Sigurno je ovo neki tvoj dostavljač, reče Žmu gledajući na ulicu kroz divovske ljubičaste cvjetove na zavjesama.
Ovaj put nije. Ništa nisam naručila. Misliš da ne traže tebe? Vozilo brze pošte nam stoji ispred kapije. Ustanem i pogledam. Stvarno. Gle čuda, ali dostava ipak nije moja.
Zaista ništa nisam poručila.
Samo par dana ranije situacija bi bila potpuno drugačija. Držala bih u ruci tavu sa vrućom palačinkom i nježno rekla Žmu: "Ajde molim te ti siđi, ne mogu od palačinki. I ne zaboravi lovu!"
Jutro je počelo potpuno bezazleno. Nikakvu zadnju namjeru nisam imala, samo se tako namjestilo. Ali da budem poštena, moja mala zavjera mi nije ni uspjela.
Dakle…
Pijemo kafu. Gledamo jutarnji program. Žmu me pogleda upitnom rečenicom, hoćemo li palačinke za doručak, nemamo hljeba?
To što nema hljeba meni realno ništa ne znači. Za doručak jedem uglavnom dvopek. Hljeb rijetko.
Ali sam u sebi zakolutala očima. Zašto kad je to značilo da će Žmu praviti palačinke?
Tek je počeo piti kafu. Dok popije kafu, pa me upita gdje mi je žica mutilica i jel' samo ovo malo mlijeka ima u frižideru, umuti, pa onda ispeče palačinke, razvući će se jutro unedogled i biće prekasno za sve. Osim možda za rani ručak, a ja sam već bila uveliko gladna.
Ustanem i kažem: "Ja ću, popila sam kafu. I gladna sam."
Palačinke volimo i slane i slatke. Jedemo ih sa svim i svačim. Ali tog jutra su bile filovane teorijom zavjere, a Žmu nije znao ništa o tome. I priznajem, nije mi baš ni uspjelo. Mislim, palačinke jesu uspjele, ali zavjera mi je načisto propala. Kao zavjerenica sam čista nula, vidjećete. Žmu će tek sada saznati šta se dogodilo tog jutra.
Ali prvo morate nešto znati o meni. Obožavam čizme. Imam ih gomilu. I nikad mi nije dosta. Stonoge su obični diletanti za mene.
I sada, samo što mi je Žmu kupio bordo jahaće čizme jer su mi baš nedostajale još takve i nikakve drugačije, ugledala sam nešto što tražim godinama.
Čizme na pertlanje boje čokolade, u vintidž fazonu. Čak sam prije par godina u nedostatku takvih kupila neke koje su trebale da ih odglume. Ali bezuspješno. Nosim ja njih, ali to nisu one što sam zamislila, nego neke loše dublerke.
Dakle, ubacim te čizme u korpu. Ali ne pritisnem svijetleće dugmence koje vrišti "Kupiiiii". Neka odleže malo u korpi.
Jer samo što su mi stigle te divne bordo.
Vaša šopingholičarka je izgleda posrnula. Nigdje entuzijazma. Uopšte me kupovina ne raduje. I ponosna sam. Ovo niko nije očekivao, ja ponajmanje, priznajem. Čuj da nešto odstoji u korpi. Svašta.
Obiđem povremeno tu moju onlajn korpu. Čizme stoje i dalje. Čekaju klik. Nakon nekih mjesec dana, opet svratim da ih obiđem. A one snižene više od pola cijene. U fazonu, kupiš obje čizme sa pertlama za cijenu jedne i to bez pertli. Prst sudbine ili signal iz svemira, da su moje i ničije više. Šta kažete? Moje, nego šta.
Stisnem KUPI. Kupim.
Nego da se vratimo na jutro sa palačinkama. Mutim ja tijesto za palačinke i pomislim: "Fantastično! Danas dolazi dostavljač. Ja ću peći palačinke, ne mogu silaziti na ulicu, sići će Žmu, preuzeti paket i kupiti mi još jedne čizme. Jeee…" Možda će koji krug prevrnuti očima, ali šta ćete, zna on dobro s kim živi.
I pjevušeći počnem okretati palačinke. Ispečem gomilu palačinki, doručkujemo. Žmu ode u grad. Zavjera propala.
Slažem suđe u mašinu i mislim se, gdje li su ti dostavljači kad su najpotrebniji. Samo što sam složila suđe, otvorila prozor da nestane miris palačinki, zove me brza pošta.
Navučem bordo jahaće čizme na pidžamu, obučem dugu pufnastu jaknu i siđem.
Dostavljač traži po vozilu. Nigdje mog paketa. Tražim s njim. Čizme nisu male. Naći ćemo ih.
Mog paketa nema.
Dostavljač, nasmijani ljubazni momak, kaže: "Znate, baš ne volim kada mi se ovo dogodi. Zaboravili su iz magacina utovariti vaš paket. Sutra ću vam donijeti, moram sada dalje."
Vratim se u kuću i mislim se, da opet sutra pravim palačinke? Provaliće me Žmu. Dva dana zaredom palačinke za doručak je krajnje sumnjivo.
Sutra ujutro dan kao i svaki drugi. Žmu ode poslom u grad. Čim je otišao, dostavljač donese moje čokoladne čizme. Eto sudbine. Šta ću, platim ja.
Ali divne su da vam kažem. I preudobne. Da sam znala da su takve uživo, kupila bih ih i po punoj cijeni. Čekam samo vedar dan da ih obujem, da ne kreću u život po ovom zimskom sivilu.
Eno ih u hodniku. Žmu svaki dan prolazi sto puta pored njih. Ni upitao nije za njih. Nikada nisam bila od onih koje kriju šta su kupile. Kupila, so what? Ne lažem za cijenu, takva je kakva je, nije niko lud da povjeruje u sve te laži.
Žmu sada ovo čita na mom malom laptopu. I ova priča ima dva moguća kraja.
Počeće da se smije, skloniti laptop sa krila, skinuti noge sa taburea boje fuksije i otići u hodnik da se uvjeri svojim očima u ovo što piše.
Ili će se samo praviti da je primijetio odavno te nove čizme, a i vi i ja znamo da nije.
A ko je iznio kutiju iz kuće? Pa Žmu. Ko će drugi. Toliko je nekad bilo kutija da mi je rekao još dok su mi paketi stizali u kancelariju, šta god da kupuješ, kutije više ne donosi kući. Ja uvijek sve shvatim bukvalno. Fino sav sadržaj kutije ubacim u moj ružičasti ceker sa tigrovima i tirkiznim leptirima. A kutiju odmah bacim. Ja svašta kupila, sretna, a Žmu sretan, nijedne kutije u kući.
Lijepo je kad ste slobodni. Udobno. Kad osvojite slobodu, nema nazad, riječi su Danice Maksimović.
Jer život je kao tepih. Provlačimo niti i stvaramo svoju sliku. Mustru koja samo nama mora imati smisao.
I LIKE EXPENSIVE THINGS LIKE TIME, LOYALTY AND LOVE.
Lav ju
Chic Vanilica
Knjiga VANILICA U CIRKUSU je u prodaji u knjižarama "Kultura", "My book", kao i u "Bingo" marketima. Web shop www.mybook.ba
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
