Izložba "Arhiv svakidašnjeg/Skladište sećanja" akademskog slikara Aleksandra Dimitrijevića biće otvorena večeras, 22. oktobra, u Velikom izložbenom salonu Banskog dvora u 19 časova.
Dimitrijević je rođen u Užicu, gdje živi i radi, osnovne studije slikarstva završio je na Akademiji umjetnosti u Novom Sadu, a crtanje je magistrirao na istoj akademiji, gdje je i doktorirao.
Izlagao je od 2003. godine na samostalnim i grupnim izložbama kako u Srbiji, tako i u inostranstvu, a za svoj rad nagrađivan je više puta.
"U okviru projekta umetnik Aleksandar Dimitrijević nastavlja dugogodišnje istraživanje usmereno na pitanja statusa umetnika, percepcije umetnosti u savremenom društvu, kao i institucionalnih i tržišnih uslova umetničke produkcije. Projekat se razvija kroz analizu odnosa između slike, procesa i materijalnosti, preispitujući granice umetničkog objekta i sam čin stvaranja. Na taj način 'Skladište sećanja' otvara jedno od ključnih pitanja savremene umetničke prakse 'Šta danas čini sliku?'", zapisao je o izložbi kustos Saša Janjić.
Više o svom radu i izložbi Dimitrijević je govorio u intervjuu za "Nezavisne".
NN: U seriji "Arhiv svakidašnjeg/Skladište sećanja" osvrćete se na 20 godina svog umjetničkog rada. Kako ste prepoznali trenutak u kojem ta višegodišnja iskustva i istraživanja treba da se zaokruže u ovu izložbu?
DIMITRIJEVIĆ: Trenutak u kojem je ova izložba počela da se oblikuje nije proizašao iz namere da se napravi retrospektiva, već iz potrebe da se uspostavi kontinuitet između prošlog i sadašnjeg. Posle više od dve decenije rada uočio sam da su mnoge teme koje sam intuitivno istraživao - od statusa umetnika u društvu, preko materijalnosti slike, do odnosa između stvaranja i nestanka - u stvari delovi jedne duže misli. Ta misao nije bila linearna, već ciklična, povratna, stalno otvorena. "Arhiv svakidašnjeg/Skladište sećanja" nije projekat koji želi da sumira ili zaključi jedan period, već da ga pročita iz sadašnjeg ugla - da u svemu onome što je prošlo pronađe tragove nečeg novog što i dalje traje. U tom smislu ova izložba je za mene čin usporavanja, način da se zaustavim i oslušnem šta su tokom vremena postali moji radovi, kako su promenili svoje značenje i kontekst. To je i lični arhiv - ne samo radova, već i procesa, dilema, odluka i prolaznih misli koje prate moj umetnički put.
NN: U tekstu izložbe navodi se pitanje "Šta je danas slika?". Kako biste danas, iz svoje pozicije slikara i pedagoga, definisali tu granicu između slike kao vizuelnog zapisa i slike kao misaonog procesa?
DIMITRIJEVIĆ: Pitanje "Šta je danas slika?" jedno je od najsloženijih jer ono podrazumeva i pitanje "Šta je danas umetnost uopšte?". Slika je prestala da bude stabilan predmet; ona je postala pokretna struktura misli, materijalna i misaona istovremeno. U svom radu nastojim da sliku ne tretiram kao konačan rezultat, već kao trajno otvoren proces u kojem se vidljivo i nevidljivo neprestano prožimaju. U radovima poput "Hvala na poseti - nije za ljudsku upotrebu" slika prolazi kroz fizičku transformaciju - ona se stvara, ali i razara. Struganje zidova i arhiviranje dobijenog pigmenta u tegle je čin koji pokazuje da slika može nastaviti da postoji i nakon što je fizički uništena. Tada ona više nije reprezentacija, već tragovita misao, zapis procesa, energetski ostatak koji svedoči o prolaznosti svakog stvaralačkog čina. U tom smislu slika je i dokument i ideja, i materija i misao, prostor u kojem se istina umetnosti ne nalazi u formi, već u procesu njenog nastajanja i nestajanja.
NN: Rad "Hvala na poseti - nije za ljudsku upotrebu" djeluje kao ironijski i samorefleksivan komentar o uzaludnosti umjetničkog rada. Koliko je ta svjesna uzaludnost za Vas destruktivna, a koliko oslobađajuća?
DIMITRIJEVIĆ: Svesna uzaludnost je u srži mog pristupa umetnosti, ali ne u smislu rezignacije, već u smislu prihvatanja ograničenosti svakog stvaralačkog čina. Umetnost je po svojoj prirodi beskrajni pokušaj da se uhvati nešto što je neodrživo, da se uhvati vreme, osećaj, misao, svetlost. Kada toga postanete svesni, onda i sam čin slikanja dobija drugačiji karakter: više nije usmeren ka postizanju rezultata, već ka iskustvu prisustva. "Hvala na poseti - nije za ljudsku upotrebu" je u tom kontekstu moj način da tu ideju materijalizujem. U njima se nalazi prah (šut) sastruganih slika, dakle ono što je nekada bilo vizuelni i emocionalni prostor, a sada je svedeno na materijalni ostatak. Taj prah je istovremeno i dokaz i negacija umetničkog rada: on svedoči o procesu, ali istovremeno ruši iluziju o trajnosti umetnosti. Ipak, u toj svesnoj prolaznosti nalazim duboko oslobođenje - jer kad umetnost prestane da teži večnosti, ona postaje iskrenija, bliža životu. Tada svaka slika, čak i ona koja nestane, ostavlja za sobom jednu vrstu duhovne materije - trag iskustva koji postaje njena suštinska vrednost.
NN: U tekstu se dotičete problematike nepostojanja razvijenog tržišta savremene umjetnosti i odsustva jasnog društvenog stava prema njoj. Kako se umjetnik danas može izboriti za dostojanstvo i smisao svog rada u takvom okruženju?
DIMITRIJEVIĆ: Živeti i stvarati u društvu koje nema stabilan kulturni sistem znači raditi u stalnoj zoni nesigurnosti. Međutim, ta nesigurnost može biti i plodna jer primorava umetnika da iznova preispituje svoje mesto i svoju motivaciju. U uslovima u kojima institucije često ne prepoznaju vrednost savremene umetnosti, a tržište je gotovo nepostojeće, jedini trajni izvor dostojanstva ostaje unutrašnja doslednost. Za mene dostojanstvo umetnika proizlazi iz odbijanja da se prilagodi spoljnim očekivanjima. Umesto da traži priznanje u sistemu koji je slab ili nefunkcionalan, umetnik može stvoriti sopstveni mikrosistem, svoj "arhiv", svoje "skladište sećanja", u kojem se vrednosti čuvaju kroz kontinuitet i autentičnost procesa. U tom smislu umetnički rad postaje oblik otpora, ali ne političkog u užem smislu, već egzistencijalnog otpora prolaznosti, tržišnoj logici i zaboravu. Ja to shvatam kao tihi, ali postojani čin samoodbrane umetnosti.
NN: Kažete da su Vaše slike nastajale iz "delova i komada svakodnevnog". Kako pronalazite granicu između dokumentovanja svakodnevice i njenog pretvaranja u simbolički, gotovo meditativni likovni jezik?
DIMITRIJEVIĆ: Svakodnevica je za mene istovremeno izvor materijala i polje refleksije. Ona nije tema u klasičnom smislu, već prostor u kojem se odvijaju mali, gotovo neprimetni trenuci koji čine strukturu našeg iskustva. Kada prikupljam papiriće, beleške, spiskove ili fragmente rukopisa, ja ne tražim u njima naraciju, već gest. To su nesvesni potezi ruke, impulsi koji sadrže jednu vrstu intimne, ljudske autentičnosti. Kada te fragmente prenesem na platno, kroz proces uvećavanja i slikanja oni gube svoj originalni kontekst i postaju nešto drugo - postaju znak, struktura, polje energije. Time svakodnevica prelazi u metafizički prostor, a dokument postaje simbol. Ta transformacija je za mene suština umetničkog procesa - sposobnost da se iz onoga što je obično izvede nešto što prevazilazi konkretno i prelazi u tišinu, u koncentraciju, u prostor gledanja koji više nije opisni, već kontemplativni. U tome vidim jednu vrstu meditacije nad stvarnošću - pokušaj da se u prolaznom prepozna trajno.
NN: Zaključno, "Skladište sećanja" djeluje kao prostor između umjetnosti i arhive. Da li u tom prostoru vidite neku vrstu utjehe ili svjedočanstva?
DIMITRIJEVIĆ: Arhiv za mene nije samo sistem čuvanja, već i oblik sećanja koje se stalno preispituje. "Skladište sećanja" je prostor u kojem umetnost više nije proizvod, već proces; ona nije fiksirana u vremenu, već se stalno obnavlja kroz materijal, kroz prah, kroz zapis. U tom prostoru umetnički rad postaje svedočanstvo o trajanju same ideje uprkos njenoj prolaznosti. Možda upravo u tome leži i određena vrsta utehe - u svesti da ništa što je zaista proživljeno u umetničkom činu ne nestaje potpuno. Ono možda menja oblik, gubi sliku, ali ostaje u materiji, u arhivi, u sećanju posmatrača. "Skladište sećanja" je zato i metafora za umetnost kao oblik preživljavanja - ne u smislu opstanka u sistemu, već u smislu trajanja u vremenu, kao tihi, ali postojani trag jednog mišljenja o svetu.
