Dejan Najdanović Najda, rokenrol publici najpoznatiji kao bivši pjevač kultnih grupa "Smak" i "Generacija 5", gostovao je sa svojim novim bendom "Balkan trip" na "Moto-festu" održanom od 25. do 27. maja na banjalučkoj tvrđavi Kastel.
"Balkan trip" svirao je sve tri dana festivala u dnevnoj varijanti, što je, kako Najda kaže, bilo neobično iskustvo u pozitivnom smislu kako za publiku, tako i za sve muzičare naviknute na kasni rad. Ovaj bend zasad svira obrade, ali uskoro planira da uđe u studio i krene s autorskim radom. O tom radu, sigurni smo, tek ćemo pričati, a legendarni Najda za "Nezavisne" je govorio kako o svom potonjem radu, tako i o rokenrolu i motorima.
NN: Recite nam nešto o sastavu "Balkan trip"?
NAJDANOVIĆ: Svi smo željni dobre svirke, to je pre svega. Kad ljudi pričaju, često se ponavlja ona stvar: "Bog nas sastavio", ali zaista, nas je neka sila spojila. Našli smo se u dobroj muzici koju svi volimo. To je, uslovno rečeno, jugonostalgična muzika. Motiv je zapravo bio autorski rad u koji ćemo otići iz ovoga. Ovaj bend je sposoban da radi ozbiljnu muziku. Veoma sam zadovoljan mojim drugarima s kojima sviram. To su Aleksandar Petrović Alek, bubnjar iz "Eyesburna", i Nebojša Čanković Čane, koji je svirao u 357, "Kraljevskom apartmanu" i drugima. Imaju pedigre što se svirke tiče. Ja sam takođe pevao u nekim poznatim bendovima i šta ćeš više. Ostaje nam samo da sednemo i da radimo.
NN: U međuvremenu svirate, što bi se reklo, domaćicu?
NAJDANOVIĆ: Da, to je domaćica. Najlakše nam je bilo da sviramo pesme koje svi znamo, a i nekako moj glas je lepši za srpski nego za engleski jezik.
NN: Na "Moto-festu" svirali ste u dnevnoj varijanti. Koliko ste navikli na tako nešto?
NAJDANOVIĆ: Ovo je novo iskustvo, bar mene što se tiče. Verovatno i njima. Završimo sve do šest, a onda smo k'o deca, družimo se. Lepo je, iskreno. U Banjaluci ima šta da se vidi. Program na "Moto-festu" je kao i svaki put fantastičan. Prošle godine sam ja svirao na mejnstejdžu sa "Smakovanjem". Uvek dođu odlični bendovi. Bude puno publike. I prošle godine je padala kiša, a opet je bilo puno.
NN: "Moto-fest" je za Vas prirodno okruženje. I Vi vozite motor?
NAJDANOVIĆ: Vozim. Bajkeri su kroz rok muziku i dalje čuvari te kulture. Na nekim skupovima počeli su se pojavljivati trubači, pevaju Ace i Mace, motordžije dolaze u trenerkama i potpuno kvare sliku. Kada je krenulo vreme da obavezno moraš da nosiš kacigu, a ne maramu i naočare, mi smo se malo, da budem iskren, s*ebali. Sloboda je kada vozim gologlav u majici. Tu nema neke jurnjave, ne možeš ti gologlav da voziš 300 kilometara na sat. Sada izgledaš kao nindža kornjača sa oklopima. Pre je bila koža, dobre cure i rokenrol. Zbog toga postoje manifestacije kao što je "Moto-fest". "Moto-fest" i dalje čuva tu tradiciju. To je značajno za nas koji smo u muzici. Sigurno da nećemo tek tako sve da prepustimo nekima koji dolaze iza nas. Moramo da im ostavimo pravi primer, kako se to radi.
NN: Skoro ste sarađivali s muzičarima iz Banjaluke. Pjevali ste s "Rock simfonijom" i gostovali ste na albumu Dragana Moconje u pjesmi "Grad". Kakva iskustva nosite iz tih saradnji?
NAJDANOVIĆ: Vi imate veliku sreću, a ja čast, da u gradu imate jednog lika kao što je Dragan Moconja. Njega sam upoznao preko njegovog brata kada sam bio u Australiji. Brat mu se isto bavi muzikom i produkcijom. Moconja je jedan multitalentovan muzičar. Čujem da je i dobar pedagog, da ima đake i drži školu. Odličan je i autorski. Zato sam i prihvatio da sarađujem s njima. Prvo je bila ideja da pesma "Grad" bude akustičarska verzija. Ja, kada sam čuo tu verziju, rekao sam: "Čekaj, ovde fale bubnjevi, dinamika, ritam, energija." On je rekao: "Hajde, dobro, probaćemo nešto" i tako je to krenulo da se razrađuje. Ponosan sam na tu pesmu. Opevala je ljubav prema gradu. To je pesma o Banjaluci. Morate da znate da je Banjaluka i moj grad. Ja sam prve pare od muzike zaradio u Banjaluci 1990. godine. Bio je jedan Džez klub gde sam svirao, a 1991. godine sam ovde čak i služio vojsku. Vezan sam za ovaj grad. Imali smo ovde i velike svirke sa "Smakom" nakon rata.
NN: Koliko su slični Banjaluka i Niš? Mi mnogo dugujemo jednom Nišliji, banu Svetislavu Tisi Milosavljeviću...
NAJDANOVIĆ: Mi smo mentalno slični. Ljudi smo koji rado ukazujemo dobrodošlicu nekom ko dolazi. Ljude iz Banjaluke zbog toga i volim. Mnogo su slični nama Nišlijama po toj toplini. Onda, Banjaluka je uvek bila epicentar spajanja kultura istoka i zapada kao i Niš. Ovde se uvek rađalo nešto o čemu si mogao da razmišljaš. Ni rokenrol scena nije bila prosta kao sarajevska. Sarajevska rok scena je gomila gluposti, izuzev "Indexa", koji su fantastičan bend. Nažalost, Banjaluka u odnosu na Sarajevo nije imala medije, kao ni Niš u odnosu na Beograd. I tu smo slični. Banjaluka možda samo u nekom procentu ima više lepih žena nego Niš, mada ih ima i u Nišu. Zapravo, nikad ne možeš tako nešto da znaš, ali lepo je kada izađeš na ulicu i vidiš puno lepog sveta generalno. Vidiš da smo i dalje zdravi kao nacija.
NN: Kada sam Vas vidio u spotu sa Moconjom i tom mlađom ekipom od Vas, sjetio sam se Vašeg lika iz "Smaka", gdje ste počeli pjevati sa 23 godine. Tada su bili svi stariji, što je još dokaz da rokenrol ne poznaje godine?
NAJDANOVIĆ: Naravno da ne poznaje, niti bi o tome trebalo da se vodi računa. Mi samo razmišljamo o nasleđu, jer smo stvorili dosta toga i imamo šta i da ostavimo. Neko će to da sluša, gleda i prati u budućnosti. Mi na to imamo pravo, jer ne radimo ništa loše, nego naprotiv. U smislu muzike, ja nisam nikada osećao razliku u godinama. Sa druge strane, vaspitan sam tako da sam dosta dugo persirao Točku i njega su zezali zbog mene. Iskreno, tako je bilo. Jedva sam se opustio da prestanem persirati. Naravno, volim i neposrednost. Moconja i ekipa odavno nisu deca, oni rade ozbiljno i ja ih gledam kao sebi ravne. Stvarno su talentovani, tu se vidi da ima budućnosti i da ima vizije, iako budućnost ponekad ne zavisi ni od tebe ni od tvog talenta. Mnoge stvari su se okrenule, ali tu smo da činimo dobro koliko možemo.
NN: Vjerovatno Vam je to pitanje odavno dosadilo, ali moram da Vas pitam kako danas gledate na početke u "Smaku"?
NAJDANOVIĆ: Ja sam tada radio u piceriji, pravio sam pice...
NN: Ali ste imali i bend pored toga.
NAJDANOVIĆ: Da, imao sam "Kramer" koji je na "Zaječarskoj gitarijadi" 1993. godine zauzeo treće mesto. Čak smo i snimili album, ali kada je album trebalo da se promoviše, ja sam već bio u "Smaku". Tako se desilo, ali konkretno taj bend nije imao veze s mojim odlaskom u "Smak". Mene je tamo odveo Zoran Radosavljević Čupa, koji je jedan od najvećih humanista, a usput u to vreme i basista grupe "Galija". Zapravo, on je već tada bio izašao iz "Galije" i bavio se ozvučivanjem bendova. On je držao rok klub 69, gde su dolazila najveća imena i gde je muzika bila po ceo dan. On je mene zvao telefonom i kaže: "Ja sam rekao Točku za tebe." Na njegovu preporuku, ja sam otišao na audiciju. Bila su već trojica-četvorica pevača pre mene. E sad, kada sam došao na red, pošto ja "Smak" zaista nisam mnogo slušao, tražio sam gitaru. Ono pevanje mi je bilo nerazumljivo i visoko. "Smak" je ipak jedna druga škola. Ja sam volio Krisa Kornela, Pola Rodžersa i slične pevače koji nikad nisu bili popularni ovde kao Plant ili Gilan. Mi Srbi smo uvek voleli te drekavce. Što više pevaš, to si bolji. To ne znači da ja ne poštujem Planta, Gilana ili Borisa Aranđelovića koji je dao pečat toj muzici. Međutim, kada sam došao na audiciju za "Smak", video sam da klinci pevaju isto kao Boris. Mislio sam da nemam šansu da prođem. I kada sam rekao da ne mogu da pevam bez gitare, Točak ustane, uvali mi gitaru u ruke. Tad pomišljam, samo da ne pukne žica i otpevam "All right now" Pola Rodžersa i grupe "Fre" i, naravno, zamalo da se za*ebem sa drugom pesmom. Pošto sam čuo da Točak voli Topića, otpevam pesmu "Da li znaš da te volim". Točak se mrštio i kasnije sam saznao da ne voli tu pesmu, ali on je u tom trenutku prekinuo audiciju. Rekao je: "Dosta za danas." Ljudi su počeli da se razilaze i dobacio je: "Ti, Nišlija, ostani, idemo kod mene na ručak." Pitao je: "Imaš li nešto od stvari?" Rekao sam: "Imam četkicu za zube i majicu", a on mi odgovori: "Ne treba ti ništa više, ja imam novi album, ideš da čuješ pesme, za dve-tri nedelje trebalo bi da se uđe u studio." To se sve dešava u 45 minuta i meni se okreće život, od onog brašna i testa u nešto drugo.
NN: Da, počeli ste bili priču o piceriji...
NAJDANOVIĆ: Jeste, radio sam u piceriji. Čika Miša, koji je bio vlasnik, dao mi je platu iako je bila prva nedelja u mesecu. Na odlasku na audiciju, on je meni dao celu platu i nikada nisam odradio taj mesec. On je rekao: "Znam da ti nećeš nama ni da se vratiš, ostaćeš ti tamo." Tako je i bilo.
NN: Dakle, vjerovao je u Vas.
NAJDANOVIĆ: Znao je kako pevam, jer ja sam do osam pravio pice, a od osam skidao kecelju i kapu, prelazio u farmerke i tad je počinjala svirka. Bilo je ineresantno to vreme. Danas sam ponosan na to, na tu ljubav prema muzici.
NN: Specifično je da je devedesetih godina medije preplavio turbo-folk, a bilo je toliko dobrih rok bendova. Kakva je situacija danas?
NAJDANOVIĆ: Nemam kao nekad koncentracije da pratim toliko, ali na osnovu onog što imam priliku da čujem, mogu da kažem da postoji dosta pontencijala kod onih koji dolaze. Trude se da budu originalni i da ne kopiraju one koji odlaze. Rad na originalnosti je umetnost, ali koliko će ovaj region da posveti pažnje talentovanim dušama, videćemo. U svakom slučaju, ja sam optimista. Neću nikoga da imenujem, ali ima dosta dobrih autora i danas, što me raduje.
NN: Da li su tim autorima mediji naklonjeni i da li se reklamiraju dovoljno?
NAJDANOVIĆ: To je, recimo, ranije bilo poštenije. Tvoje je da snimiš. Imaš izdavača koji je promoter i koji prodaje publici tvoje ploče, kasete, CD-ove. Danas možeš sve da snimiš i u svojoj režiji, imaš mogućnosti i prava na to, ali ti moraš i publiku da platiš. Moraš da izdvojiš ne znam koliko para za pesmu na društvenim mrežama i postoji mogućnost da je vidi sto ili trista hiljada ljudi, ali ne smemo ni to da gledamo kao lošu okolnost.
NN: Kakvo je stanje na polju Vaše autorske muzike, na čemu radite?
NAJDANOVIĆ: Stalno radim. Kao klinac nisam se nametao u "Smaku" i u "Generaciji 5". Imao sam kasnije bend koji se zvao "Deliverance". Mi smo izdali album u Australiji. Radili smo ga tako da zvuči kao muzika koju volimo svi da slušamo, a imao sam basistu koji voli Mejdene, bubnjara koji voli Dejva Lombarda iz "Slayera", kojeg ne interesuje pevanje, nego vriska, a ja sam naginjao čak i na bluz. Zamilite koliko je teško to spojiti u jedno pakovanje, ali mi smo uspeli. Tim sam izuzetno zadovoljan, ali smo se zeznuli oko marketinga. Nije moglo da se probije samo od sebe, ali nema veze. Ostalo je to u vremenu i u etru i ko god hoće može da čuje. Naravno, nadam se da ću i sa "Balkan tripom" uskoro ući u studio.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.