Knjiga priča beogradskog dečaka, a sada već duži niz godina američkog barmena Pavla Aleksića "Hartvorm" štampana je 2021. godine u banjalučkom "Imprimaturu".
Glavni i odgovorni ove sjajne izdavačke kuće Boris Maksimović imao je istančan njuh i ukus kada je pre svega prepoznao pa onda objavio i štampao Pavlove prozne radove sakupljene u ovoj zbirci… Od srca mu na tome čestitam, a u isto vreme sam mu zahvalan jer je zbog njega do mene i stigla ova Aleksićeva knjiga koja je donela sveži dašak srpskoj književnosti.
Kada posle čitanja knjige "Hartvorm" (pročitao sam je dva puta jer jednostavno nakon prvog čitanja nisam mogao valjano sabrati sve utiske) razmišljate o onom napisanom, prvo što vam pada na pamet je otuđenost, melanholija, američke severne šume, lučke varoši na okeanima, nedorečenost u muško-ženskim odnosima, neuspeli pokušaji da se glavni protagonist negde zaista naseli i pusti korenje…
Teme kojima se bavilo vrlo malo pisaca koji su pisali na srpskom jeziku. Jedino mi možda na pamet pada moj zemljak Pećanac David Albahari i njegovi romani "Snežni čovek" i "Svetski putnik".
Nekako se pogodilo tako da sam u isto vreme dok sam čitao knjigu pogledao i nekoliko sjajnih filmova koji su svojom poetikom i slobodno mogu reći "fotografijom" vrlo slični Pavlovoj prozi.
U pitanju su američki filmovi "Chronic Town" i "Blackway" te kanadski film "Whitewash". Radnje ovih filmova se kao i radnje Pavlovih priča u knjizi "Hartvorm" dešavaju na Aljasci, u Kanadi, u severnim američkim šumama i malim industrijskim gradovima koji pre svega žive od prerade drveta. Pavlova Amerika vidno se razlikuje od one kakvom su nam je prikazivali u holivudskim filmovima. U onoj realnoj Americi u kojoj pisac Pavle Aleksić živi i radi nema više mesta za svačije snove. U toj Pavlovoj Americi nema bučnih i užurbanih megalopolisa… Aleksić opisuje gradove poput Ferbenksa, Port Tauzenda, Aberdina, Naranganseta, sa izuzetkom kada piše o Čikagu i rodnom Beogradu. A kada je već o Beogradu reč, prepisaću ovde nekoliko sjajnih redaka iz priče "Čađavi grad"…
Nema zaista puno belog u ovome gradu. Ako i ima, onda je to jedan čađav grad. Zaključao sam grlo i držao oči poluotvorenim, držao sam ih od Surčina do Gazele, a onda sam rekao: "Kako su sjebali grad." Rekao sam to ispred betonskih građevina kraj reke, rekao sam: "Na šta ovo liči", a on nije skidao osmeh sa lica i rekao je: "Pusti ih u pičku materinu. Idemo kod babe i dede da te vide." A ja sam se zaključao, i mislio sam kako su sjebali ovo mesto.
Identično sam se osećao i sam kada sam posle nekoliko godina nedolaženja u Beograd zatekao novoizgrađeni "Beograd na vodi". Kada sam shvatio da više nema one stare Železničke stanice na Savskom vencu na kojoj sam dočekao mnogo vozova i ispratio mnoge prijatelje i rodbinu na daleki put.
Ovaj moj prikaz, a može se reći i književnu preporuku, završiću citatom iz još jednog sjajnog filma koji se na više načina može povezati sa Pavlom Aleksićem i njegovom prozom, a ime mu je "Nomadland". U jednom momentu glavnoj junakinji filma obraća se njena saradnica u "Amazonu" te joj pokazuje jednu od svojih tetovaža na kojoj piše:
Dom - je li to samo reč? Ili nešto što nosiš u sebi?
