U Beogradu su ovih dana aktivna dva građanska protesta, o kojima se tek ponešto malo zna iz medija koji se usuđuju da ih prate i sa društvenih mreža.
Prvi je, zapravo, višegodišnji; deo stanara naselja Stepa Stepanović na Voždovcu protivi se gradnji crkve na mestu gde je po ugovorima trebalo da bude višenamenski centar sa domom zdravlja. Traže i dogovoreni drugi vrtić, još jednu školu i zelenu pijacu, sve ono što su platili pri kupovini stanova izgrađenih na mestu gde je nekada bila kasarna "4. jul".
Umesto svega toga - dobiće crkvu brvnaru i parohijski dom.
Nasuprot njima, na drugoj strani Beograda, "vikendaši" sa savskog nasipa na novobeogradskoj strani reke bune se što su, posle upornih protesta biciklista, postavljene rampe kojima se sprečava saobraćaj četvortočkaša. Vlasnici redom nelegalnih vikendica, među kojima počasno mesto imaju kuće sinova bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, takođe nelegalne, negoduju pošto do svojih mahom vila moraju deo pešice, a brinu i kako će do njih hitna pomoć ili za ne daj bože vatrogasci.
Jedino ih ne brine što poštari s računima neće stizati, mada nije jasno zbog čega to misle pošto poštari idu peške ili biciklima.
Dve gradske priče, dva pola iste Srbije, a nema sumnje da je tako i u Sarajevu, Skoplju, Budvi, Prištini, pa i nešto severnije u Zagrebu, može biti i u Ljubljani ili bar na Slovenačkom primorju, te zbog toga su "ujediniteljske" za region. Bugarsku, Rumuniju i Albaniju da ne pominjemo.
Šta im je spojnica? Prosto, kao i u mnogo čemu, ma kao i u svemu ostalom - politčka svemoć i volja da se ta svemoć koristi.
Elem, naselje Stepa Stepanović počelo je da se gradi u vreme tzv. prethodne vlasti, one pre 2012, koju je predvodila Demokratska stranka. Posao je bio, što bi se reklo, državni, pod upravom Građevinske direkcije Srbije; cena kvadrata nije bila prevelika za Beograd, nešto više od 1.200 evra, ali ni zanemarljiva, posebno ako se uporedi sa sadašnjim obećanjima vlasti o 550 evra za kvadrat, doduše nekim kategorijama stanovništva. Za naselje sa 11.000 stanovnika predviđen je i prateći sadržaj, već pomenute škole i vrtići, pijaca, dom zdravlja, tržni centar...
Onda je na izborima 2012. došla nova vlast, koja, kako taksativno kaže aktuelni zamenik gradonačelnika i gradski menadžer Beograda Goran Vesić - inače u vreme početka gradnje kadar DS-a - neće ispuniti obećanja koja je njima "neko" nekada davao. "To što je njima neko obećavao dom zdravlja pre nas, neko ko je bio u Građevinskoj direkciji - to je nešto što ne odgovara potrebama građana Stepe", reče Vesić bez obrazloženja kako to da ambulanta opslužuje tolike ljude kao i dom zdravlja. O ugovoru koji se, valjda, u svakoj državi poštuje, bez obzira na to ko je i koja stranka na vlasti, ni reči.
Nema ni objašnjenja kako su te iste gradske vlasti, potpomognute državnim, parcelu namenjenu domu zdravlja dale za gradnju crkve i, još manje, kako je uprkos pravovaljanim ugovorima koje imaju stanari sa GDS, Srpska pravoslvna crkva uspela da pribavi sve potrebne dozvole za gradnju i komunalne priključke. Istina, tek posle višegodišnjih protesta građana. Naime, SPC je pre četiri godine počela nelegalnu gradnju pa se onda dala u "pravne" tokove i sada sa svim pribavljenim papirima hoće da gradi. Ne samo crkvu, već i parohijski dom na susednoj parceli, koja još pripada državi, pa je za svaki slučaj čuva privatno obezbeđenje kao da nemirni stanari mogu da odnesu zemlju.
Savskog nasipa što se tiče, priča je manje komplikovana - tamo je bukvalano sve nelegalno, jer na tom području naprosto gradnja nije dozvoljena zbog odbrane od poplava pa ni najmoćniji vlasnik ne može dobiti papir o legalizaciji objekta... Zato ih i ne traže, a inspekcija - ni opštinska (Novi Beograd) ni grdska ni republička - ne zalazi tamo. Što džaba da se troše đonovi i hartije, kad ih niko neće nikada rušiti! Zato su tu, kažu upućeni, baš lepe vikendice, a i Sava je na tom mestu kao pravo malo more pa je ugođaj potpun. A i oni poštari neke lokacije zaobilaze, pa je divota. Skoro kao na zemunskom Ratnom ostrvu na Dunavu, gde su predstavnici neke druge vlasti, one između 2000. i 2012, kao i njihovi patroni i poslušnici digli divlje vikend naselje. I eto bezmalo dve decenije uživaju u divljini nadomak grada, na obali najvažnije evropske reke oplove svojim lađama, ispraćaju velike brodove, love šarane... I niko im ništa neće, ne može, nego neće; po onoj staroj - ruka ruku mije, lice obadvije. Ili, ne diraj ti moju volu, pa neću ja njegovu i tako decenijama.
Reč je o najobičnijoj hajdučiji, udruženoj s korupcijom u režiji države u raznim političkim licima, jer kako se drugačije dobijaju priključci za struju i vodu za nelegalnu kuću nego uz nešto mita, uticaja položajem i bezočnim kršenjem zakona?
Pisali smo već na ovom mestu, posebno u vreme poplava 2014, kada su ta nelegalna vikend naselja znatno otežavala odbranu od nadošle vode i spasavanje ljudi, da je Srbija preplavljena nelegalnim kućama, kućerinama, višenamenskim objektima, pa i fabrikama. Kuća ima bukvalno i u koritima reka, u nacionalnim parkovima, na svim prostorima koji su zaštićeno prirodno dobro. Evo, na vrh Cnog vrha na Kopaoniku širi se hotel koji niko neće rušiti.
To što su sve te vlasti poslednjih decenija donosile zakone o legalizaciji ništa ne znači, pošto se i dalje gradi gde kome padne na pamet. I koliko ti srce ište i buđelar dopušta. Ako se ruši, stradaju udžerice koje su neki siromasi digli na dedovskom imanju, eventualno nelegalna terasa...
Nasuprot tome, legalno potpisani ugovori se ne poštuju, vlast kako joj se ćefne izdaje dozvole, bez trunke dobre volje da se eventualno aneksima nešto menja, primerice u Stepi Stepanoviću, nadoknadi šteta stanarima, smanji cena. Nije, dabome, SPC tu nevina kao deo nelegalne rabote, ali, poštenja radi, nije patrijarh izdao građevinsku dozvolu za gradnju na mestu gde taj i takav objekat nije predviđen i ugovoren, nego neko iz neduhovne nomenklature.
Uprkos svemu tome, a ovo su samo dva primera bahatosti i pljačke, ovdašnji se zvaničnici mnogo čude kad im evropske kolege saopšte da nije samo dogovor s Kosovom ključ za članstvo u EU nego pre svega vladavina prava, efikasno sudstvo i administracija, sloboda izražavanja... Šire oči u čudu, jer im ne dopire do mozga da oni lično nisu personifikacija zakona, već ono što je napisano i po proceduri osnaženo i da to napisano mora da se i sprovodi.
Pa, ako treba i Nikolićeva vikendica da se ruši, ima da se ruši. I ako treba da se ispuni obećanje potvrđeno ugovorom ima da se ispuni. Inače su oni s vrha najobičnija hajdučka družina koja će na ovoj prćiji opstojati tako sve dok građanin pokorni ne počne da se buni što ga tretiraju kao beslovesno biće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.