Muzika

Vladislav Kokotović za "Nezavisne": U Jugoslaviji su i kriminalci imali neku vrstu časti

Vladislav Kokotović za "Nezavisne": U Jugoslaviji su i kriminalci imali neku vrstu časti
Foto: Wood.rs | Vladislav Kokotović za "Nezavisne": U Jugoslaviji su i kriminalci imali neku vrstu časti

Basista Vladislav Vlada Kokotović, pored gitariste Alena Jovanovića i vokala Branka Golubovića Goluba, jedan je od osnivača "Goblina", pank-rok atrakcije iz Šapca, koja je prije desetak dana velikim koncertom na "Beogradskom sajmu" proslavila 30 godina postojanja.

Kokotović danas živi u Batajnici, gdje ima studio i gdje ostali članovi benda na probe dolaze iz Šapca (Jovanović i Milan Arnautović), Subotice (Leonid Leo Pilipović) i Amana ili ostatka svijeta (Branko Golubović Golub). "Goblini" proslavu nastavljaju na Tjentištu, gdje će u okviru "OK festa" na glavnoj bini 15. jula nastupiti pored "E-Playa", Nikole Vranjkovića i "Apocalyptice". Više o svemu nakon velikog beogradskog, a pred koncert u Nacionalnom parku Sutjeska, Kokotović je govorio za "Nezavisne".

NN: Kakvi su utisci iz Beograda?

KOKOTOVIĆ: Sve je počelo dvadesetak dana pre na "Moto festu" u Banjaluci, gde smo započeli taj slavljenički niz. Tamo smo zaista srcem odsvirali, kao i svaki put u Banjaluci. Trideset godina benda koji svira brzi rokenrol su drage svima, svi su to prihvatili, ali mi to tako ne osećamo, sve mislimo da sviramo tri-četiri. Ne osećamo se ni zrelo ni odraslo, naravno, kada je muzika u pitanju. Sve ostalo život sredi sam po sebi, godine neminovno prolaze. U Beogradu je bio jedan od većih koncerata u karijeri, bilo je dosta gostiju, zaista predivno. Kada sviraš 30 godina onda dočekaš i to da dve generacije dolaze na koncert, deca i roditelji zajedno.

NN: "Opet hodam smeo i lak, dišem - to je dobar znak" su stihovi s vašeg albuma "Jednina", objavljenog pred početak pandemije. "Goblini" su se ove godine vratili u veliku koncertnu formu. Koliko je to dobar znak i za sam album?

KOKOTOVIĆ: Jako je dobar znak. Ovu koncertnu turneju ćemo iskoristiti maksimalno da odradimo i promociju tog novog albuma, koji nismo na adekvatan način promovisali. Jeste se prošle godine sviralo, imali smo možda i desetak koncerata, ali znaš kako je sve to bilo: odsviraš petak, a ne znaš da li će subote biti. Takvo je stanje bilo sa pandemijom. Nismo nešto puno ni predstavljali te nove pesme, tek onako sramežljivo. Album je izašao pred samu koronu, trebalo je potom da bude promotivnih koncerata, pa tek onda ovih rođendanskih, ali smo na kraju sve to spojili u jedno. Odvirali smo beogradski koncert i sada nastavljamo. Bili smo i u Kragujevcu, sledeće nam je Tjentište, bićemo ove godine dosta po Srbiji, a nadamo se da ćemo posetiti i region itd.

NN: Što se tiče Tjentišta, kakve asocijacije ono budi u Vašoj generaciji, koja je zahvatila i nešto od socijalističkog sistema u bivšoj nam državi?

KOKOTOVIĆ: Mogu slobodno da pričam u ime celog benda, zaista smo i dalje partizani u srcu. Kad kažem partizani, mislim uopšteno, tu smo jedan za drugoga. Znamo da pobednici pišu istoriju i da je istorija čudna stvar. Niko od nas nema dovoljno podataka da znamo sve šta je bilo, ali kada kažeš Tjentište, to nas seća na našu mladost i na nešto lepo. Samim tim, jako je lepo doći tamo i još svirati koncert. Podeljena su mišljenja prema bivšoj zemlji, ali ono što je najbolja stvar iz tog perioda jeste da su ljudi bili ljudi. Sasvim druge vrednosti su bile. U toj Jugoslaviji čak i kriminalci su bili drugačiji i imali su neku vrstu časti.

NN: Skoro sam pročitao jednu izjavu pjesnikinje Jelene Lengold, koja je rekla da nijedna PR agencija ne može da napravi velikog umjetnika. Ne znam zašto, ova izjava podsjetila me na "Gobline". Vi ste krenuli ni iz čega i stekli ogromnu publiku. S druge strane, danas je mnogo medijski isforsiranih umjetnika bez publike iza sebe.

KOKOTOVIĆ: Rokenrol je stil života i način razmišljanja, pa tek onda umetnost, ali hajde, pođimo od toga. Ništa od toga što je emotivno i što zahteva ljudske emocije ne može veštačkim putem da se uradi. Naravno da mediji mogu dosta da doprinesu nečijoj popularizaciji, ali ako ne ostane nekakva pesma iza njih koju će ljudi da pevaju - ništa od toga. Pesma mora da se peva. Džaba meni sve moje znanje sviranja, džaba meni moja produkcija, džaba sve ako neko sam samcat, dok pere suđe ili dok usisava stan, ne zapeva moju pesmu. Tek je onda to - to. Tek bend kad ima tako nešto može očekivati da ima ljude na koncertu itd. Znaš, klinci piju prva svoja piva i pevaju "Gobline" i zato smo mi tu.

NN: Mislite li da mlađi bendovi s ovih prostora griješe kad pišu tekstove na engleskom jeziku, iako im nije maternji?

KOKOTOVIĆ: Svakako da greše ako se obraćaju publici na ovim prostorima. Nemam ništa protiv da se piše na engleskom, ali onda kreni sa MTV-a, odsviraj nekakve Londone, pa se vrati kao veliki svetski bend i sviraj koncerte.

NN: Da li su na koncertima u potpunosti šutke zamijenili telefoni s upaljenim displejima u vazduhu?

KOKOTOVIĆ: To je poseban slučaj. Imam osećaj da je danas mnogo lakše napuniti neki veliki prostor kao što smo mi pre desetak dana na Sajmu, nego neki klub u Beogradu. Zašto? Zato što je današnji sistem učinio da ljudi veruju bilbordima. Svi idu na nešto veliko, na - kako se to danas stručno kaže - ivent. Ljudi nemaju želju da uđu u mali klub gde najbolje mogu da osete bend i gde mogu da čuju bend u pravom svetlu. Mi imamo takve svirke, idemo na velike festivale, ne vidim da idemo ni prema gore, ni prema dole, postojimo dugo i postojimo na zdravim osnovama. Mi smo krenuli upravo iz klubova, ali tada su ljudi bili radoznali. Danas je najveći problem što ljudi nemaju želju da čuju nešto novo, da odu i da ispoštuju to. Fali onaj momenat kada si ti odlazio i kupovao muziku. Nije ona nikada bila skupa. Jako je bilo lepo što si ti odvajao od svog džeparca za nešto što doneseš svojoj kući i ti si to morao bar 10 puta postiti jer ti je glupo bilo da kažeš: "Ispao sam magarac, dao sam pare za nešto što neću slušati". Svako doba ima nešto svoje. Ne možemo mi razumeti klinca od 15 ili 20 godina. Njemu je telefon sve. To je mali kompjuter, moćna sprava koju on nosi još od vrtića. Nijedna generacija ne razume u potpunosti ovu drugu. Kao što nas naši roditelji nisu mogli razumeti zbog mnogih stvari, tako verovatno ni mi ne možemo razumeti svoju decu. To je njihov život, oni ga tako žive i čak i nas maksimalno uvlače u to.

NN: Koliko je "Goblinima" teško da funkcionišu jer su članovi, vojnički rečeno, raspoređeni na različitim kotama? Golub je ove godine bio čak i u Ukrajini...

KOKOTOVIĆ: Dobro, Golub je kratko bio u Ukrajini vezano za njegov posao. Inače je stacioniran u Amanu u Jordanu. Golub je najveći problem. Mi ostali se manje-više redovno viđamo. Imamo mali studio kod mene u Batajnici. Tu nam je mala centrala. Ova dvojica dođu iz Šapca, Leo se spusti iz Subotice i tu obično vikendom imamo probu, da li da radimo na novim stvarima ili da se uvežbavamo za turneju. Golub ulaže neverovatan napor u sve to. Ne znam koliko je puta krenuo uveče iz neke zemlje gde je bio, iz Etiopije ili Pakistana, da stigne na koncert. Nikada neću zaboraviti kada smo prvi put napunili "Halu sportova" i napravili veliki koncert, uradili zaista bitnu stvar za našu karijeru. Ja sam ujutru sakupljao svoje prijatelje. Pun si, srećan si, želiš da to podeliš s drugima, još si lud i adrenalin te cepa dva-tri dana, a on je mučenik tad bio na aerodromu i čekao let. Znaš, on u tom trenutku hoće da izgori, da zaustavi prvog prolaznika i kaže mu: "Ja sam pre nekoliko sati napunio 'Halu sportova'". Jako mu je teško. Velika je njegova žrtva, a i mi i dan-danas ne odsviramo ni pola od onoga gde nas ljudi zovu, jer jednostavno njegove obaveze ne mogu da se poklope s tim datumom, a recimo deset dana kasnije može, ali tad nema festivala. Propustimo zaista dosta koncerata, ali trudimo se i on i mi da sviramo najviše što možemo.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije