Nema perspektive za ska muziku u regionu i ne vidim nikakav bend iz našeg žanra koji može da iskoči. Najbitniji razlog je to što ih nema.
Ako uopšte može da se kaže da postoji ska scena - mi je držimo živom. Možda zvuči prepotentno, ali tako je, rekao je za "Nezavisne" Predrag Bojović, vokal benda "Samostalni referenti".
Sastav koji postoji od 1996. godine i koji je jedan od pionira navedenog muzičkog žanra na ovim prostorima izdao je novi studijski album "Nikad sam… Uvek sasvim sam!", a u narednom periodu Beograđani planiraju promociju albuma i rad na još nekoliko spotova, te su najavljeni i rođendanski koncerti benda, koji će se održati u Beogradu i Novom Sadu.
NN: Prošlo je više od deset godina od izdavanja prethodnog albuma "Samostalnih referenata". Šta se promijenilo u vašem radu od tada do objavljivanja novog materijala?
BOJOVIĆ: Dobili smo decu, neki su promenili poslove, neki žene, a neki i jedno i drugo. Sve možeš zameniti sem klub za koji navijaš (smijeh). Šalu na stranu, ovaj album je dosta muzički i tekstualno zreliji u odnosu na prethodni. Više smo okrenuti sebi, mada još provejava taj bunt koji će nas pratiti dok smo živi jer kod nas nema kompromisa. Ima pesama koje su skroz stari fazon "referenata" i nekih koje su iznenadile ljude na prvo slušanje. Generalno, mislim da smo napravili dobar album koji možda nema neki izdvojeni hit kao što je bio, recimo, "Život je san", ali se svako može pronaći bar u nekoj pesmi. Znatno je više pesnički nego prošli. Na prvu loptu je dosta mračniji. Mislim da će terati ljude da razmišljaju o tekstovima znatno više nego što su razmišljali na prvom albumu. To nužno ne znači i da je bolje jer ljudi danas nešto baš i ne vole da se bave onim "što je pisac hteo da kaže".
NN: "Nikad sam… Uvek sasvim sam!" je stih sa Vašeg prethodnog albuma. Koliko je ovaj album naslonjen na priču po kojoj ste poznati kao bend?
BOJOVIĆ: Mislim da je Cane (Zoran Kostić, vokal i lider benda "Partibrejkers") rekao da srećan čovek ne piše pesme. Ovaj album je upravo to. Pet ili šest pesama je nastalo u poslednje dve godine, koje su mentalno bile užasno teške. Borba sa depresijom, nekim ličnim životnim lomovima, gde se na kraju sve svodi na stihove po kojima se album i zove. Džo Stramer, koga smo i citirali u uvodu prvog albuma, rekao je da smo bez ljudi ništa. I tako bi trebalo da bude. U današnjem vremenu kada se sve svelo na borbu za egzistenciju empatija i ljubav prema drugom čoveku su nestali. Okružen si ljudima, ali si suštinski sam, sa svojim mislima i problemima. Ono što se nije promenilo i nikada neće je taj odnos prema publici. Imaš odgovornost prema tom mikrofonu koji držiš u ruci i jako je bitno kakvu poruku šalješ. A da bi je neko čuo na pravi način treba da te poštuje. Poštovanje publike se najmanje zaslužuje kroz muziku. Album je dosta mračan tekstualno, ali svaka pesma na kraju ipak ima pozitivnu poruku- da sve može da se reši, ali da pre svega to moraš sam. Pesma "Plivanje" je, po mom mišljenju, kratak priručnik za moderan život. Kao inspiracija za nju je poslužio plivač Santo Kondoreli, koji je pred svaku trku pokazivao srednji prst ka svom ocu. Ukratko: srednji prst ka svima koji nisu verovali u mene, kao što sredinom devedesetih niko nije verovao u "Referente".
NN: Pjesme "Za neke nove ljude" i "Moje pesme moji snovi" su odranije poznate publici sa svirki i internet platformi. Koliko će ta početna uhodanost olakšati simbiozu publike sa novim albumom na koncertnoj turneji?
BOJOVIĆ: Verovatno će olakšati, ali ne razmišljamo puno o tome. Ove su već hitovi među publikom, a naša želja je da probaju da prihvate i ostale pesme koje nisu čuli. Na albumu se nalazi i pesma "Povratak Dika Kurca", koja je prepev pesme "Moje pesme moji snovi" i predstavlja omaž nekim godinama koje smo izgubili i šta smo u tim izgubljenim godinama shvatili.
NN: Svaka pjesma na albumu je propraćena slikama umjetnika Damjana Đakova, koji je preminuo prethodne godine. Kako je došlo do saradnje s njim te da li je ovaj album na neki način i omaž njemu? Koliko vas je njegov odlazak pogodio?
BOJOVIĆ: Damjan je bio pre svega prijatelj. Čovek sa kojim si mogao da sediš osam sati, pričaš i da se zapitaš kako je vreme proletelo. Želja je bila da kroz muziku prikažemo ljudima i likovnu umetnost, kao neki vid edukacije jer su njegove slike toliko duboke da moraš ozbiljno da napregneš mozak da bi ih razumeo. Damjan i ja smo radili dosta dugo na izboru slika za album i tražili tekstualnu povezanost s onim što je na slici. On nije toliko poznat široj javnosti jer je dosta dugo stvarao u Italiji. Lučano Pavaroti je imao neke njegove slike u kolekciji. Sećam se da sam davao televizijski intervju vezan za Damjanovu izložbu prošlog leta i da smo prekinuli snimanje jer sam se rasplakao. Mislim da to dovoljno govori o tome koliko je njegov odlazak teško pao. Ovakav CD na neki način iz ove perspektive jeste naš skromni doprinos pokušaju da se ne zaboravi njegov rad.
NN: Novi album sadrži 15 pjesama, na prethodnom ih je bilo 20. Od toga se moglo napraviti više albuma, zašto niste kalkulisali i to uradili?
BOJOVIĆ: Jednostavno, nismo jajare. Nikada nismo znali da kalkulišemo, uvek se išlo pravo u glavu i ne bismo bili mi da smo razmišljali da sačuvamo nekoliko pesama za neki naredni album. Jer znajući našu dinamiku pitanje je da li će narednog albuma biti i kada. Ovo smo mi, izvolite sve što imamo. Nema štednje na bini, a nema ni pesama u nekom šteku.
NN: U pjesmi "Neka idu oni" kažete "Sva ta elita puna profita/ Što znaju samo ispod žita/ Ma neka idu oni". Jesu li ljudi takve elite shvatili kao nužno zlo i nešto od čega se mora pobjeći vani?
BOJOVIĆ: To je večna tema o kojoj se priča godinama unazad. Nama su dvojica violinista u Nemačkoj, klavijaturista u Kini, harmonikaš u Irskoj. Ja sam živeo 20 godina po inostranstvu. Ali da li je beg rešenje? Nisam pisao tekst za tu pesmu i kad je slušam prekidam je posle prva dva stiha "Neću da bežim/ Hoću da se borim". Tu je poenta svega - borba. Ali ne kroz institucije. Sistem nikada nije promenio sistem. Vrana vrani oči ne vadi!
NN: Odliv mozgova je nešto što se po statističkim podacima događalo i u vremenu SFRJ, ali se brojnost stanovništva tada kompenzovala prirodnim priraštajem. Kako danas opstati, kakva je budućnost za one koji ostanu?
BOJOVIĆ: Opet ću citirati Džoa Stramera iz benda "The Clash": "Budućnost je nenapisana". Budućnost za ljude koji ostaju je onakva kakvu oni žele da stvore. Problem je što su ljudi otupeli. Preko medija se konstantno drže u paranoji da će biti nekog novog rata pa mole Boga "samo da rata ne bude" i da ima da se pojede i popije. Život većine se sveo na puko preživljavanje. Bogati postaju bogatiji, siromašni postaju siromašniji. Problem je što siromašni koji su u većini nisu spremni ništa da urade. U pesmi "Repetiranje" imamo stih "hoću još puno da uzmem ili otmem"… Linija manjeg otpora je linija komfora, makar i živeo kao bednik. Ušao si u komfornu zonu bede i nisi spreman za borbu. To je suština bitisanja na ovim prostorima. Dok je ljudima koji ostaju ovde mozak u tom modu rada čeka ih sve gora budućnost. Ne kažem nas, već njih, jer mi smo odavno u fajtu.
NN: Počeli ste da svirate u periodu kada je bunt kod mladih bio veoma izražen. Gdje se isti izgubio, šta se desilo s omladinom?
BOJOVIĆ: Izgubio se u jeftinoj "gandži" (sleng za marihuanu), kokainu i pričama medija da je sve sjajno i da tako treba da bude. I mi stariji smo krivi za to. Nismo se dovoljno potrudili da ih edukujemo. Kažemo im šta je problem, ali ne i rešenje. Odavno su psiholozi shvatili da bunt nose mladi. Kad ih anesteziraš medijski i "nabeliš" im noseve - mozak ne radi. Vrzino kolo.
NN: Sve je manje autorskih bendova u regionu, uglavnom se po urbanijim klubovima sviraju kaveri velikih hitova muzike bivše Jugoslavije. Zašto, da li su ljudi zaboravili da slušaju muziku i kroz nju istražuju ili je jednostavno i to jedan od načina da se mladi kontrolišu i postanu konzumenti muzike bez razmišljanja i osjećanja?
BOJOVIĆ: Muzika bivše Jugoslavije je generalno bila kvalitetna i sadašnji bendovi teško da mogu da priđu onima koji su svirali, recimo, osamdesetih. Koji bend je bolji npr. od "Šarla akrobate", "Partibrejkersa", "Haustora"? Današnjim bendovima manjka ideja i entuzijazma jer u startu znaju da ne mogu ništa da naprave od muzike. Jedan od 500 može da živi od rokenrola. Drugo, svet je postao prebrz. Jedna pesma traje tri dana i odmah je tu neka druga. Ne vidim da će bilo šta od muzike što se sada stvara ostati kao neki rokenrol evergrin za 20 godina. Ne samo kod nas, već i u svetu. Da bi bend bio aktuelan, svirao i uzimao neke pare od toga, mora da "štancuje" pesme, što neminovno dovodi do toga da su one sve lošije.
NN: Kada možemo da vas očekujemo u Banjaluci ili nekom drugom gradu u BiH?
BOJOVIĆ: Kad se neki festival otvori za brdo para, luksuzan smeštaj, dobru klopu i pivo u neograničenim količinama. Znači, verovatno nikada (smijeh).
"Dubioza kolektiv" ozbiljna mašina
NN: Šta mislite o bendovima poput "Dubioze kolektiv" koja u zvuku ima primjese ska muzike i postigla je veliki komercijalni uspjeh?
BOJOVIĆ: "Dubioza" je ozbiljna mašina, ima ljude koji stoje iza cele priče, predstavljaju se kao neki world music. Iskreno mi je drago zbog uspeha koji su napravili jer imaju jako kvalitetne tekstove koji gađaju pravo u centar, ali su, nažalost, postali i narodnjaci za one koji žele da budu kao nešto urbaniji od onih koji zapravo slušaju narodnjake. To mora tako jer ako si previše alternativan - nemaš publiku. Drago mi je da mogu da žive od muzike. Uživaju u onome što rade, odlični su muzičari, jako inteligentni tekstualno. Potpuni respekt za njih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.