Glumac Đorđe Marković večeras, sa početkom u 20.30, na sceni "Petar Kočić" Narodnog pozorišta Republike Srpske (NP RS), obilježiće šest decenija glumačke karijere pozorišnom ispovješću "Mojih 110 života".
Iako zvanično penzionisan prije pet i po godina, Marković aktivno i dalje igra u predstavama NP RS: "Kokoška", "Derviš i smrt", "Istina (ne) boli", "Ivanov", "Škola za žene", "Kako zasmijati Boga".
Inače, Marković je 20 godina proveo na amaterskoj sceni, a već 40 godina je u profesionalcima. Prije NP RS punu deceniju igrao je u Narodnom pozorištu u Zenici, današnjem Bosanskom narodnom pozorištu. Mnogo toga se desilo u 60 godina na daskama koje život znače, a nešto od svega toga Marković je pomenuo i u razgovoru za "Nezavisne".
NN: Za početak, recite nam nešto o predstavi "Mojih 110 života"?
MARKOVIĆ: Sam naziv je vezan za mojih 110 uloga i 110 premijera, sve u 60 godina bavljenja glumom. Nedavno sam bio u Kuli i jedan kolega mi je rekao zašto ne bi obeležio to na neki način. Inače sam planirao da obeležim 50 godina igranja u teatru. To se obično obeležava. Skoro je kolegica Nena Rodić u Dis teatru to obeležila. Međutim, ja svojih 50 godina nisam mogao da obeležim, pošto sam tada bio jako rovit. Tek sam bio izašao iz bolnice. Sada obeležavam, jer ko zna hoću li dočekati 70.
NN: Koji je žanr predstave, da li je to neka vrsta kabarea?
MARKOVIĆ: Uglavnom, to su pozorišne i anegdote iz mog privatnog života. Normalno, pošto sam glumac, tu je i četiri-pet dobrih monologa iz predstava koje sam igrao. Predstava nema precizan tekst, samo nekakve skice pisane po sećanju. Nema režije, nema ništa, reč je o nekoj vrsti improvizacije. Oduvek su me reditelji učili, kada stanem na scenu, da nema publike, da je tu samo crna rupa. Ovde neće biti crna rupa. Igraću na 50 odsto svetla, da se vidimo. Razgovaraću sa publikom. Kada sam bio u Kuli, sreo sam kolegu koji je odrastao sa mnom u istoj ulici, a koji je fenomenalan. On svira gitaru i usnu harmoniku. Njegovo ime je Ivan Leščešen i on će mi se pridružiti na sceni.
NN: Izvodićete monolog i iz čuvenog "Pigmaliona"?
MARKOVIĆ: Izvodiću monolog iz "Pigmaliona". To je prva ansambl predstava ovde u Banjaluci koja je išla 100 puta i koja je uvek imala publiku. Imali smo samo sedam gostovanja sa tom predstavom i onda sam se razbolio. Nikada to ne mogu prežaliti. To je sjajna predstava koju je Jovica Pavić postavio 1996. godine, za koju sam u Zaječaru dobio "Zoranov brk" 1997. godine. Bio je to prvi "Zoranov brk" koji je stigao u Banjaluku.
NN: Ovom predstavom slavite i šest decenija karijere. Kako je sve počelo?
MARKOVIĆ: U novembru prošle godine bilo je tačno 60 godina kako sam stao na scenu u jednom malom selu u Slavoniji. Očeva tetka je tamo kolonizovana iz Mostara i onda smo tamo otišli. Bio je neki mali Dom kulture koji nije imao ni struju ni vodu. Nije bilo ni prave ulice, samo blato do kolena. U tom Domu kulture moj učitelj Rajko je napravio malu scenu. Znam samo da smo nas dvojica bili na sceni i da sam ja igrao bricu. To nije bila ni predstava, više kao neki skeč.
NN: Iz Slavonije ste prešli u Zenicu?
MARKOVIĆ: Ne, iz Slavonije sam prešao u Kulu. Moja mama se u međuvremenu udala. Otac mi je umro mlad. Onda sam upoznao i očuha koji je radio u amaterskom kulturnom centru i koji je bio amaterski glumac. U sezoni 1965/66. tu sam igrao Branu u "Hajducima" Branislava Nušića, a predstavu je radio moj nastavnik srpskog jezika koji se prezivao Cicmil. Cicmil je nekada bio na fakultetu sa našim Miloradom Telebakom, a ja sam sa Telebakom kasnije 37 godina radio. Njega sam i zatekao u Narodnom pozorištu u Zenici. Naređao sam veoma mnogo uloga u Kuli i veoma mnogo nagrada dobio, opštinskih, pokrajinskih, republičkih. Posle jednog festivala 1978. godine Dragan Jović, jedan reditelj iz Kikinde, rekao mi je da treba da idem u profesionalce. Na Akademiju nisam išao, jer su moji bili protiv toga, bili su i protiv toga da idem u profesionalne glumce. Razmišljao sam dosta o tome. Neki drugari su mi takođe govorili da ne idem, da su tu ljudi zlobni, sujetni, da tamo rade klanovi, da ima dosta taštine, ljubomore. Ipak, otišao sam u Zenicu na prijemni u pozorište, a Zenica je tada imala jako pozorište. Već tada su bili dvanaest puta na "Sterijinom pozorju". Otišao sam, položio prijemni iz cuga i odmah počeo da igram.
NN: Tamo ste igrali i u čuvenoj predstavi "Sveti Sava" sa Žarkom Lauševićem?
MARKOVIĆ: Da, to je bilo posle, tek 1990. godine. Premijera je bila 27. januara na dan Svetog Save. Laušević je igrao Svetog Savu, a ja njegovog brata Stefana Prvovenčanog. Sećam se da su tada po celom gradu bili transparenti za Lauševića: "Dobro došli", "Sveti Sava u Zenici"... Publike je bilo mnogo i svi su ga voleli. Bio je zvezda i bilo je divno s njim raditi. Niko nije očekivao da će se desiti to što se desilo.
NN: A desio se prekid predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu 31. maja 1990. godine.
MARKOVIĆ: Da, a zamislite, 30. maja igrali smo na "Sterijinom pozorju" u Novom Sadu i dobili četiri Sterijine nagrade. Tu samo, samo dan pre, doživeli velike ovacije. Mislim da je to najduži aplauz koji sam u životu dobio, ne ja, nego cela predstava.
NN: A dan poslije totalno je druga priča…
MARKOVIĆ: Tačno, bile su psovke, pretnje, desio se prekid predstave. Posle smo u Zenici odigrali još nekoliko izvođenja i u Jajcu, gde smo od mogućih 13 nagrada dobili 11, ali tu je bila policija na krovu, policija u pozorištu, policija u garderobi. Policija je bila oko grada Jajca, jer je neka stranka Aleksandra Gavrilovića, a za nju sam tad prvi put čuo, pretila da će rušiti predstavu, ali nije na kraju bilo ništa.
NN: Kako ste se osjećali u Beogradu kada je prekinuta predstava?
MARKOVIĆ: Strašno, svi smo plakali. Glumački velikani iz Beograda redom: Milena Dravić, Dragan Nikolić, Gojko Šantić, Ivana i Jelena Žigon, svi mogući su bili u publici. Sedeli smo i plakali, čekali hoćemo li opet početi. Međutim, čim smo krenuli drugi put, himnu Svetog Save su počeli da pevaju sa balkona, tako da su nas prekinuli. A dve predstave su rasprodate u 20 i 22 sata, na konto onoga što smo doživeli u Novom Sadu samo dan pre. Onda je Branko Cvejić izašao pa nešto rekao, a samo što ga nisu linčovali. Borka Pavićević je isto nešto rekla, ali uzalud, tako da smo se spakovali i vratili se. Strašno je to bilo. Uopšte nisam znao da je sa Žarkom Lauševićem od tada sve počelo, da je uradio to što je uradio 1993, jer je zbog pretnji nakon "Svetog Save" kupio pištolj. U međuvremenu sam čuo šta se desilo s njim, a i video sam ga tek kada sam sa Petrom Kraljem 2007. godine otišao u Njujork.
NN: Kakav je bio taj susret?
MARKOVIĆ: Plakao sam, ja sam inače plačljiv. On viče Vukane. Reko' nisam Vukan, nego Stefan.
NN: Iz Zenice ste stigli u Banjaluku?
MARKOVIĆ: Moram pre da kažem da me u Zenici zaista niko nije dirao, iako sam sve vreme pričao ekavicu. Ostao sam tamo sve do 1994. godine. Mnogo njih pre mene već je otišlo. Svi su nalazili neke puteve da odu, a onda sam i ja nekako otišao. Šezdeset kilograma sam imao kada sam izašao. Glad je bila strašna. Bio sam nemoćan. Maštao sam da sednem u čamac i rekom Bosnom se spustim do Doboja, ali sam izašao preko jedne žene na kraju. Otišao sam u Kulu, ali ubrzo me je nazvala tadašnja direktorica Narodnog pozorišta Republike Srpske Ljiljana Labović da dođem u Banjaluku i ja dođem. Ona je ranije gledala moje predstave i pisala o tome. Rekla mi je, molim te, ako možeš, dođi, dobićeš stan, pomozi, jer masa glumaca je otišla i odavde.
NN: Tada ste zaredali mnogo glavnih uloga u predstavama NP RS?
MARKOVIĆ: Da, "Seme" glavna uloga, pa "Grk Zorba" glavna uloga, pa "Dama s kamelijama", pa "Pigmalion", pa "Buba u uhu" i bilo ih je još nekoliko. Za prvih deset godina ovde, od 1994. do 2004. odigrao sam 24 predstave, a od toga deset glavnih uloga i kasnije od 2004. do danas još sedam glavnih uloga. Četiri puta sam proglašen za glumca sezone. Međutim, kada sam tek došao u Banjaluku, meni je bilo najbitnije da igram. Dok sam na sceni, ja sam živ. Čim padne zavesa i mrak, to je isto kao da sam umro. Zbog toga mi je i brak pukao. Kada ne igram, kada nemam proba, ja patim. Kad igram i kad imam probe, predstave i putovanja, onda pati familija. To je živa istina. To najiskrenije govorim. Ja sam batalio svoju decu i ženu, prelepu ženu koja je bila prvak Vojvodine u plivanju. Džaba, meni je pozorište uvek bilo na prvom mestu. Da li su to frustracije od malih nogu i od toga što nisam mogao na akademiju ili što je mama bila stroga prema meni, ne znam.
NN: Kada uporedite Narodno pozorište Republike Srpske od prije 30 godina sa ovim danas, šta biste imali da kažete?
MARKOVIĆ: Mislim da je bilo više druženja nekad. Vi ste sad došli kod nas u klub. Ovde se nekada posle predstave nije moglo ući. Uvek je bilo puno, uvek je tu bila gitara. Uvek je tu bila poezija. Uvek je tu bila pesma. Posle svake predstave na sceni, mi smo imali predstavu i ovde u klubu. Znači, samo se nastavi dalje. Pića je bilo, naravno i druženja. Sada ne, sada ima dosta i snimanja, kolege, kada odigraju predstavu, idu kući kao da rade u "Bemi", kao da rade u fabrici i jedva čekaju da idu kući, a to nije to. Ja sam uvek govorio, pozorište moraš da voliš, od portira do direktora. Moramo biti kao familija, kao fudbalski klub, ako jedan solira, ne valja, a ako igramo jedan za drugoga, onda će biti rezultata. Danas takođe imamo velike rezultate, ali primećujem da ima manje druženja u odnosu na prošlo vreme.
NN: Ovdje i dalje igrate u najdugovječnijoj predstavi "Kokoška".
MARKOVIĆ: Da, već 22 godine. Mislim da je to Predragu Štrpcu, našem reditelju iz Beograda, jedna od prvih predstava. On nije ni slutio koliko će to trajati. Imamo veliko zajedništvo u toj predstavi. Ne da je volimo, nego grizemo.
NN: Skoro ste imali i nezgodu prilikom izvedbe ovog komada?
MARKOVIĆ: Da, pala mi je cev na glavu. Uspeo sam da održim ravnotežu, ali danima posle me je bolela glava. Morao sam i do doktora na kraju. Inače, nekoliko puta sam mogao da izgubim život. Prvi put kada sam sa amaterima davno gostovao u Valjevu. "Otkriće" Dobrice Ćosića smo igrali i negde kod Umke u kombiju smo namestili stolić i igrali karte. Od tada ja stalno kada putujemo igram remi. Odjednom, sudar neki, udarimo u drvo i kombi umalo nije uleteo u Savu.
NN: Bio je specifičan i čin Vašeg penzionisanja u oskudnom kostimu nakon izvedbe predstave "Karolina Nojber" Kokana Mladenovića…
MARKOVIĆ: To je Piksi uradio (Aleksandar Stojković). On je bio umetnički direktor. Ništa nije bilo dogovoreno. Zaprepastio sam se. Mogao sam nešto mnogo bolje i pametnije da kažem, ali kako sam onu plaketu primio u gaćama, rekao sam da ću takav biti i u penziji. Biću samo u gaćama s obzirom na to kolike su nam penzije. Piksi je hteo da napravi štos i uspelo mu je. I on je jedan veliki posvećenik teatru.
NN: Na kraju, kako objašnjavate toliku posvećenost i emociju prema pozorištu?
MARKOVIĆ: Hiljadu puta sam razmišljao o tome da će mene ubiti emocija, da li na sceni ili ovako. Kad god se spusti zavesa, tužan sam. Plakao sam posle svake premijere, osim posle premijere "Istina (ne) boli". Ne znam zašto tada nisam. To je divna predstava Jelene Kojović Tepić koju i danas igramo. Čak sam i žalio za scenografijom nekih predstava. Igramo na sceni nešto drugo i odjednom čujemo nešto ispod bine. Brusilica se čuje. Šta rade, seku scenografiju za "Banović Strahinju". Skinuta predstava sa repertoara. Ja počnem plakati. Takav sam. Ne mogu da objasnim to. Uvek se pitam da li one kulise koje ostanu u mraku kasnije pričaju između sebe.