilu, i da izađemo s njim prvo na Festival evropskog filma, pa onda da ga prikažemo i ovde.
Film je u stvari priča o tome kako je truba uopšte dospela u ove naše krajeve. Truba je postala neko naše etno obeležje. Film je zanimljiv, pun muzike, emocija, životne priče.
NN: Po zvanju ste profesor književnosti. Šta Vas je privuklo novinarstvu?
Uporedo dok sam studirala počela sam da radim na tada JRT-u, zajedničkoj televiziji bivše Jugoslavije. Radila sam jedan dokumentarni program. Moram priznati da prosto kada vam novinarstvo uđe u krv teško da mu se možete ikada odupreti. Ja tada nisam mogla sebe zamisliti da sedim u učionici i 30 godina deci pričam istu priču. Daleko od toga da ne volim decu. Po prirodi sam dinamična osoba, neko ko voli promene, ko se ne vezuje za radno vreme. Meni je velika ljubav novinarstvo i to pre svega pisano novinarstvo, ali sticajem okolnosti televizija me je odvukla.
NN. U svom poslu važite za jednu od najboljih, ali i da ste "bez dlake na jeziku". Da li ste nekada zbog toga imali neprijatnosti?
Tačno je, pogotovo ranijih godina. Međutim, moram priznati da nekako kako starim postajem sve mekša. Ranije sam bila mnogo oštrija. Prosto ne volim privatno, pa ne volim ni javno foliranja i licemerstva. Smatram da čovjek treba biti onakav kakav jeste i čim osetim da me neko u tom smislu pokušava prevesti žednu preko vode, ja mu skrešem u lice ono što mislim. Međutim, ne mislim da je to nešto loše, jer ja nikada nisam bila nepristojna prema nekome, nikada nikoga nisam uvredila. Ipak, priznajem da znam biti provokativna. Bilo je i onih koji su me znali nazivati jezičarom i alapačom i bojali se doći u moju emisiju, ali u principu nisam imala većih neprijatnosti.
NN: Dugo ste u voditeljskim i novinarskim vodama. Jeste li ikada osjetili prezasićenje poslom kojim se bavite?
Jesam, još pre tri godine, i evo otkriću vam da ću se ove godine definitivno oprostiti od kamera. Zaista više ne mogu. Trenutno radim na Televiziji Pink tri emisije nedeljno, što je mnogo. To su "Balkan parti", koji se emituje ponedeljkom i sredom, i emisiju "Petkom u dva". Sve su zabavnog karaktera, ali ono što je meni jako naporno je to što živim u Novom Sadu, a putujem u Beograd. Ja sam već 23 godine u ovom poslu, tako da mislim da je došlo vreme da napravim jednu ozbiljniju pauzu. Ono što je moja velika želja, ukoliko uspem da se dogovorim sa čelnim ljudima Pinka, jeste to da od sada pa nadalje radim iza kamera. Mislim da bi trebalo da dođu neka nova mlada, sveža lica. Kada je u pitanju ovaj posao, mislim da sam sve što sam mogla ostvarila u Srbiji. Dalje od toga ne može.
NN: Kakva ste osoba po prirodi?
Ja sam jako otvorena osoba, veoma volim ljude i druženja sa prijateljima. Užasno sam bolesna i požrtvovana majka, znači neko ko je preterano brižan.
Neko ko će za svoju porodicu sve da da. Moram reći da sam tvrdoglava i impulsivna osoba, ali primećujem da i to s godinama jenjava. Neko sam i ko jako voli da radi, uvek sam u pokretu i kada mi se desi da imam neki slobodan dan, prosto ne znam šta ću sa sobom.
NN: Koliko uspijevate da uskladite privatne i poslovne obaveze ?
Teško, zato što živim u Novom Sadu, a radim u Beogradu, 100 kilometara udaljenom gradu. Ipak, sada mi je, kako su deca starija, malo lakše. Kćerka ima 11, a sin 17 godina. Moram priznati da mi je suprug, s kojim sam u braku punih 18 godina, sve vreme velika podrška. Ovaj posao je jako težak i stresan i treba to razumeti.
NN: Dobitnik ste dva "Oskara popularnosti", 2000. i 2001. godine. Dobitnik ste i nagrade za najuspješnijeg TV novinara 2005. godine u izboru TV Novosti? Šta za Vas znače ta priznanja?
Imam devet "Zlatnih melosa", zlatnih statua za "Zlatne melose", najbolju zabavno-muzičku emisiju, dobila sam "Makedonsku zvezdu" za najbolju stranu emitovanu emisiju u Makedoniji, od agencije "Skan" šest godina sam proglašavana za najboljeg novinara u Vojvodini, za najbolje odevenu ženu 20. veka... Svaka od tih nagrada mi znači puno, zato što je to potvrda nekog mog rada. Moram priznati da bi mi mnogo značilo i kada bi moj "Ringišpil" dobio neku književnu nagradu, jer bi me to negdje intimno potvrdilo. To je ono što jako volim da radim, što me jako ispunjava i to je nešto što sam prvi put za sebe uradila. Nagrade su nešto što potvrđuje da niste uzalud radili.
NN: Šta Vas najviše opušta i u čemu najviše uživate?
Najviše uživam u putovanjima. Volim jako da putujem i odlučila sam da svoju porodicu u maju obradujem jednim krstarenjem po zapadnom Mediteranu. Putovanje je nešto što me opušta i raduje i to je zapravo jedino vreme koje mogu da posvetim deci i mužu u kontinuitetu.
NN: Da li u narednom periodu možemo očekivati još neku knjigu?
Počela sam da pišem drugu knjigu i to je jedan jako težak zadatak za mene s obzirom na to da je moj prvenac doživio velik broj izdanja. Pokušaću da opravdam postojanje "Ringišpila" i mislim da će mi trebati puno više i vremena i živaca i energije za drugu knjigu, jer prva knjiga vam nastane prosto iz neke emotivne katarze, iz sećanja, iz iskustava, a za drugu knjigu je potrebno napregnuti i maštu i emocije da biste je napisali relativno dobro. Nadam se da ću je za godinu dana uspeti napisati.
NN: Kako Vam se sviđa Banjaluka?
Banjaluku obožavam i mnogo puta sam dolazila u ovaj grad. Banjaluka me podseća na Novi Sad i po lepoti i po ljudima. Ljudi su pitomi, gostoljubivi i jako me podsjećaju na Vojvođane.