Kolumne

Pusta, prenaseljena zemlja

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Nije roman u nastavcima, ali počinjemo istom rečenicom kojom je završen prethodni tekst - zemlja bez ljudi neće nikom služiti.

Nije, dakle, "španska serija", još manje samoljublje, danas (sreda) je Svetski dan stanovništva i ta rečenica važi za celu planetu, čak i onaj njen deo koji se demografski i populaciono razvija znatno intenzivnije i brže od drugih.

Prvima preti izuzetno visoka smrtnost od gladi i boleština koje haraju usled nedostatka osnovnih higijenskih uslova za život i lekova; drugima preti kolektivno izumiranje i kao nacija u smislu većinskih, domicilnih naroda i kao država u smislu zajednica.

Neće, figurativno rečeno, izumreti već sutra, ali za prekosutra više ništa nije izvesno.

Prema najnovijim projekcijama Ujedinjenih nacija, stanovništvo u svetu je sve starije, ali uprkos tome što broj stanovnika raste sporije nego ikada ranije očekuje se da će u naredne tri decenije Zemlju naseljavati 9,7 milijardi ljudi, umesto sadašnjih 7,7 milijardi, a krajem veka biće već 11 milijardi stanovnika. I sve to zahvaljujući, pre svega, populacionom rastu devet zemalja, koje će biti zaslužne za polovinu novih stanovnika, a prednjače Indija, Nigerija, Pakistan, Kongo, Etiopija, Tanzanija, Indonezija, Egipat i - Sjedinjene Američke Države.

Treba li naglašavati da je, sem SAD kao još izrazito imigracione zemlje snova, reč o uglavnom siromašnim zemljama s ogromnim rasponom između bogatih i siromašnih, pa je pitanje bukvalno kako će se toliki ljudi napojiti i nahraniti, gde smestiti, kako školovati i lečiti?

No, to je još u fazi prognoza, a ono što je izvesno već je utvrđeno, dogodilo se - na Zemlji danas živi više starijih ljudi nego dece. Krajem 2018. broj starijih od 65 godina u svetu premašio je broj mlađih od pet godina i to ozbiljno, jer je u vreme istraživanja koje je spoveo UN 705 miliona ljudi 65+ i oko 680 miliona dece do četiri godine života.

Ukoliko se nastave takvi populacioni trendovi, one prelomne 2050. godine, kada Zemlju bude nastanjivalo bezmalo deset milijardi ljudi, naučnici predviđaju da će na jedno dete od četiri godine živeti dvoje starijih od 65. Tome valja dodati i podatak da je 1960. prosečan životni vek bio nešto duži od 52 godine, a 2017 - pune dve decenije više, sa stalnom tendencijom produžavanja.

Ili, malo gorke šale, trka u pristizanja Japana se nastavlja, jer je tamo prosečni životni vek već duži od 84 godine.

Biće, očito, plava planeta u ne tako nesagledivoj budućnosti i pusta i prenaseljena. Iako to zvuči kontradiktorno, naprosto je tačno, jer će poneke zemlje biti tesne za svoju decu, a druge ostarele i željne dece.

E, ovih balkanskih krajeva što se tiče, sa izuzetkom Kosova i Sandžaka pre svega, odavno smo se u tom pogledu priključili razvijenom svetu. Konkretno, Srbija je treća na listi evropskih zemalja po demografskoj starosti od 43,1 godinu, ljudi 65+ čine više od petine populacije, a mlađi od 14 (ne četiri nego 14) godina tek oko sedmine, pri čemu je prošle godine rođeno 64.000 dece, a umrlo je više od 100.000 ljudi.

Prema zvaničnim podacima, stopa prirodnog priraštaja u Srbiji je 1,5 (za prostu reprodukciju potrebno je 2,1), a koeficijent rasta je iz godine u godinu negativan i sve veći izražen u promilima.

Osim slabog nataliteta i prilične smrtnosti, na krvnu sliku Srbije ključno utiču migracije, jer se prema podacima Ministarstva za populacionu politiku i demografiju godišnje iz zemlje iseli više od 30.000 ljudi, uglavnom mladih, radno sposbnih i, što posebno brine, u reproduktivnom dobu. To znači da će rađati decu nekim drugim zemljama! Povratnika je znatno manje i pretežno je reč o starijim ljudima koji su radni vek proveli u inostranstvu i dolaze u maticu zbog jeftinijeg života i lečenja. Brojke su neumoljive, ali to je razlog više da se i svet i ovaj deo zemaljskog šara zaista zabrine za sutrašnjicu, jer, ponovimo, zemlja bez ljudi nikome ne služi.

Šta nam valja činiti? Prvo je, dabome, ne zatirati se više nikada u besmislenim, iscrpljujućim ratovanjima, tu smo lekciju na najsuroviji način savladali pre 20-30 godina.

Valjda, savladali.

Drugo, a zapravo bi moralo biti prvo, valja znati da nije dovoljno raditi samo na pukom porastu broja stanovnika stimulacijom rađanja - ili suprotno, kontroli rađanja, a oboje je protivno reproduktivnom zdravlju i pravu na rađanje! - već se UN zalaže za ključno ulaganje; ulaganje u ljude. To podrazumeva kao preduslove života i opstanka: dobro obrazovanje, adekvatnu socijalnu i zdravstvenu zaštitu, dobru infrastrukturu, dugoročne projekcije privrednog i svakog drugog razvoja radi funkcionalnog i svima (ne samo poslodavcima i državi) isplativog zapošljavanja, uz sve zahtevniju tzv. pametu specijalizaciju, odnosno usmeravanje mladih u oblasti u kojima će biti dostojanstvenog rada i zarade.

Plus kultura, sport, zabava... Inače i dalje ćemo obrazovati lekare, pekare, astronaute, umetnike, sportiste... i liferovati ih svetu.

Deluje šokantno u vreme dugotrajne izbegličke krize, ali najvažnija veština koju ovdašnji i svetski donosioci odluka moraju savladati jeste - upravljanje migracijama, kako unutrašnjim, tako i eskternim. Za nas konkretno to znači svoje mlade školovati i zadržavati, a druge privlačiti. A drugi su svi, beli, crni, žuti, crveni; pravoslavni, katolici, muslimani, budisti, ateisti...

Premda sve ksenofobičnijim ljudima na svim, pa i ovim meridijanima smetaju "globalizam" i "mondijalizam", kako posprdno kažu (od težih kvalifikacija ćemo se uzdržati), prosta je činjenica da se ljudi kreću manje ili više slobodno i da će nastaviti da se kreću u potrazi za svojim parčetom zemlje i neba.

S ovih prostora se dugo i mnogo odlazi, a koliko je malo perspektive pokazuje i izrazito mala zainteresovanost migranata s ratnih područja da ovde ostanu. To je donekle logično; što oni ovde da ostaju, kad odavde ljudi beže u potrazi za boljim i sigurnijim životom?

Danas je Svetski dan stanovništva. Biće nas u narednim decenijama, paradoksa li, sve više i sve manje. Živeće se i umirati sve više i u sve dubljoj starosti i istovremeno na mnogim mestima će se rađati sve manje. Hteli ili ne, i bez promena granica etnička, pa i rasna slika sveta i regiona promeniće se najkasnije do kraja onog veka i vreme je da svoju decu pripremamo za život sa drugima i drugačijim ljudima.

Jer, bez njih neće biti ni života kakav danas znamo. Ksenofobija, rasizam, nacizam, stigma, zablude, predrasude i stereotipi imaće sve manje mesta ukoliko ljudi žele da opstanu kao vrsta.

O klimatskim promenama i potencijalnom samouništenju čoveka koji misli da vlada planetom - drugi put.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije