Uvek rado dolazim u Banjaluku, za koju priznajem da ima sličnosti sa mojim Novim Sadom. Tako je još od mog prvog dolaska početkom ovog veka, kada sam bio član benda Vasila Hadžimanova, s kojim sam gostovao više puta.
Nastupao sam u gradu na Vrbasu i sa Vladom Georgijevom, Željkom Samardžićem, Jelenom Tomašević i novosadskim "Big Bendom". Mislim da sam prvu "Bas radionicu" van granica Srbije održao baš u Banjaluci.
Rekao je ovo za "Nezavisne" basista, kompozitor, pedagog, kolumnista i muzički urednik Vladimir Samardžić, koji će u Muzičkom paviljonu "Staklenac" u Banjaluci, 10. maja, u 19 časova, održati predavanje BASS MASTERCLASS na temu "Značaj vježbanja i komponovanja u muzičkom razvoju basista".
"Ova tema mogla bi da glasi i jednostavnije - kreativno vežbanje. Namerno u ovom naslovu nema bas-gitare, jer je koncept zapravo primenjiv na sve instrumente. Šta i kako vežbati, a da nam to predstavlja zadovoljstvo i izazov i pri tome ostvarujemo napredak koji je uočljiv? Ovo je jedno od najvažnijih pitanja mnogih muzičara, pa i basista. To podrazumeva vežbanje uz aktivno razmišljanje kako neki zadatak, odnosno bas liniju učiniti drugačijom, interesantnijom, iz čega često umeju da izađu sveže ideje i motivi, a možda i početak nove kompozicije. Naravno da ću se tokom masterklasa baviti i specifičnim temama koje se bave isključivo bas-gitarom kao što su tehnike sviranja koje koristim, primena muzičke teorije i njena aplikacija kroz različite muzičke stilove, savladavanje fingerborda i različitih prstoreda u okviru iste kompozicije", rekao je Samardžić.
NN: Koliko Vam je bilo teško ući u "cipele" predavača nakon sviranja sa mnogim regionalnim i svjetskim muzičarima?
SAMARDŽIĆ: Oduvek sam voleo da delim znanje i pomažem drugim kolegama u savladavanju instrumenta i uopšte muzičke teorije, još i pre odlaska na Akademiju Berkli. Prvi javni čas održao sam 2001. godine na poziv Kulturnog centra iz Novog Sada kao tek pridošli diplomirani berklijevac prepun planova i nove muzike. To predavanje je prošlo veoma dobro, tako da sam nastavio s tim. Posebno su interesantna i inspirativna kolektivna predavanja sa muzičarima mentorima iz drugih zemalja, kao što su "Jazz ExTempore" 2006. i 2012. godine u Opatiji i "Jazz Kamp" u Grožnjanu 2018. i 2019. godine. Nakon takvih iskustava uvek izađem prepun novih ideja i muzike.
NN: Koliko su danas mladi ljudi zainteresovani za bas kao instrument?
SAMARDŽIĆ: Više nego ranije. Osnovni razlog je što je bas-gitara danas podjednako važan instrument u muzičkom svetu kao i ostali. Nekada je bilo uobičajeno da basista postane onaj član benda koji najslabije svira neki drugi instrument, koji je već "zauzet" u sastavu, tako da njemu ostane bas-gitara koju silom prilika i mora da nauči da svira. Odavno nije tako, a posebno ako se ima u vidu koliko je sam instrument napredovao u kvalitetu i varijacijama izrade, a potom i načinima korištenja i tehnikama sviranja. Nijedan drugi instrument u popularnoj muzici nije doživeo kreativan razvoj u poslednjih 50 godina u tolikoj meri kao bas-gitara. To je takođe veoma uticalo da bas-gitara postane popularnija, izražajnija u muzičkoj slici mnogih stilova i podjednako važan element svakog muzičkog projekta kao i ostali instrumenti.
NN: Kako ste počeli da se bavite muzikom?
SAMARDŽIĆ: Muzikom sam počeo da se bavim iz hobija u osnovnoj školi. Samostalno sam učio da sviram gitaru. Sećam se kada su mi je roditelji kupili, ali nisu me upisali u muzičku školu, jer ni mene tada nije interesovalo formalno muzičko obrazovanje. Želeo sam da sviram pop i rok muziku, skidam pesme bendova koje sam slušao i da ih izvodim u društvu mojih prijatelja. Tako je bilo i tokom srednje škole, u kojoj sam počeo da se više interesujem za soul, disko i fank muziku. Bas-gitaru sam uzeo u ruke nekoliko puta možda u tom periodu, ali me nije privukla sve dok nisam otišao na odsluženje vojnog roka u Sentu. Tamo sam odlučio da se prijavim za audiciju u Vojni orkestar. Jedan gitarista iz Zaječara je bio mnogo bolji od mene pa je pozicija gitariste bila popunjena. Na preporuku drugih vojnika iz orkestra, ja sam se prijavio i za poziciju bas-gitariste. Primljen sam i te godine počinje moje druženje sa ovim divnim instrumentom. Po povratku iz armije kao redovan student Elektrotehničkog fakulteta u Novom Sadu kupujem bas-gitaru Fender Precision, koju uspevam da vežbam u onolikoj meri koliko mi je slobodno vreme dozvoljavalo, a toga nije bilo baš mnogo. Borba između studija elektrotehnike i vežbanja bas-gitare trajala je pune dve godine. Pobedila je muzika. Krajem 1992. godine definitivno sam napustio elektrotehnički fakultet i odlučio da se u potpunosti posvetim muzici. Indeks svog bivšeg fakulteta sam bacio da slučajno ne bi pomislio da se nekada vratim na njega. Naravno, da se ovo desilo negde na četvrtoj ili petoj godini studija, verovatno bih se potrudio da završim nekako fakultet, pa da onda više prostora dam muzici, ali u mom slučaju je moralo ovako.
NN: Žalite li zbog studija, koliko je teško bilo odvažiti se na ovu odluku?
SAMARDŽIĆ: Nikada nisam zažalio što sam se profesionalno posvetio muzici. To je bilo jače od mene, ali nije bilo lako preseći. Mojim roditeljima je bilo veoma teško u početku, jer su mene, vukovca u školi, videli odavno kao elektroinženjera sa dobrom i stabilnom platom u nekoj kompaniji. Ta želja im se nije ispunila. Kada sam im kasnije saopštio da sam kao stipendista primljen na Berkli akademiju u Bostonu bez dana muzičke škole, shvatili su da sam bio u pravu. Ceo proces aplikacije na tu prestižnu akademiju obavio sam bez njihovog znanja.
NN: Diplomirali ste na akademiji Berklee College of Music u Bostonu. Kako je došlo do toga da odete u SAD i koja su najznačajnija iskustva koja ste tamo stekli?
SAMARDŽIĆ: Za Berklee College of Music akademiju sam saznao od mladih džez muzičara sa kojima sam počeo da sviram u Beogradu 1993. godine. To su Vasil Hadžimanov i Rastko Rašić. Oni su se pripremali za odlazak tamo i ubeđivali su me da se i ja prijavim, jer su smatrali da ću sigurno biti primljen. Poslušao sam ih, jer tadašnji džez departman u Gracu koji su pohađali mnogi naši džez muzičari nije pružao ono što sam ja želeo, a to su studije bas-gitare koje uključuju i savremenu električnu džez muziku od šezdesetih godina dvadesetog veka naovamo. Četiri godine koje sam proveo u Bostonu za mene su fenomenalno iskustvo, najviše zbog ljudi s kojima sam se upoznao i s kojima sam svirao, sarađivao, učio... O uslovima za rad, vežbanje, nastavnom programu i profesorima ne treba trošiti reči. To je sve na najvišem nivou. Međutim, sviranje sambe sa Brazilcima, fanka, gospela i hip-hopa sa Afroamerikancima i muzike Balkana i Bliskog istoka sa studentima koji dolaze iz tog područja je neprocenjivo. Sa nekima sam ostao u kontaktu i nastavio saradnju i nakon povratka u Srbiju.
Kreativni mladi ljudi osuđeni na samostalnu promociju
NN: Kako danas gledate na domaću muzičku scenu?
SAMARDŽIĆ: Uf... teška tema. Mejnstrim muzika mladih je, nažalost, postala šablonska "copy-paste streaming" forma koja, naravno, prati svetske trendove. Ono što našu verziju čini još gorom je činjenica da ona često ide uz promovisanje pogrešnih vrednosti, simbola ratnih devedesetih godina. Kreativni mladi ljudi su osuđeni na samostalnu promociju preko interneta bez dovoljne podrške institucija i medija koji u najvećoj meri promovišu upravo taj novi mejnstrim. Dakle, prolazimo kroz težak period, ali ne smemo da posustanemo. Kao muzički urednik na radiju RTV Vojvodine, gde imam tri autorske džez emisije, trudim se da prvenstveno promovišem nove umetnike iz Srbije i sa prostora bivše Jugoslavije. Znam koliko je teško da njihova muzika dođe do novih slušalaca.
Planovi za budućnost
NN: Kakvi su Vam planovi za budućnost, radite li na novom albumu ili nekim drugim projektima?
SAMARDŽIĆ: Uvek ima planova, ali se nema dovoljno vremena (smijeh). Nakon prošlogodišnjeg objavljivanja mog novog autorskog izdanja, albuma "Catching the Wind (SKC NS, 2022)", koji je, pored standardnog stereo formata, objavljen i u Dolby Atmos formatu (kao prvi takav na ovom području), u planu je rad na novom albumu, drugom po redu, mog džez kvinteta "Pannonia Project". Izdanje je planirano da se pojavi do kraja 2024. godine. U međuvremenu na džez festivalima nastupam sa svojim triom, koji čine brazilski gitarista Marco Antonio da Costa i bubnjar Vladimir Kostadinović. Sviram sa mojim Novasađankama, ženskom vokalnom grupom "The Frajle". Od ovoga proleća, nakon 13 godina, ponovo sviram i sa starim prijateljem Vladom Georgievom. Kolumnu "Bas lekcija" pišem i dalje za magazin "Basista", a iskreno se nadam da će se i dugo očekivani udžbenici za bas-gitaru pojaviti u nekom trenutku. A ostalo, o tom - potom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.