Đurđa Tešić, pozorišna rediteljka iz Beograda, dobro je poznato ime i u pozorišnom životu Banjaluke. Ovogodišnji Teatar fest "Petar Kočić", koji važi za najveći i najprestižniji pozorišni festival u Republici Srpskoj, a koji će 22. put biti održan od 1. do 8. juna tekuće godine, otvoriće upravo njena predstava "Škola za žene".
Radi se o tekstu velikog Molijera, koji će u režiji Đurđe Tešić izvesti ansambl Narodnog pozorišta Republike Srpske (NP RS), a predstava domaćina tradicionalno će igrati van takmičarskog programa festivala. Generalna proba u utorak uveče izvedena je pred publikom, a ovacije koje su glumci dobili na kraju izvođenja dokazale su da je sve spremno za premijeru, zakazanu za subotu (1. jun), s početkom u 20 časova. Radi se, naime, o šestoj režiji Tešićeve u nacionalnom teatru Republike Srpske, a dugogodišnja saradnja s ansamblom naprosto nije mogla da se ne vidi i na sceni. Nešto više o toj saradnji, o Teatar festu, ali i o pozorištu uopšte, Đurđa Tešić je povodom nove predstave, neposredno nakon generalne probe, govorila za "Nezavisne".
NN: Iz razgovora sa glumcima poznato mi je da je predstava bila spremna još prije desetak dana. Kakvi su Vaši utisci nakon izvedbe, da li su opravdana očekivanja?
TEŠIĆ: Malo je preterano reći da je predstava bila spremna još pre deset dana, ali bili smo u dobrom ritmu kako bismo stigli da završimo sav posao do premijere. A on u ovom slučaju nije bio nimalo lak, s obzirom na to da smo radili klasičan komad, komediju u stihu. Stih zahteva scensku veštinu, izraz i koncentraciju od koje mnogi izuzetni glumci zaziru, te sam u tom smislu prezadovoljna kako su glumci ansambla Narodnog pozorišta u Banjaluci kreativno savladali ovaj zadatak. Pomogao nam je dosta i naš saradnik i profesor - lektor Radovan Knežević, koji je takođe krajnjim rezultatom više nego zadovoljan. Dobili smo kompliment da je, što se tiče govora u stihu, izvanredno!
NN: Koje su prednosti i mane rada s glumcima kada je u pitanju drama u stihu?
TEŠIĆ: Prednosti su što ukoliko uspe - a to znači da glumac tako izgovara replike da se stih i rima zapravo ne čuju, dakle on ne naglašava i ne akcentuje rimu koja je poslednja reč u svakom stihu, već se mora, kako mi to stručno kažemo, sprovoditi misao i radnja - dobije poetičnost i lepota umetničkog govora na sceni. Mane su što nema pomoći glumcu ako zaboravi neku repliku ili ako u trenutku stane, ne može mu pomoći partner tako što će da pređe na svoje replike, suštinski kao u kompoziciji u klasičnoj muzici, nema improvizacije! Pri tome, cilj je da govor deluje lako i prirodno. To umeju samo vrhunski glumci.
NN: Publika se, čini mi se, najviše smijala Željku Stjepanoviću dok je izgovarao Arnolfove replike, u kojima tretira ženu kao niže biće. Govori li nam to o vječitoj aktuelnosti komada ili je zapravo takav lik tek neko iz prošlosti čiji karakter danas ismijavamo?
TEŠIĆ: Puno je primera oko nas koji govore da Arnolf nije tek lik iz prošlosti. Ljudi se smeju na takve njegove replike, ali se isto tako smeju Arnolfu kada Anjesa, koju zaista izuzetno i nadahnuto igra Anja Ilić, preuzme stvar u svoje ruke i kada mu uprkos neobrazovanju i zaglupljujućem, strogom religioznom vaspitanju uzvraća za sva zastrašivanja i manipulacije koje je sprovodio ne bi li dobio poslušnost i pokornost na silu. Komad je zapravo o tome da se na silu ne može protiv prirode. I kao što on kaže: "Naivka, a da je tako pronicljiva", dovodi do situacije u kojoj proradi niža priroda jednog sujetnog muškarca koji prezire civilizaciju zato što ženu oslobađa ropskog položaja... Naravno, u neodoljivom, duhovitom i veštom tumačenju Željka Stjepanovića.
NN: Predstava otvara ovogodišnji Teatar fest. Kakvo je Vaše mišljenje o ovom festivalu i koliko pozorišni festivali, po Vama, zapravo brišu granice na našem govornom prostoru, bar što se tiče kulture i pozorišnog života?
TEŠIĆ: Veoma je važno negovati, održavati i razvijati festival poput Teatar festa. Najpre zbog toga što se na festivalima događa komunikacija i razmena ideja, profesionalnih dometa i razvoja jedne sredine. Zatim, mislim da je za mlade ljude koji žele da se ostvare u ovoj, nažalost društveno skrajnutoj a veoma teškoj profesiji, vrlo važno učešće na festivalima, bilo kao učesnika ili kao gledaoca. Primećujem da ono što osetno fali ovoj sredini, pa i ovom festivalu, jeste prisustvo mladih pisaca, dramaturga i na kraju - kritičara. Mislim da bi bilo jako korisno uvesti na neki način dramaturge, možda kroz radionice koje bi se organizovale tokom festivala, ili imati neka javna čitanja novih komada, zapravo motivisati mlade ljude da pišu.
NN: Koji su dometi i koja je misija pozorišta danas i ovdje?
TEŠIĆ: Pozorište ima svoju večnu i živu misiju, a to je rasvetljavanje ljudske prirode, htenja, strasti, žudnji, odluka, unutrašnjih i društvenih sukoba u borbi za duhovniji i pravedniji svet.
NN: "Škola za žene" je šesta predstava koju postavljate u NP RS i poslije Sterijine "Ženidbe i udadbe" i Glišićeve "Podvale" treća komedija zaredom. Koliko, po Vama, komedija oplemenjuje publiku i postoje li danas takvi pisci komedija kakav je bio Molijer, pa i Sterija, i u manjem broju slučajeva Glišić?
TEŠIĆ: Da, ovo je moja šesta režija u Narodnom pozorištu Republike Srpske... Nakon tri drame "Dom Bernarde Albe" F. G. Lorke, "Gospođice Julije" A. Strindberga i "Tri sestre" A. P. Čehova, radila sam tri komedije koje ste naveli. Volim i jedno i drugo, pozorište, po meni, oplemenjuje bez obzira na žanr. Ali kada imate ovako talentovane glumce za komediju, prosto je šteta ne uvažiti taj zaista izuzetni umetnički dar. Komediju ne možete napraviti bez glumaca koji poseduju tu posebnu vrstu talenta. Danas postoje savremeni mladi zanimljivi pisci sa vrlo neobičnim poetikama i dramskim ili postdramskim formama u kojima se izražavaju, ali nisam primetila da se pojavio novi komediograf poput ovih koje ste naveli... Što ne znači da neće. Čekamo ga!