GRAČANICA Dvadesetak kontejnera koje je svojevremeno Vlada Rusije poslala, kako piše na njima, narodu Srbije i Crne Gore, stoje na brdu iznad Gračanice, nadomak Prištine. Ali, stanara nema mnogo.
Tu su stalno Đurđa i njen sin Nebojša Radovanović, sa još dvojicom braće. Ispred još jednog kontejnera suši se veš, ali stanari nisu bili tu.
Radovanovići su živjeli u Prištini do juna 1999. godine, a onda ih je rat nagnao da se presele u Kosovo Polje, da bi poslije martovskih događaja 2004. godine došli u Gračanicu. Prije dva i po mjeseca dobili su kontejnere.
Đurđa je zadovoljna što uopšte ima krov nad glavom. Preživjela je, kaže, mnogo toga u tuđim kućama i kolektivnim centrima, pa joj je ovo, ipak, sopstveni krov. `Nema problema, da je dobro - dobro je. Ne dira nas niko i ja sam zahvalna što su nas ovde smestili. Sa tri sina, nisam na ulici, po kiši, sunci i snegu. Bolje koliba nego ulica. Zahvalna sam mojim gazdama u Kosovom Polju što su nas držali sedam godina. Da nije bilo njih, ne znam gdje bismo završili`, kaže ona i poziva sve koji nemaju gdje da se smjeste u Gračanici i okolini da dođu i usele se u prazne kontejnere.
U Prištini su imali kuću koja im je, kako tvrde, nasilno zauzeta. U kuću više ne mogu da uđu, niti da je prodaju.
`Kako da uđemo ili da prodamo, kada ne smemo ni da provirimo u kuću. Uselio se čovek i ponaša se kao da je njegova. Šta mi da radimo, kada smo nemoćni, a niko nam u tome do sada nije pomogao`, kaže Đurđa.
Njen sin Nebojša, sada zaposlen u komunalnom perduzeću u Gračanici, neće da se vraća u Prištinu, iako i dalje ima dobrih prijatelja Albanaca i sa njima komunicira na albanskom, jer, kako ističe, jezik poznaje dosta dobro.
`U Prištinu neću da se vraćam i sa time sam završio. Bilo šta je bilo, gotovo je sa tim. Kada bismo prodali tu kuću, pa da kupimo ovde plac ili kuću bilo bi odlično. S Albancima se družim i pričamo i nemam nikakvih problema sa njima. Znam njihov jezik tako da mi to uopšte ne pada teško`, kaže Nebojša.
Kao i većina raseljenih i familija Radovanović ne prima i nije primila nikakvu finansijsku pomoć. Hrane se na zajedničkom kazanu koje finansira Crveni krst. U Gračanici, naime, u samom naselju ima još jedno kontejnersko naselje sa znatno više raseljenih iz centralnog Kosova, najviše Prištine i Kosova Polja, i oni su ovdje došli poslije 17. marta 2004. godine `Ostaćemo mi ovde i ako Kosovo dobije nezavisnost. Gračanica je uvek opstajala i opstaće pa makar bilo nezavisno Kosovo`, kaže Radovanović.