U izdanju zaprešićke "Frakture" nedavno je iz štampe izašao novi, peti po redu roman bosanskohercegovačkog pesnika i proznog pisca Almina Kaplana pod naslovom "Mali otac".
Namerno sam napisao peti roman po redu... Neki će Alminovi "biografi" reći da ih ima četiri, tj. "Trganje", "Meho", "Šušanj" i ovaj koji je sada izašao sveže iz tiska... No kako ja poznajem Alminov književni rad dosta dobro, naime, pročitao sam sve što je ovaj sjajni književnik mlađe generacije ikada objavio i štampao, odgovorno tvrdim da je Kaplan napisao još jedan odličan roman na počecima svoje karijere, a njegov je naslov "Ospice" i napisan je u stihovima. Ali, da ne dužimo puno informacijama iz bio-bibliografije pisca, da se vratimo na ono zbog čega sam se i odlučio na pisanje ovog teksta, a to je Alminovo novo prozno ostvarenje štampano u "Frakturi".
Roman "Mali otac" do sada je, siguran sam u to, Alminovo delo najviše nabijeno emocijama... Bar sam ga ja tako doživeo. Glavni junak romana pisac je iz Hercegovine koji odlazi na književnu rezidenciju u gradić P. koji se nalazi u Hrvatskoj, u neposrednoj blizini jadranske obale. Iščitavanjem između redova biva nam jasno da je to grad Pazin u Istri. Kroz roman shvatamo da glavni junak ima komplikovan i težak odnos sa svojim ocem koji bolestan živi omeđen kućnim zidovima u ponavljanju svakodnevnih rituala, da ima devojku koja ga čeka tamo u hercegovačkom kršu i koja pazi na oca dok on nije tu. Otac je ostao sam u porodičnoj kući, majka je preselila na bolji svet, i sada glavni protagonist ovoga romana još manje može dopreti do njega i njegovih boljki. Tu je i "prozor" kao česti motiv Kaplanovih proza i poetskih radova. Taj "prozor" iz koga glavni junak posmatra polje ispred kuće i gladne ptice na njemu, čitav je njegov svet. Ispred tog prozora zagledana u polje umirala je majka... Ramom tog prozora omeđena je čitava porodična drama. Na toj rupi u zidu okosnica je piščevog poetskog i proznog imaginarija. Glavni junak se na rezidenciji propituje, promišlja i vraća u detinjstvo, razmišlja o sebi i životima onih koji su ga okruživali i to su, po meni, najbolje napisani delovi ovoga romana. Tu Kaplan pokazuje kakav je pisac i znalac jezika, u tim pasažima teksta dosta je materijala za filmski izražaj. Jedna od takvih rečenica koju bi izdvojio je: Dok mi u uši ulijeva svoju teoriju, pokušavam se sjetiti vremena od prije interneta i društvenih mreža. Tada smo se kačili za filmove koji bi nailazili televizijskim programima kao za kamione koji su zbog radova na putu usporili - i ne bi ih puštali dok ne završe. Ne bi ni trepnuli, ni u WC ne bi otišli.
Glavni junak-pisac se u gradu P. uglavnom opija, pokušava da piše, sluša klasičnu muziku, posuđuje knjige iz gradske knjižnice, u dogovoru sa svojom devojkom Ajnom izvlači iz oca neke životne tajne za koje nije nikada čuo. Suočava se sa očevom traumom logora koja je bitno uticala na njihove živote. Ono što je o njemu znao, a znao je malo, ispričala mu je majka dok je još bila živa i dok je sa njom radio u polju... I upravo tu, po meni, leži ključ Alminovog novog romana. Na tom polju, na kojem je glavni junak provodio dosta vremena radeći. Na tom mestu u romanu vidimo da je Almin Kaplan uvek i pre svega bio pesnik. Možda se na tom mestu i začela književnost Almina Kaplana, to će nam svima ostati tajna. On pokušava da napiše pesmu o "sećiji boje neba" koja se nalazila na livadi ispod stare kruške. Ta slika ostaće mi zavazdan urezana u pamćenje toliko čisto kao da sam se i sam odmarao na toj sećiji.
Kaplan o njoj piše ovako: Tuširam se dugo. Zatvorim oči i mislim o plavoj sećiji pod kruškom. Ne znam koliko mi je tad bilo godina, ali znam da je majka bila mlada. Poslije sam tu uspomenu mnogo puta pokušao pretvoriti u književnost. Pjesma u mojoj prvoj knjizi neuspjela je kao i čitava knjiga.
***
Pokušavam opisati boju sećije na ledini ispod kruške. Nekad ju je neko obojio plavom i ona je tako odbačena i izložena kiši i suncu - boju izgubila. Tačnije, ta plava postala je druga plava. Izgubila je dubinu koja ju je činila bojom i tako se stopila s prirodom. Ta sećija pod kruškom o kojoj sam pokušavao pisati pjesme skoro da ne postoji. Ona je izgubila svojstva predmeta koji je načinio čovjek. Iako takva, dakle skovana, vratila se prirodi i ponovo bi je valjalo usjeći - od prirode je odvojiti. Slika sećije koju nosim u sjećanju uvijek je vezana za neko predvečerje. Možda ta sećija i nije takva kakvom sam je zamislio. Možda je za sve kriva ona varljiva svjetlost u trenucima zalaska. I moja majka koja je tada bila živa. I mlada.
Roman vam dalje neću prepričavati... Trebate ga potražiti u knjižarama i pročitati. Čitajući ovu knjigu lečio sam samog sebe, stigla mi je u ruke u pravom momentu. Njen ritam, način kovanja radnje i njena muzikalnost držala me je odvojenog od stvarnosti i ušuškanog u tekst. Legla mi je kao glavnom junaku Lexilium kada ga spopadnu duševne boli.
Lexilum u meni posprema nered. On je kao majka u mojoj sobi. Ušla je i odmah s vrata stala podizati stvari i vraćati ih tamo gdje im je mjesto. Moju postelju rastavlja na dijelove: odiže pokrivače, skida čaršaf, istresa ih pa ih ponovo vraća. Dok je osluškujem u sebi, kao da mi mozak obrasta mahovina.
