Iako je moj svet isti kao i ostalih ljudi, razlika je u tome kako ga doživljavamo. Neko je jednom rekao da osećaj da je ono što je uobičajeno, normalno, u suštini čudno, nepoznato i krajnje neverovatno, predstavlja posebnu vrstu prosvetljenja, kaže srbijanski slikar Vladimir Dunjić.
On je prvi laureat nagrade za likovnu umjetnost "Momo Kapor" koju dodjeljuje Zadužbina "Momčilo Momo Kapor" iz Beograda.
Dunjiću je ovo priznanje dodijeljeno za trodecenijski rad kojim se potvrdio kao autentični umjetnik u savremenom srpskom slikarstvu.
U intervjuu za "Nezavisne" govori o trodecenijskom umjetničkom radu, onome šta za njega predstavlja svako novo djelo, kao i o tome šta znači baviti se danas slikarstvom na našim prostorima.
NN: Kolika je čast dobiti priznanje koje nosi ime jednog od naših najvećih pjesnika i slikara ili je to, pak, na neki način obaveza i odgovornost?
DUNJIĆ: Velika! Srećan sam što sam dobio nagradu koja nosi Momino ime, jer, iako smo različiti, imamo zajedničku veru da se umetnost stvara prvenstveno za publiku, a ne za istoriju. On je bio tip "impresioniste" po svojoj suštini, neko ko je imao neverovatan osećaj za detalj, da u najjednostavnijim situacijama u običnim ljudima prepozna ono što ih čini jedinstvenim i što je neophodan sastojak dobrog pripovedanja. Znam malo ljudi sa tim darom, omiljenih u društvu, bilo da su umetnici, inženjeri ili domaćice, i oduvek sam im zavideo jer ja sam onaj drugi tip, "ekspresioniste" koji zagledan u samog sebe projektuje svoju unutrašnjost na sve oko sebe.
Drago mi je i što Zadužbina Mome Kapora nastoji da uspostavi ono što je već izvesno vreme zaboravljeno kod nas Srba, da uspostavi kontinuitet između onih koji dolaze na scenu i onih koji su tu scenu napravili, da ne zaboravljamo svakih 50-tak godina svoje velike ljude. Setimo se samo podviga Danice Pavlović koja je uz pomoć Miodraga B. Protića podarila drugi život delu svoje kćerke Milene Pavlović Barili i bez koga bi Milena verovatno ostala gotovo zaboravljena kao i mnogi značajni stvaraoci kod nas.
NN: Tri decenije ste posvetili umjetničkom radu. Da li ste za to vrijeme uspjeli da ostvarite ono što ste možda sebi na početku postavili?
DUNJIĆ: Tek sada počinjem da otkrivam neke tajne posla kojim se bavim 30 godina. Verujem da još mnogo toga ima za otkrivanje, tako da imam osećaj kao da tek počinjem. Takav je slikarski zanat - kad pre vas imate hiljadugodišnju tradiciju slikanja takvih majstora koji su usavršili tehniku do savršenstva, ne ostaje vam drugo nego da se pomirite sa saznanjem da to nikad nećete dostići. Ipak, to može da bude i oslobađajuće, jer možete da se posvetite onom što je važnije, a to je onom što je unutra.
NN: Činjenica je da je bavljenje umjetnošću na našim prostorima posao koji zaista zahtjeva maksimalnu posvećenost te da su finansije u ovoj oblasti u većini slučajeva uglavnom male. Šta je to što Vas zadržava da se bavite tim pozivom?
DUNJIĆ: Pošto sam rođen u vreme kad se to pitanje nije postavljalo, nisam ni razmišljao o tome. Moja jedina želja je bila da se time bavim. Da sam se kojim slučajem rodio poslednjih decenija u vreme surovog kapitalizma, verovatno bih bio broker na berzi... Na svu sreću rađamo se samo jedanput.
NN: Iako naizgled slikate jednostavne i jasne forme, Vaše slike, ipak, ostavljaju utisak začaranosti i pomjerenosti. Kako to postižete?
DUNJIĆ: Ja to ne postižem, ja to jesam. Iako je moj svet isti kao i ostalih ljudi, razlika je u tome kako ga doživljavamo. Neko je jednom rekao da osećaj da je ono što je uobičajeno, normalno, u suštini čudno, nepoznato i krajnje neverovatno, predstavlja posebnu vrstu prosvetljenja. Taj doživljaj sveta kao odsjaja ili odraza nekog drugog, višeg, je konstanta u svim periodima mog rada.
NN: Šta je danas, nakon toliko iskustva izazov za Vas i šta Vas pokreće?
DUNJIĆ: Svaka sledeća slika je pokušaj da se iskupim za promašaje na predhodnoj, i nada da će se opet, na trenutak, uhvatiti onaj magični trenutak kad se slika razrešava i otvaraju svetovi. To je trenutak kad sam, dok sam pušio, sedao pred sliku i verovao da sav taj trud ima smisla...
NN: Slikar Aleksandar Cvetković, jednom prilikom je okarakterisao Vas i Ratka Lalića kao majstore svog zanata. Koliko Vam znači kada takve riječi dolaze od kolega?
DUNJIĆ: Tu izjavu shvatam kao veliki kompliment. Slikarstvo je jedan od poslednjih velikih ljudskih profesija koje obavlja samo jedan čovek, ne tim, od početka do kraja, u svom ateljeu uz muziku, sa minimumom tehničkih sredstava: malo četki, pigmenta, lanenog ulja i to je sve što slikar ne može sam da proizvede. Uvek kad razmišljam o tome setim se kako je genijalni Tales iz Mileta izračunao visinu piramide u Gizi, trebao mu je samo jedan metar, sunčeva senka, jedan pomoćnik i nadahnuće.
NN: Da li kroz svoj rad nastojite da izrazite ono u šta Vi duboko vjerujete ili su, ipak, društvene prilike te koje na kraju na neki način diktiraju ono šta ćete naslikati?
DUNJIĆ: Postoje dve vrste tema koje se stalno provlače. One koje se bave društvenim okruženjem i poblemima i i te slike su zasenčene, mračnije. One druge vezane za prirodu, žene i životinje su eteričnije i zagonetnije. Kad se umorim od jednih, onda se okrenem drugim temama.
NN: Koliko je po Vašem mišljenju za umjetnika bitno osim da proda sliku i to da ona putuje, u smislu da bude izlagana u što više galerija i muzeja u svijetu?
DUNJIĆ: U mladosti to slikaru znači, jer godi njegovoj taštini. Kad se sa godinama bude oslobodio te napasti, trebalo bi da ostane samo želja da sebi i drugima učini radost.
NN: Čime se bavite kada Vam kist nije u rukama, družite li se sa kolegama slikarima. Kakve se tu priče vode?
DUNJIĆ: Takvog vremena je malo i zato svaki trenutak provodim uglavnom sa porodicom.
Planovi
NN: Na čemu trenutno radite, da li je već možda u planu neka nova postavka?
DUNJIĆ: Upravo privodim kraju rad na nečemu što će, verujem, biti prilično iznenađenje za sve koji poznaju moj dosadašnji rad. Otvaranje izložbe, ustvari otvaranje "Prokrustovog muzeja", planirano je za sredinu maja u Galeriji 212 u Beogradu. Najverovatnije će ta izložba biti preneta na Mećavnik u Galeriju "Momo Kapor", jer je to deo nagrade.
Biografija
Vladimir Dunjić je rođen u Čačku 1957. godine. Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu završio je 1981. godine, u klasi profesora Mladena Srbinovića. Član je Udruženja likovnih umetnika Srije od 1982. godine. Izlagao je na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Kao slobodni umjetnik živi i radi u Beogradu.
