Život

Isidora Bjelica za "Nezavisne": A gde vetar vremena odnese naše velike ljubavi

Isidora Bjelica za "Nezavisne": A gde vetar vremena odnese naše velike ljubavi
Foto: N.N. | Isidora Bjelica za "Nezavisne": A gde vetar vremena odnese naše velike ljubavi
N.N.

Toliko toga sam zaboravila, toliko toga je nepovratno nestalo iz moje memorije da sam zamolila mamu da mi donese moje dnevnike koje sam kao student FDU vodila, a ona začudo sačuvala, jer da je do mene, ne bih sačuvala ništa...

I onda, prekjuče mama dovuče desetak beležnica i ja se suočim sa svetom koji je nepovratno nestao iz mene ili sam bar ja to mislila dok se nisam udubila u stranice sopstvenog duhovitog, ali i brutalno iskrenog dnevnika.

Svi se plašimo smrti, a kad čitaš svoj dnevnik od pre dve i po decenije, shvatiš da je osoba koja si bio nepovratno nestala i da te osećaj JA i privid kontinuiteta memorije varaju. Kao što se svakih sedam godina promene sve naše ćelije, a ostaje privid istog tela tako je to i sa nevidljivim česticama naše duše za koje je Edison verovao da postoje. Onda tumarajući po sopstvenim ispisanim sećanjima pronađoh papire na kojima smo se moj tadašnji momak i ja dopisivali na času istorije drame, dok je naša seriozna i opasna profesorica pričala o Marinu Držiću i davila nas faktografijom. Taj ispisani skriveni dijalog na jednom beskrajno dosadnom predavanju vratio mi je svu razigranost, strast, humor, zanos, lascivnost i romantiku jedne ljubavne veze koja je zauvek nestala, čak i iz naših glava. Koliko smeha, romantike, maštanja, recitovanja, bliskosti. Ta naša veza trajala je preko dve i po godine i za to vreme je bila ispunjena recitovanjem njegove čudne poezije koju je pisao samo za mene, satima i satima bi mi svirao gitaru ili klavir, ja sam njemu uz kikot plesala u crnom svilenom kombinezonu na stolu dok je on jeo pasulj, zajedno smo pisali drame i scenarije, dopisivali se tajno na dosadnim časovima, strasno se svađali i još strasnije voleli. Ta veza koja je na leto pre nego što ćemo početi zajedno da studiramo počela gotovo sudbinski u Dubrovniku, ispred gradske kafane, dok sam ja čekala drugog pojavio se on... Svi su mislili da ćemo ostati za ceo život, a onda smo se rastali pod teretom koji nam je doneo život u našoj bezbrižnosti. Zašto vam sve ovo pišem? Zato što svako od vas ima tako nekog ko mu je bio bliži i od sopstvene duše, sa kojim je provodio dane i besane noći i koji je zauvek nestao iz njegovog života... Ljubav je prosto prestala iako nam se činilo da je to zauvek ili bar dok nas smrt ne rastavi. I sad kad čitam te naše tajne lascivne i smešne rečenice, gledam njegov rukopis i vrati mi se taj ceo kovitlac ljubavi, vratiše mi se sve te besane noći i dani... Setih se kako sam zajapurena i uzbuđena odlazila u njegovu studentsku sobu koja je bila preko puta Ateljea i koliko smo noći pričali, kikotali se i maštali do svitanja koje često ne bismo ni primetili, jer je svetlost teško dopirala do podrumske sobe njegovog studentskog stančića na Kosančićevom vencu... Piljim u njegov rukopis, gledam naše tajne bezobrazne i smešne rečenice i razmišljam gde nestaju sve te velike, strasne ljubavi koje smo nekad imali? Čoveka kad umre sahrane da bio imao mesto da oni koji ga vole dolaze da ga se sete, a ljubav nema spomenike ni nadgrobne ploče, jer uništimo sva sećanja na nju... A ljubavi kad umru, nestanu nepovratno i vremenom naše sećanje na njih potpuno izbledi... On i ja smo se posle sreli svega nekoliko puta za tih dvadeset pet godina života. Jednom smo klimnuli glavom i rekli zdravo kao što se kaže poznaniku koga se jedva sećaš i kako godine prolaze sve te uspomene razveje vetar zaborava... I onda prokleti dnevnik ponovo učini sve to tako živim i jakim... Ljubavnici se, uprkos svim zakletvama na ljubav, dodirima i tajnama, pretvore u strance. To je najmučniji deo svačije ljubavne istorije. Smrt ljubavi je tako čak bolnija od smrti čoveka... Nekad namerno zaboravljamo i cepamo fotografije da manje boli, a nekad nove ljubavi i strasti prosto razveju sva sećanja i sentiment na prošlu ljubav. Ako je verovati da postoje Akaši zapisi, verujem da postoje i zabeležene sve naše raspale ljubavi. Svaki dodir, poljubac, uzdah, šapat, kikot... Nekad se velika ljubav pretvori u mržnju, a nekad u ravnodušnost. Pravimo se kao da nije ni postojala, da se nije desila zaglavljeni u svoje nove živote i brige... Ponekad velika mladalačka ljubav bude opisana u nekom romanu ili filmu, a zapravo hiljade i hiljade ljubavi nepovratno razveje vetar vremena... Sećam se, pitala sam jednom baku gde nestaju bivše ljubavi? I ona mi je rekla da se svaka velika ljubav podigne u nebo i onda je razveje vetar i ona se rasprsne i nastane seme ljubavi i od tog semena postaje cveće... Vidiš koliko različitog cveća ima, neka ljubav se pretvori u polje belih rada, a neka u rascvetane kaktuse... I ja sam bila mala i poverovala, jer ako je energija neuništiva, onda je i ljubav... A cveće je u svojoj čudesnoj lepoti odudaralo od surovosti ovog sveta. Ono je bilo čista lepota i sećanje na raj, zato mi je bakina teorija izgledala uverljivo... Od tad nisam više ni gazila ni brala cveće, verovala sam da su to ostaci velikih ljubavi koje je vetar života i mlin vremena razvejao i posejao po svetu... Zato zaljubljeni ljudi kupuju cveće jedno drugom jer je to čista esencija ljubavi...

STOP!

nije sloboda govora

zalbe.vzs.ba

Govor mržnje je krivično djelo!

huškanje, diskriminacija, prijetnje i uvrede po nacionalnoj, vjerskoj, rodnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi

neće biti tolerisane

na našem portalu

Komentare na ovu vijest mogu postaviti samo prijavljeni čitaoci.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Molimo vas da vaša iskustva i zapažanja prilikom korištenja aplikacije za komentarisanje podijelite sa nama.

Pošaljite komentar

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije