Marko Šelić Marčelo, kako sebe voli da opiše, pisac je kojem se dogodila muzika, iako redoslijed objavljivanja djela sugeriše da se desilo obrnuto. Do sada je u karijeri objavio nekoliko studijskih albuma, među kojima se nalaze "De facto" (2003), "Puzzle shock!" (2005), "Treća strana medalje (2008) i "Deca i Sunce" (2010), a osim toga, pisac je nekoliko romana poput "Zajedno sami", "Malterego" i drugih.
Dobitnik je brojnih nagrada, a angažovan je i u nekoliko pozorišta u Srbiji, gdje se igraju njegove adaptacije romana, te izvode numere za koje je pisao tekstove, a sve to u saradnji sa vrhunskim rediteljima. Kako kaže, radi i radi u Beogradu, a živi u svom svijetu. Ovaj put, Marčelo nam je dozvolio da na trenutak uđemo u njegov svijet, te je za "Nezavisne" govorio o svom povratku na scenu sa novim albumom "Nojeva varka", koji će uskoro biti objavljen. Na trenutak smo se vratili u prošla vremena, govorio je o životu i stvaranju, a za naše čitaoce je otkrio i kako izgleda ta "kuhinja" u kojoj su nastala najljepša djela srpske rep scene.
NN: Zašto "Nojeva varka"? Šta je za Vas zapravo varka?
ŠELIĆ: Posredi je konceptualni album, nešto nalik rok operi ili romanu u stihu. U neku ruku, priča ne počinje od naslova, nego putuje ka njemu, on joj je poslednja stanica, dok na početku stoji opoziv samoga sebe, i stvaralački i privatno: povlačenje na sopstvenu barku kako bi se, je li, preživeo sveopšti potop kojim smo opkoljeni. Mislim da je ovo vreme sahrane morala, javnosti, društva - vreme u kojem se pojedinac povlači u svoj mikrosvet; sa svih strana čuje se moto "gledaj svoja posla i ćuti", pa ljudi, pritisnuti osećajem da su potpuno bespomoćni, tako i čine. Ali "gledaj svoja posla" je nešto potpuno suprotno ideji zajednice, jer zajednica je ono gde ljudi žive jedni sa drugima, a pod ovim geslom neminovno, mic po mic, počinju da žive jedni protiv drugih. Posle onolikih protesta, cenzura, zabrana, posle borbe koja je rezultirala praktično ničim, a usred procvata kiča kakav nije viđen još od ere turbofolka, sve mi se dobrano smučilo i obesmislilo; kako jednom reče Frljić: "Naš poraz je potpun i ostaje samo pitanje s koliko dostojanstva ćemo da ga podnesemo." To će reći, natovari na brodić sve što ti je drago, isključi se iz sveta i pusti ga da se digne u vazduh - sledeći moto jednog Karahasanovog junaka: "Bez mene, bez mene, bez mene." Iz te tačke ulazimo u 16 pesama koje, međutim, pokazuju gorko-slatku istinu: ne možeš postati ravnodušan ako to već nisi. Ta barka ispostaviće se varkom.
NN: Rekli ste da je ovo Vaše najzrelije izdanje dosad. Kakve su se misli, poruke i muzika našli na ovom albumu? "Budi tu kada imaš šta da kažeš." Pa šta imate da nam kažete ovaj put? Iz kojeg ugla u ovoj rundi posmatrate stvari?
ŠELIĆ: Da, naša nazovijavnost puna je čudnih dežurstava: neki se ljudi ne skidaju s medija, a niko nema pojma čemu to prisustvo i šta ih, osim beskrajne samozaljubljenosti, zapravo kvalifikuje da budu tu. Toj modi priključuju se stvaraoci koji štancuju stvari samo da ne bi ispali iz trke. Ali umetnost nije fabrički pogon koji ima normu koliko kutija mesečno treba da proizvede i isporuči: kad se pomisli drugačije, prestaje umetnost i počinje ekonomija. "Poruke" su sledeća iritantna stvar: ljudi bi eventualno voleli da im poručiš deset ćevapa i piće, ali od floskula i upakovanih mudrosti su odavno umorni. Ako već hoćeš da seciraš društvo i okolnosti, stavi i sebe samog pod taj skalpel, jer ko je inače taj glas, s kog nam se to Olimpa obraća i zašto bismo ga slušali? To mi se čini suštinskom razlikom između praznog popovanja i priče koja hoće da ima ikakvu težinu i poštenu nameru, razlikom između elitizma koji polazi od "ja sam nešto bolje, ja znam" i priznanja da svi progovaramo iz sopstvene pogubljenosti, iz sebe kao osobe, a ne sebe kao figure koja drži mikrofon. Uostalom, danas svako drži mikrofon, to samo po sebi ne znači ama baš ništa.
NN: Ispod nove pjesme "Dvadeset" rekli ste da se priča nastavlja u narednim spotovima. To je već treći singl sa ovog albuma, pa šta nas čeka na kraju priče?
ŠELIĆ: O tome smo ovde rekli taman koliko se sme, nećemo prepričavati "kraj filma" osim u najopštijim crtama iz prethodnih odgovora. Mogu još samo da dodam da "Dvadeset" pripada delu albuma u kome me uopšte nema, to je ono spomenuto povlačenje na delu: čitavu tu pesmu, kako vidimo i u spotu, priča mi sagovornik odonud kafanskog stola, i nigde ne čujemo nikakvo moje mišljenje, mešanje, osećanje; u pesmi posle te samo sam slušalac svađa iz susednog stana, gde se odigrava sukob između čoveka koji je zagazio u teorije zavere i njegove supruge koja radi u crvenoj kovid zoni; potom je tu pesma iz vizure devojke koja pokušava da bude s osobom kakva je ovaj ja s albuma: neko ko je odlučio da ne oseća ništa. No, ispod privida ravnodušnosti, sve te stvari i svi ti ljudi polako počinju da krckaju kupolu svejednosti koju sam, i na albumu i u životu, u jednom periodu pokušao da podignem oko sebe. Tako sukob sa sobom polagano, a neminovno dolazi na red i hrli ka eksploziji na sredini priče.
NN: Komentari ispod Vaših pjesama su pretežno napisani u smislu da ste Vi i Vaše pjesme "surovo iskreni". Mora li istina uvijek da bude surova?
ŠELIĆ: Ne mora, ali mlake istine nisu tema angažovanog stvaralaštva.
NN: Kakve su Vaše misli kada stvarate nova djela i priče? Voljela bih da prenesem našim čitaocima tu scenu kada Marčelo stvara svoje pjesme. Kako to zapravo izgleda? Taj proces od ideje do realizacije.
ŠELIĆ: To bi većini ljudi zapravo bilo nasmrt dosadno. Mnogi su skloni da mistifikuju umetnost pričom o muzama i nadahnuću, da misle kako se to naprosto eto prospe iz vas u cakum-pakum obliku, a to skoro nikad nije tako. To je rad, kao i svaki drugi. Litar kafe, mnogo više cigara nego što bi smelo i pokušavanje do zore. Radim noću, uvek sam treća smena, opet ne iz nekih mističnih razloga, no samo zato što je tada mir. A onda ide onaj deo posla u studiju, što bi ljude još više razočaralo: ništa magija, samo beskrajan broj pokušaja dok ne ispadne tačno kako smo hteli - i tako za svaki element pesme zasebno. Ja sam cepidlaka okružena cepidlakama, mi stanujemo na suprotnom kraju svemira od reči "brzina". Ali taj timski duh i divna sinergija, to je ono što rad na muzici odvaja od mog rada na prozi, gde je sve na meni, i dopada mi se ta smena dinamike.
NN: Koliko je teško napraviti i predstaviti novi album u današnjici? Da li kvalitet i ono što je "drugačije" uvijek nađu svoj put ili se ipak desi da ostanu nekad po strani?
ŠELIĆ: Album u kome učestvuje mnogo ljudi najteže je bilo napraviti zbog pandemije, ona je i glavni razlog zašto ga nismo završili i objavili prošle godine, kako je bilo najavljeno. A da li uvek nađe svoj put, time se uglavnom ne vredi opterećivati. Naravno, činimo sve što možemo da naš sadržaj dođe do onih koje zanima, ali mnogo nam je važniji sam sadržaj. Ovo drugo je jednačina s tako mnogo varijabli, a pride se snažno opiremo ideji da je to važniji deo priče. Da mi je to preokupacija i da sam vičan u tome, bavio bih se marketingom i imao mnogo veće prihode.
NN: Koju pjesmu u svojoj karijeri, ili možda na novom albumu, posebno izdvajate? Ima li ta neka koja je od prvog do zadnjeg slova ona koja je u potpunosti Vi, Vaš glas i krik? Takođe, postoji li neka pjesma za koju smatrate da je zaslužna što ste kročili na taj put "do zvijezda", te zbog koje ste postali ime prepoznatljivo javnosti?
ŠELIĆ: To mi zvuči kao potpuno zabranjen pristup. Kad sam počinjao, jedan iskusniji prijatelj rekao mi je: "Radi svako delo kao da ti je prvo." Sasvim tačno, ali s vremenom sam tome pridodao još nešto: radi i kao da ti je poslednje. Dakle: nikad nema više ja - manje ja, nikad nema ovde više truda, onde manje, nikad nema ova je iz srca, a ova iz palca leve noge. To što neka pesma posle "prođe bolje" nego neka druga nema apsolutno nikakve veze s trudom koji iza njih stoji. Prepoznatljivost je isto zanimljiva tema: ne samo što se dugo gradi, nego je valja i održavati. Kada pričaju o "uspehu", ljudi su skloni da misle kako se on bazira na tome što ste jednom, na nekoj tobož sudbonosnoj raskrsnici, birali pravu ulicu, i odatle je išlo glatko, sve popločano i fino osvetljeno. A zapravo, ulice samo vode do novih raskršća koja vas mogu povesti dalje ili pak unazaditi, a poneke su i ćorsokak. Dakle, mora da vam "upali" mnogo puta da biste "uspeli", a i tada to samo otvara nove ideje, nove domete do kojih pokušavate da dobacite. Time se i ne vredi mnogo zamarati, uostalom jer živimo u zemlji bez ikakvog kriterijuma i nema tog uspeha koji bi učinio da vam u svako doba neko ne kaže "pih, ma ti si niko i ništa, sve je to bez veze". Dakle: radi iz sve snage i nadaj se najboljem, to je sve što se može.
NN: Rekli ste da je ovaj album zapravo produkt zajedničkog rada, Vaša je priča, ali gotova pjesma je ono što je došlo iz rada svih vas. Da li je zbog toga "Nojeva varka" još jače "rastavljanje sebe na komade" u odnosu na prethodne albume?
ŠELIĆ: Kako već spomenuh, muzika je u mom slučaju i do sada bila produkt timskog, koautorskog rada - tu su Rade Sklopić Rejd i Aleksandar Jovanović Šljuka kao glavni kompozitori u bendu, tu su naši muzičari, tu je Nevena Glibetić Nensi, ne samo glasom, već i vokalnim komponovanjem, tu su naši dragi gosti i saradnici, i tu sam ja, kao tekstopisac i idejni "režiser" cele priče. I premda je ta priča jako lična, stavovi koje zastupamo prilično su zajednički; čak i to moje rastavljanje sebe na komade dolazi od dilema koje muče sve nas, i ne samo nas.
NN: Kada pogledamo unazad ili unaprijed, koji je zapravo Vaš moto koji se provlači kroz Vaš život i pjesme? Da li ste zadovoljni kada pogledate svoj cijeli rad?
ŠELIĆ: Nemam moto, jedino mi na pamet pada ono čuveno alanfordovsko: "Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti." Nisam nezadovoljan kada pogledam unazad, ali trudim se da uvek više gledam napred - ne valja nikad misliti da se najbolje već desilo.
NN: I za kraj, šta publika može da očekuje od Vas u budućnosti? Da li su to koncerti, knjige, nove pjesme, albumi ili ipak nešto drugo? Imate li nešto da najavite, možda vezano i za ovaj album?
ŠELIĆ: Za sada - album o kom pričamo. To nam je sada prioritet, izlazi u decembru i biće ispraćen novim spotovima, koji vizuelno "dopričavaju" radnju. Aktuelna je i Šekspirova "Bura" u režiji maestralnog Kokana Mladenovića; Nena, Rade i ja deo smo predstave zajedno s glumačkim ansamblom Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Radim na još jednom muzičkom projektu, mini-albumu od sedam pesama pod naslovom "Zaradsutra", u tandemu sa smederevskim umetnikom koji stvara pod pseudonimom Sinovac. A sledeće godine vraćam se književnosti: novi roman, zbirka poezije... videćemo, nešto se uvek "kuva".
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
