Željka Avrić za zbirku soneta "Sušti" dobitnica je Godišnje nagrade Udruženja književnika Republike Srpske (UK RS). Njena pjesnička knjiga ravnopravno je nagrađena sa romanom "Grob Davidov" Gorana Šaule, a o svemu je odlučivao žiri koji su činili Ranko Pavlović, predsjednik, Cvijetin Ristanović i Vidak Maslovarić, članovi.
"Novom pjesničkom zbirkom 'Sušti' Željka Avrić je potvrdila ne samo da je potpuno ovladala vještinom potčinjavanja riječi pravilima sonetne forme, već i majstorstvom upjesmljavanja različitih emotivnih stanja kojima je udahnula toplinu, iako ih je ukomponovala u vrlo zahtjevne pjesničke modele", dio je obrazloženje žirija. Povodom pomenute nagrade, Željka Avrić govorila je za "Nezavisne".
NN: Šta za Vas znači Godišnja nagrada UK RS?
AVRIĆ: Godišnja nagrada UK RS je važno književno priznanje za koje je, ove godine, u konkurenciji, po rečima žirija, bilo 20 vrednih književnih ostvarenja. Godišnja nagrada UK RS za zbirku soneta "Sušti" usledila je nakon prve nagrade za najbolji pesnički rukopis na šestim "Drinskim književnim susretima 2021. godine" i užeg izbora za književnu nagradu "Milica Stojadinović Srpkinja". Prethodno je veći broj soneta bio objavljen u elektronskim i štampanim časopisima za književnost, umetnost i kulturu. Takođe, knjigu su veoma dobro prihvatili čitaoci. Kada umetničku vrednost knjige potvrde priznati stvaraoci, književno obrazovani ljudi i univerzitetski profesori književnim priznanjem kao što je Godišnja nagrada, onda autoru ostaje samo jedno da nagradu shvati ne kao privilegiju već kao odgovornost za napisanu reč i kao obavezu da sledeća knjiga bude još bolja, celovitija i kvalitetnija.
NN: Inače, koja je uloga književnih nagrada u današnjem društvu?
AVRIĆ: Književne nagrade su potrebne i važne, ali ne smeju biti cilj književnom stvaranju, već jedan od načina njegovog vrednovanja. Valjane i opravdane su samo one nagrade koje se dodeljuju isključivo na osnovu književnih kriterijuma. Nagrada za istinske posvećenike književnosti i maternjem jeziku nije lovorov venac, nego trnov jer vas upravo to potpuno predavanje rečima, jeziku i pisanju obavezuje da opravdate poverenje i očekivanja književne javnosti, a pre svega je moralni imperativ autoru da ne izneveri sebe i odabrani put velikog odricanja i nemerljivog zadovoljstva koji se zove književno stvaralaštvo. I dalje svojim najvećim nagradama smatram činjenicu da poezija koju pišem ima svoje čitaoce i onaj poseban unutrašnji nemir koji me nadahnjuje novim idejama i podstiče na različita književna rešenja. Književnik je srećan kad može i ima o čemu da piše.
NN: U nagrađenoj knjizi ispisali ste "Sonet mjestu rođenja". Da li Vam je stoga i nagrada draža jer stiže iz rodne Banjaluke?
AVRIĆ: Niste daleko od istine. Mene su ovaj grad, podneblje, govor, obeležili po rođenju i bez obzira na višedecenijsko izbivanje, kasnije uticaje i iskustva, čuvala sam ih u sebi, a ni oni mene, izgleda, ne zaboravljaju. Pogrešno je zavičajnost izjednačavati sa provincijalizmom, pogotovo što se dobro osećam svuda gde je oku ugodno, duši prostrano, a ljudi dobronamerni. Prostorna udaljenost ne znači mnogo u poređenju sa emotivnom i duhovnom ispunjenošću koja je posledica osećanja pripadnosti. Važno je znati odakle ishodite, gde su vam koreni. Svest o poreklu i identitetu daju pojedincu unutrašnju stabilnost, utiče na izgrađivanje njegovog vrednosnog sistema. Poznajem ljude koji su se rodili i ceo život proveli u jednom mestu, pa se ne osećaju dobro u tom ambijentu. Žao mi je onih koji beže od sebe, stide se porekla. Možete biti i građanin sveta, ali su najvažnija i najdraža priznanja koja dobijate kod kuće.
NN: Koliko je danas sonet, uslovno rečeno, popularna književna forma?
AVRIĆ: Onoliko koliko je popularna i poezija u vezanom stihu. Dakle, manje nego poezija u slobodnom stihu, jer je zahtevnija za pisanje, ali i dalje ima svoje poklonike i reprezente, sve češće i sve više, a što me posebno raduje i među mladim pesnicima. U samo 14 stihova jednog soneta možete kazati više nego u nekoliko poglavlja romana, jer dobar sonetist mora da zna ne samo šta će da kaže, već i kako to da iskaže. Sonet je sklad misli, refleksije, osećanja, jezika, forme. Pesnik sa sonetom mora da diše, da se u njemu razmahne mislima i da ga kroti, istovremeno, poštujući njegove zakone: izbor reči, dužinu stiha, melodiju, pauze, poentu. U sonetu je vidna svaka neravnina, odstupanje, on ne oprašta aritmiju, oveštalu rimu, fraziranje. Zato ga nije lako pisati. Dobri pesnici ne izlaze naprečac iz škola kreativnog pisanja nego "rastu" postepeno, idući ukorak sa svojim knjigama.
NN: Naslov knjige "Sušti", kao i naslovi njenih ciklusa "Mleč" i "So", mogli su samo da postanu naslovi knjige poezije. Između rada i nadahnuća, koliko vremena poeziji posveti neko kome je "jezik praotac", a "pramajka reč"?
AVRIĆ: Ne onoliko koliko želi, već koliko vreme i obaveze dozvoljavaju. Pošto vreme leti, trudim se da bude kvalitetno provedeno. Pišem, čitam, istražujem, posetim neki dobar kulturni događaj, posebno književno veče. U retkim trenucima opuštanja akumuliram ono što posle pisanjem realizujem. Često se tada pojave neka jezička, stilska ili misaona rešenja o kojima sam prethodno razmišljala. Kritična sam prema svom radu i ako nisam zadovoljna rezultatom, neću ga ni obnarodovati, dok ne postignem celinu.
NN: Mnoge sonete iz knjige posvetili ste kolegama književnicima, a i prvi sonet u zbirci "Sonet o srodnosti" neodoljivo podsjeća na Ujevićevu pjesmu "Pobratimstvo u svemiru". U vezi s tim, šta veže, a šta razdvaja ovdašnju književnu scenu i njene predstavnike?
AVRIĆ: Soneti iz zbirke "Sušti" nisu samo posvetnice mojim književnim prijateljima, nego prijateljima uopšte, pa i nepoznatim ljudima čiji su me život i delo dojmili. "Sonet Daljinama" je metafora samoće i čežnje, "Sonet Vedrine" govori o ljudskom stoicizmu, "Sonet Gradinaru" o apatridima, a "Sonet o Igri" o posvećenosti koja prelazi u poistovećenost. Bliskosti i različitosti istovetni su svim scenama, ne samo književnoj i ne samo ovdašnjoj. Razdvajaju grupisanja, lobiji, sujete, neknjiževni interesi, vanknjiževna vrednovanja, ciljevi koji opravdavaju sredstva. Kolegijalno je i ljudski uvažavati različitosti, ceniti i tuđi rad, međusobno se razumeti i poštovati, pomagati mladim i talentovanim ljudima koji tek stupaju na nesigurni književni put. Sve to, uz bogatstvo individualnih poetika, izuzetnost književnih pojava, posvećenost i trud, dovoljno je za spajanje, okupljanje, saradnju i poduhvate koji samo mogu doprineti književnosti kojoj svi pripadamo.
NN: U recenziji knjige "Sušti" profesor i književnik Saša Knežević ispisuje rečenicu: "Poezija mora imati formu ali ne i uniformu, čak ni kada je koračnica." Iako je sonet stroga forma, uspjeli ste da izbjegnete robovanje uniformama i ideologijama raznih boja i vrsta. Mislite li da je savremena književnost isuviše "uniformisana"?
AVRIĆ: I stroga forma može imati više različitih oblika, ukoliko je ne shvatate kao zadatost, nego kao polaznu tačku. Umetnost je formi udahnuti suštinu, oživotvoriti je. Postojećem obrascu dodati nešto svoje. Zato je umetnost kreacija, a ne dogma. Zadatak umetnika je da ukazuje, demistifikuje, razotkriva, a ne da proziva, jer se prozivanjem već zauzimate za neku od strana, a to je korak do robovanja. U književnosti sam ponizna jedino maternjem jeziku, čije neiscrpno bogatstvo baštini posebno poezija, koja je, opet, specifičan način razmišljanja i izražavanja. Mi smo kao društvo skloni podelama, a gde ima tabora, ima i zagovornika ideologija, kako ste rekli, "svih boja i vrsta". Srećom, na savremenoj književnoj sceni ima dovoljno čistih i svetlih pera onih koji pišu motivisani isključivo književnim razlozima i vođeni stvaralačkom potrebom.
NN: Privodite kraju novi poetski rukopis. O čemu je riječ?
AVRIĆ: Krajem januara završila sam novu pesničku zbirku. Trenutno je u fazi mirovanja, jer mi je običaj da završen rukopis pogledam sa vremenske distance. Tada sam objektivnija, lakše uočim nedostatke i nađem neka bolja rešenja. To je faza brušenja. U novoj zbirci pretežniji su slobodan stih, društvene teme, refleksije o večnim temama samoće, slobode, ljubavi i smrti, o raznolikim stanjima čovekove svesti, duha, duše i tela. Rukopis je drukčiji od prethodnih, čini mi se izgrađenijim, iako ima i dosadašnje poetike. I soneta.
NN: Na čemu još radite kada je riječ o književnosti?
AVRIĆ: Uvek radim više stvari istovremeno, jer jedna drugoj su zamajac, pokretač. U toku je rad na zbirci kratkih priča, koje su, kao književna vrsta, pravo otkrovenje za mene. Tu su i neke dobre knjige mojih književnih savremenika o kojima pišem prikaze; trenutno su to dve sjajne zbirke pesama jedna nagrađena međunarodnom nagradom, a druga je knjiga izabranih pesama. Nedavno je u Republici Severnoj Makedoniji u dvobroju časopisa "Kniževno žitie" objavljena "Panorama savremenih srpskih pesnikinja", u kojoj su, pored poezije 32 pesnikinje, zastupljene i moje pesme prevedene na makedonski jezik i u čijem uređenju sam, pored inicijatora "Panorame", urednika i prevodioca Branka Cvetkoskog, učestvovala kao saradnik. U začetku su neki tekstovi žanrovski još neodređeni, bez još definisane ambicije, a u poslednje vreme razmišljam i o mogućnostima objavljivanja knjige izabranih pesama i knjige književnih prikaza i eseja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.