"Iza tih očiju" je naziv nove predstave koju u Gradskom pozorištu "Jazavac" po autorskom tekstu režira Nebojša Cile Ilić, a premijera se očekuje 19. oktobra povodom otvaranja Međunarodnog festivala glumca "Zaplet 17".
Uloge su povjerene Željku Stjepanoviću, Slađani Zrnić, Aleksandru Stojkoviću, Nataši Perić, Ljubiši Savanoviću, Ani Vinčić, Isidori Davidović i Miodragu Jovanoviću.
Nebojša Ilić je glumac kojeg pamtimo kao Božu Dunstera iz "Montevidea", Ćuftu iz serije "Mama i tata se igraju rata", Manulaća iz "Zone Zamfirove" i brojnim drugim ulogama, a "Iza tih očiju" mu je drugi tekst koji priprema za pozorišnu scenu i prvi koji režira.
"Pre nekoliko godina sam se odvažio da nešto napišem. To sam dugo krio i od pogleda najbližih ljudi jer sam osećao neki stid prema tome da sam nešto pisao, budući da sam glumac i da stalno igram ozbiljne dramske pisce, bilo mi je strano da se lažno predstavljam kao nekakav pisac", rekao je Ilić na početku razgovora za "Nezavisne".
Tako je komad "Kuća" postavljen na scenu Zvezdara teatra u režiji Vojislava Brajovića, a nedugo nakon toga i na sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske (NP RS) u režiji Nikole Pejakovića.
Više o radu na predstavi, psima kao inspiraciji za pozorišni tekst i banjalučkoj pozorišnoj sceni Ilić je govorio u intervjuu za naš list.
NN: Kako je nastao tekst predstave "Iza tih očiju", o kakvom je komadu riječ?
ILIĆ: "Iza tih očiju" je nakon što sam ga napisao dugo bio u senci, povremeno bi se vraćao da vidim da li mi je bezveze kada prođe neko vreme, međutim čini mi se da nije. Sada sam prvi put video predstavu, ne samo tekst. Video sam na koji način od tih sedam scena u toj drami može nastati predstava, na koji način je to što sam pisao materijal za predstavu. Dolazeći u Banjaluku često, poznajući glumce i ljude, poželeo sam da ovde napravim predstavu, kao autorski projekat u kojem sam ja i pisac i reditelj. To je bilo bez velike želje da mi režija bude buduće zanimanje, ali sa velikom željom da se autorski izrazim i da ispričam svoju priču, ne kroz tuđi, nego kroz svoj tekst. Kada su me pozvali u "Jazavac" i kada sam shvatio kakvu podelu imam, onda mi je glad za tim probama još više porasla. Sada sam u Banjaluci, a ni sam ne verujem da sam tu i da i režiram svoj tekst. Da mi je to neko rekao pre godinu dana, ne bih mu verovao.
NN: Zbog čega su psi zanimljivi za posmatranje, pisanje i uključivanje u pozorište?
ILIĆ: Psi izoštre kod čoveka sve, na primer pitanje smrti. Pas živi kraće nego čovek i kada čovek ima psa, mora da se susretne sa smrću. Već na početku zna da će najverovatnije on živeti duže nego taj pas, da će taj pas možda ići na uspavljivanje, da će on ići sa tim psom. Suočavanje sa prolaznošću je sa psima strašno jako. Drugo je suočavanje sa lojalnošću. Čovek zna da je pas neverovatno lojalan, a kada ide na more, ostavlja psa u azilu. To što čovek misli da je lojalan i da ume da voli sa psom se zaista vidi da li je tako. Ljudi su dosta surovi, truju pse. Postoji velika industrija za pse, ljudi prodaju hiljade vrsta granula, igračaka za pse. Postoji čitava grana vetrine, pa čak i neka vrsta psihologije koja je za pse. Pas nam pruža mogućnost da imamo bolji uvid u čoveka i u njegovu intimu, tu je čovek na ispitu. Imamo uvid i u društvo po tome kako se društvo odnosi prema psima, da li ih svi samo eksploatišemo, da li je pas samo štaka za život, jer mi volimo da se mazimo, da smo neki ljudi koji imaju psa, možda nam je šetanje psa sredstvo da upoznamo nekog ko takođe šeta psa, pa nam opet služi za nešto. Ja imam psa i kada se gledamo pas i ja i ćutimo, nekad razmišljam šta je iza tih očiju, jer to biće gleda čisto, ono je samo u sadašnjem trenutku. Razmišljam da li je iza tih očiju neko ko je stvorio i mene i njega, zašto su nam psi dati. Mislim da psi izoštravaju, ali lako prave sukobe. Pas živi duže od prosečne ljubavne veze, pa tako u jednoj sceni mladi par se nađe u situaciji kod koga će da ostane pas, pa je pas i predmet ostavinske rasprave. U drugoj sceni devojčica donese psa u kutiji kući, roditelji je grde, ali se onda ispostavi nešto drugo.
NN: Na koji način će psi biti uključeni u predstavu, da li će biti aktivni učesnici, predmet ispovijedanja ili nešto treće?
ILIĆ: Mene bi često pitali hoće li se pas pojaviti u predstavi. Neće se pojaviti, ali će biti stalno izrazito prisutan. Pas je uvek problem, da li da ga ostavim u azilu ili ne, kod koga će pas, zašto si donela psa, pas je nestao, zapravo pas je uvek glavna uloga, a nije prisutan na sceni. Pas je ključ kojim otključavamo čoveka, društvo u kojem živimo i sadašnji trenutak. U toj meri determiniše, određuje našu predstavu. Upotrebili smo motiv psa da otključamo čoveka i ovo društvo.
NN: U Narodnom pozorištu Republike Srpske se igra predstava "Kuća", koja je takođe rađena prema Vašem tekstu. Bavi se temom otuđenosti i u tom kontekstu me zanima da li se može povući paralela između "Kuće" i "Iza tih očiju"? Da li su psi odgovor na usamljenost i otuđenost koju savremeni čovjek osjeća?
ILIĆ: Postoji scena u predstavi u kojoj jedna bakica živi sama na 11. spratu nekog solitera, a u zgradi u kojoj ona živi neko je otrovao psa. Upoznajemo se sa ženom koja je patološki usamljena u zgradi sa toliko stanova i života koji se mešaju. Postoji još jedna scena koja se time bavi. Za vreme korone ljudi koji imaju pse su imali tu privilegiju da u toku dana pse izvedu napolje 10 do 15 minuta. U toj sceni se dvoje upoznaju upravo u tih 10 minuta čekajući da psi obave svoje. Tu se desi jedna romantična scena koja pravi osećanje kao da je pala atomska bomba i apokaliptičnu sliku u kojoj nikoga nema osim ljudi koji šetaju pse. S koronom smo prošli neverovatne trenutke, kao da je stao život na godinu i po dana. Ljudi sa psima su mi pozorišno i scenski delovali veoma uzbudljivo, kao da su poslednji ljudi na svetu.
NN: Koliko je drugačije pristupiti nekom komadu iz ugla autora i režisera u odnosu na ugao glumca, ima li razlike?
ILIĆ: Kada sam radio "Kuću", igrao sam u toj predstavi i uspeo sam spontano da priđem tekstu, kao da ga je pisao neko drugi, a ne ja. Predstavu je režirao Voja Brajović i on bi često rekao da neki deo ide pre nekog drugog, ja bih rekao da nije tako, pa bi se ispostavilo da on tekst zna mnogo bolje nego ja. Tekst sam čitao kao glumac, zanimalo me kako da se snađem u tekstu, a ne da mislim o literarnom predlošku. Taj tekst je postao materijal za predstavu, a ne nešto što će da se koriči. Na sličan način sada ovo režiram, posmatrajući taj materijal ne kao neki svoj tekst koga moram jako čvrsto da se držim, nemam poštovanja naročito prema tom tekstu, nego ga koristim da ceo bude u službi toga da se napravi jedna dobra, autentična predstava. Kod mene su te ličnosti pisca, glumca, reditelja potpuno razdvojene kada radim, a spojene kada razmišljam i kada sam kod kuće sam sa tim, onda to sve stoji zajedno, ali kada radim, radim jednu stvar.
NN: Iako ste u regionu, pogotovo kod ljudi koji nisu imali priliku posjetiti beogradska pozorišta, percipirani kao filmski glumac, više puta ste naglasili da je pozorište mjesto na kojem ste "svoj na svome". Koliko se glumački poziv razlikuje kada poredimo filmske i televizijske glumce?
ILIĆ: Posao jeste isti, ali su svetovi različiti. Ja volim da sam u svim tim svetovima prisutan, jer su svi zanimljivi. Poznajem ljude iz sveta filma koji su tonci, svetlo majstori, snimatelji, reditelji, to je čitava zajednica sa kojom se susrećem i starim u svetu snimanja. U svetu pozorišta srećem dekoratere, rekvizitere, ljude koji rade u pozorištu, tu je i bife koji ima svako pozorište. Postoji scena kao prostor igre i kadar kao vrlo suženi prostor igre, drugačije se izražavaš, u pozorištu se izražavaš i za čoveka u poslednjem redu, a kamera nekad priđe veoma blizu i vidi sve što ne govoriš istinito. Meni je i jedan i drugi svet jako uzbudljiv, s tim što smo svi rođenjem iz pozorišnog sveta i odlazimo u taj svet u kome su snimanja. U pozorištu najčešće radimo neke kvalitetnije sadržaje, igraju se Čehov, Šekspir, savremeni strani i domaći pisci koji su uspešni. Televizijske serije podrazumevaju nešto tanji materijal i manji izazov, mada to nije uvek tako, pogotovo kada treba zaplakati i pokazati emociju u nekom kadru. Moja je sreća i radost da pripadam i jednom i drugom svetu i da znam da je mesto mog umetničkog rođenja pozorište.
NN: Koliko se pozorišni život razlikuje u Banjaluci u poređenju sa Srbijom i da li se uopšte razlikuje?
ILIĆ: Meni je isto, ovde su ozbiljni glumci, prisutna je ozbiljna škola, Banjaluka ima ozbiljnu Akademiju sa ozbiljnim profesorima. U ovoj predstavi igraju tri studenta i tu može da se vidi da su to deca koja završavaju ozbiljne škole. Svi drugi glumci su izuzetni profesionalci, u zanatskom i umetničkom smislu, lako savladavaju sve što je ispred njih. Publika je naviknuta da ima pozorište, rado odlazi u pozorište, pozorište je vitalno uz sve probleme, živo je i žilavo i ovde kao o u Beogradu. Banjaluka je jedna apsolutno zaokružena celina, od škole, Narodnog pozorišta, "Jazavca", drugih mesta za igranje, naravno u meri grada koliki je. Može toga sigurno biti još, može biti više gostovanja, ali ovde postoje i festivali, koprodukcija Narodnog sa Narodnim iz Beograda, daj bože da se dese još neke koprodukcije. U tom smislu imam osećaj da sam došao u sredinu koja je udobna za svakog ko želi da se bavi pozorištem.