Akcenat izložbe je tuga, majka Republike Srpske. To je fotografija iz rata i akcenat je na vratnim žilama te majke, riječi su čuvenog majstora fotografije Tomislava Peterneka, čija je retrospektivna izložba otvorena u ponedjeljak uveče u Kulturnom centru Banski dvor u Banjaluci.
Djela, zasluge i nagrade ovog fotografa nemoguće je nabrojati u jednom novinskom tekstu. Možemo samo reći da su ga u tom novinskom svijetu zvali bardom novinske fotografije i da je u profesionalnoj karijeri koja je trajala od 1954. do 1993. uradio preko 700 naslovnih stranica beogradskog nedjeljnika NIN.
Međutim, radio je i za mnoge druge listove, a njegove izložbe krasile su zidove najznačajnijih svjetskih galerija. Od 1993. do danas djeluje kao slobodni umjetnik i u kratkom razgovoru za "Nezavisne" Peternek se osvrnuo na to kakve ga uspomene vraćaju u Republiku Srpsku.
NN: Više puta ste izjavili da Vam je najveći izazov ratna fotografija, a mnogo takvih ste uradili u Republici Srpskoj?
Peternek: Najveći izazov, ako se to tako može nazvati, u stvari bio je Ozren. Tu sam upoznao malog Spomenka Gostića, koji je tu i poginuo. Kada sam uslikao tog dečaka, njemu s rekli: "Ulaziš u istoriju – slik'o te je Toma". On kaže: "Je*o ti istoriju, kad sam ostao živ". On je zadnjim točkom tog dana naišao na minu i samo je onako zaprašen sedeo i pušio cigaretu. Kasnije sam kod njegovog komandanta insistirao da ga uzmem kao kurira ili nešto, samo da ne ide na prvu liniju. Ipak, kada sam došao jednog dana, on je poginuo i došao sam i snimio njegov grob. Takvih je sudbina, nažalost, bilo mnogo.
NN: Dakle, Vaša čuvena fotografija gdje se Spomenko Gostić vidi na kočiji između dva konja je nastala neposredno prije njegove pogibije?
Peternek: Neposredno da, ali ne i na dan pogibije. Ja nisam bio tamo u trenutku kada je poginuo, ali sam bio dok je nosio hranu na prvu liniju, dok ga nije komandant primio da mu bude kurir.
NN: Možete li da ispričate još neki detalj vezan za period rata u RS?
Peternek: Interesantan je detalj kada sam ja došao pre nego što je sve krenulo. Pre onog pucanja na Vrbanja mostu i "Holidej inu". Ja sam stigao u Sarajevo kod mog kolege Kukića i on mi kaže: "Ti nama donosiš rat". Rekoh: "Ne, rat vam dolazi sam". Te noći je bilo pucanje i bila je pogibija na tom Vrbanja mostu i tu sam snimao to.
NN: Da li je to što ste bili novinski fotograf uticalo da u Vašim radovima glavno mjesto zauzima čovjek?
Peternek: Ja isključivo radim novinsku fotografiju, ali koja je potpuno estetizovana. Zapravo, zastupljena su sva likovna pravila u mojim fotografijama i zato su cenjene i zato se razlikuju od drugih. Inače, život i čovek, to mi je uvek najvažnije i to mi je ostalo do danas.
NN: Možete li da uporedite vrijeme kada ste počinjali i kad je bilo teško samo nabaviti fotoaparat, a kamoli šta drugo, i današnje doba kad svi mi u džepovima nosimo spravu kojom možemo da fotografišemo?
Peternek: To me mnogi pitaju pošto znaju da ja preferiram analognu fotografiju, to jest fotografiju koja je snimljena na fotografskoj traci, a ne na čipu. Ja sada radim isto elektronski na čipu. To je jednostavno progres, brže se radi, ali se i površnije radi. Vi imate mogućnost da pritisnete dugme, da snimite pedeset snimaka u rafalu i da izaberete koji je dobar. Međutim, kad čovek radi analogno, mora da oseti koji je to trenutak, pošto na filmu imate mogućnost da snimite svega trideset i šest fotografija.
NN: Vaš opus je ogroman i može se izdvojiti mnogo toga, međutim kada Vas pitaju da izdvojite nešto iz istog, da li imate spreman odgovor?
Peternek: Ja sam bio i u Iranu, i u Iraku, u Izraelu i Egiptu i tim ratovima koji su bili tamo, ali tu je čovek potpuno ležeran i nema nekih velikih emocija. Međutim, kada se to desi kod vas u kući, onda je to stvarno udarac u glavu. Upoznajete ljude, saosećate s njima, uslikate nekog, odnesete film, vratite se, a on više nije živ. Onda čovek prosto izbegava da se sprijatelji s nekim u takvim uslovima na duže vreme, jer se plaši da jednog dana tog čoveka neće naći.
