Sa svakom čašom vode koju tokom dana popijemo pomažemo organizmu da bolje radi.
Voda čini oko 70 odsto telesne težine čoveka, i osim što učestvuje u metabolizmu, prenosi hranljive materije u ćeliju i otpadne materije metabolizma iz ćelije, omogućava olakšano kretanje, ima važnu ulogu u biohemijskim procesima, cirkulaciji, termoregulaciji. Ipak, sa uzimanjem tečnosti ne treba ni preterivati, ali ga ne treba ni zanemarivati, dovoljno je samo da se ispoštuju dnevne potrebe.
Koliko je telu tečnosti potrebno, zavisi od mnogih faktora – starosti, pola, klimatskih uslova, fizičke aktivnosti.
Da bi u telu uvek bilo tečnosti koliko treba, brinu osmoreceptori koji se nalaze u hipotalamusu, delu mozga zaduženom za kontrolu endokrinog sistema i autonomnih funkcija.
NEŽELJENE KALORIJE IZ SOKOVA
Voda najbolje gasi žeđ, a ukoliko radije pijete neke druge napitke, trebalo bi da znate da postoje i oni koji izazivaju dehidriranost, i postižu suprotan učinak od željenog. – To su alkoholna pića i napici koja sadrže kofein, kao što je kafa, čaj i koka-kola, jer je potrebno više vode da se oni prerade nego što je unesemo konzumiranjem – kaže Jasmina Stojanović Ristivojević, nutricionista dijetetičar. – Sokovi i napici za sportiste smanjuju žeđ, ali s njima unosimo i često neželjene kalorije, i zato ih treba uzimati kao užinu.
Ovi receptori su osetljivi na promenu osmolalnosti (količine rastvorene supstance) plazme.
- Postoje dve grupe osmoreceptora i one su smeštene u različitim delovima hipotalamusa – objašnjava profesor dr Miloš Žarković, endokrinolog Instituta za endokrinologiju, dijabetes i poremećaje metabolizma Kliničkog centra Srbije. – Jedna grupa reguliše unos tečnosti, i čim osmolalnost pređe određeni nivo, osećamo žeđ. Druga grupa reguliše lučenje adiuretskog hormona koji dovodi do zadržavanje vode na nivou bubrega. Ukoliko je osmolalnost visoka (nema dovoljno tečnosti) luči se ovaj hormon i voda se zadržava u organizmu, a ukoliko je osmolalnost niska (ima previše tečnosti), lučenje ovog hormona iz hipofize prestaje, i voda se izmokrava. Osim toga, pijenje vode trenutno prekida lučenje adiuretskog hormona, pre nego što nastane promena osmolalnosti, verovatno tako što se stumulišu receptori u grlu.
Receptori za žeđ predstavljaju specijalizovane neurone koji su u stanju da osete promenu osmolalnosti (količine rastvorene supstance) u krvi. Kada se to desi ovi receptori šalju signale ka hipofizi, žlezdi koja koordiniše rad drugih žlezda. Ukoliko nema dovoljno tečnosti u organizmu hipofiza luči adiuretski hormon i bubreg zadržava vodu, a luči veoma koncentrovanu mokraću i tako izbacuje višak rastvorenih supstanci iz organizma. Druga grupa osmoreceptora šalje signal ka mozgu koji dovodi do osećaja žeđi.
- Vodu pijemo da bismo održali cirkulišući volumen, prvenstveno da bi kroz krvne sudove išla dovoljna količina tečnosti, jer kada nema dovoljno tečnosti, krvni sudovi se prazne i pada pritisak. Drugi razlog je da bismo održali osmolalnost, odnosno da bi količina natrijuma i drugih supstanci u krvi i drugim telesnim tečnostima bila normalna – kaže dr Žarković. – Tečnost koja se nalazi u ćelijama i izvan njih ima određenu koncentraciju rastvorenih supstanci i određene karakteristike. Ako ima previše rastvorenih supstanci, tečnost postaje nepovoljna za organizam. Za ljudski organizam je od velikog značaja koncentracija natrijuma.