Jedan od glavnih razloga zašto volim glumu je mogućnost raznovrsnih sadržaja u kojima mogu da kreiram, to je ono što mi glumu i danas čini zanimljivom i uzbudljivom.
Uvek se nadam nekoj novoj ulozi kojoj ni sličnu do sada nisam igrao. To mi je glavni izazov i motor. Održava me budnim i svežim kao glumca, ne dozvoljava da se uljuljkam u sigurnu zonu kreacije i samim time stagniram. Moja želja je da napredujem, napredujem i napredujem.
Rekao je ovo za "Nezavisne" glumac Aleksandar Srećković Kubura. On u filmu "Vera", inspirisanom istinitom pričom o Veri Pešić, zbog špijunskih aktivnosti tokom Drugog svjetskog rata nazvanom i srpskom Mata Hari, igra Slavka Radovića, oficira kontraobavještajne službe Jugoslovenske kraljevske armije.
Osim filma, koji je u Beogradu premijerno prikazan 9. novembra, snimljena je i serija "Vera", koja će se na Radio-televiziji Srbije prikazivati naredne godine.
Srećković je imao slobodu pri kreiranju lika Slavka Radovića.
"Slavko Radović nije istorijska ličnost. Sastavljen je na osnovu podataka koje su scenaristi našli o tome kada i na koji način je Vera Pešić sarađivala sa kontraobaveštajnom službom Kraljevine Jugoslavije. Dakle, sam lik je fikcija i više predstavlja sliku vremena u kome se priča dešava i sliku odnosa snaga u obaveštajnom svetu pre Drugog svetskog rata na teritoriji Balkana. Samim tim nisam bio uslovljen nekim ličnim karakteristikama u kreiranju lika kao što bih bio da je reč o istorijskoj ličnosti", kazao je Srećković uoči banjalučke premijere filma zakazane za 16. novembar.
NN: Koliko su špijunske aktivnosti bile zastupljene na teritoriji tadašnje Kraljevine Jugoslavije?
SREĆKOVIĆ: Balkan, a i Kraljevina Jugoslavija su bili grotlo špijunske aktivnosti, što domaće, ali i engleske, nemačke i francuske obaveštajne službe. Upravo balansirajući između svih ovih špijunskih frontova Vera Pešić je pokušavala da preživi u miljeu duplo opasnijem za žene, koje su u to vreme u društvu i dalje gledane isključivo kao majke i domaćice. Tadašnja Kraljevina Jugoslavija je još bila pamćena po velikim pobedama u Prvom svetskom ratu i nijedna svetska sila nije olako shvatala pokušaje da je u političkom i vojnom smislu svrsta u svoje redove. Govorim o godinama koje neposredno prethode Drugom svetskom ratu.
NN: Mnogi su najavom filma prvi put čuli za Veru Pešić. Koliko su ovakvi filmovi i serije bitni da širu publiku zainteresuju za određene istorijske ličnosti i da li je zadatak kinematografije da dodatno edukuje publiku o nekim stvarima?
SREĆKOVIĆ: Apsolutno jeste. Drago mi je što je produkcija GFC posle vrlo uspešnih dokumentarno-igranih projekata "Tajne službe Srbije" i "Jovanka Broz i tajne službe" preduzela rad na ovako velikom istorijskom projektu, koji govori o jednoj nedovoljno poznatoj, a važnoj ženi iz naše skorije istorije. Takvih žena koje su na razne načine značajno uticale na tokove naše istorije ima još i nadam se da je film "Vera" samo najava novih projekata koji će te neobične i jedinstvene životne priče približiti našoj javnosti.
NN: Gdje će se film i serija "Vera" naći između mita i činjenica?
SREĆKOVIĆ: Kao i svako dramsko delo rađeno po istinitim motivima. Istorijskih podataka o Veri Pešić nema mnogo i uglavnom su bazirani na prepričavanjima očevidaca, a najpouzdaniji deo je iz arhiva službi. No, u dramskom smislu tu ima mnogo rupa i nepoznatih detalja potrebnih da se oživi sama Vera Pešić i likovi oko nje, pa i samo vreme u kome se priča dešava. Tu uskače kreativni rad scenarista koji priči i likovima daju "meso", ali uvek vodeći računa da se ne isklizne iz okvira poznatih činjenica koje se odnose na karaktere, vreme i političko-socijalne okolnosti.
NN: U Srbiji se snima oko 20 filmova godišnje, gdje je danas kvalitet u odnosu na period kada ste Vi počinjali?
SREĆKOVIĆ: Svakako je činjenica da kvantitet daje veću mogućnost da se desi kvalitet. No, danas su standardi toga šta je dobar film unekoliko promenjeni, posebno zato što se većina filmskih ostvarenja snima ujedno i za format televizijske serije. Gledanost je danas mnogo važniji faktor u određivanju toga šta će se smatrati kvalitetom, ali s druge strane količina projekata dovodi do boljih okolnosti za razvoj mladih scenarista i reditelja, što je devedesetih godina prošlog veka bilo mnogo teže. Dakle, svako vreme daje nešto pozitivno i negativno u kinematografiji.
NN: Sve je manje komedija koje su nekada krasile domaću kinematografiju. Zašto?
SREĆKOVIĆ: Komedija ima, ali nisu napisane u duhu mentalitetske slike našeg društva i zato ostavljaju daleko slabiji dojam na publiku nego što je to bio slučaj ranije. Čini mi se da to proizlazi iz određene otuđenosti koju ovo vreme nameće... Otuđenosti stvaralaca i pisaca od baze, kako su nekada govorili komunisti. Otuđenosti od svakodnevnog čoveka koji sačinjava većinu publike, od univerzalnih osobina našeg čoveka i od straha ili neznanja da se te osobine satirično iskritikuju. Jer najlepše se i najviše smejemo sebi samima.
NN: Kako gledate na pojavu sve više trilera i filmova sa kriminalnom tematikom u domaćoj kinematografiji?
SREĆKOVIĆ: Danas film više nije rediteljski kao ranije, već producentski. Producenti su ti koji kreiraju projekte i njihove teme, okupljaju ekipu, uključujući i reditelja. To proizvodi veći uticaj tržišta na to šta se snima. Krimi i triler priče su se pokazale kao dobar posao i producenti od toga ne odustaju. Jedno vreme su popularne bile sportske teme, a sada će možda to postati biografske. Tako funkcioniše tržišna kinematografija.
NN: Radite li na nekim novim projektima, kakvi su Vam planovi za budućnost?
SREĆKOVIĆ: Upravo je počeo bioskopski život filma "Vera", uskoro počinje televizijsko emitovanje serije "Lako je Raletu", koju još svakodnevno snimam. Očekujem i emitovanje treće sezone serije "Beležnica profesora Miškovića", kao i filma "Što se bore misli moje". A 22. novembra, na dan Narodnog pozorišta, premijerno se prikazuje predstava "Makbet" u režiji Jagoša Markovića. Eto, umorih se i dok nabrojah.
Muzika uvijek vezana za glumačku karijeru
NN: Svirali ste violončelo i išli u muzičku školu. Kako ste prevagnuli da se ipak bavite glumom?
SREĆKOVIĆ: Muzika je uvek bila na neki način vezana za moju glumačku karijeru, tako da je se nikad nisam odrekao. Prvi sam put preko violončela stao na amatersku pozorišnu scenu u pozorištu u Kraljevu pa sam drugi put stao na profesionalnu scenu "Ateljea 212" preko kontrabasa. Mnogo sam igrao u pozorištu na Terazijama, gde sam svoje muzičko školovanje iskoristio kroz pevanje. Već više od 25 godina igram u novogodišnjim izvođenjima revijalne predstave "Brod plovi za Beograd" u "Ateljeu 212". Muzika je i dalje vrlo prisutna u mojoj karijeri i ja sam joj zahvalan.
"Moramo pobeći od betona, buke i ljudi"
NN: Na selu proizvodite vino i rakiju. Kako ste se odlučili na to, šta ste našli na selu u odnosu na grad?
SREĆKOVIĆ: Našao sam mir, odmor od glumačkih tema i okruženja i, što je možda najvažnije, vezu sa našom tradicijom i zemljom. To je moje mesto bega od današnjice, koja po svojoj brzini i nestalnosti ume da opterećuje čoveka.
NN: Pominjalo se i da ćete otvarati etno-selo. Koliko je ovaj vid turizma duhovno zdrav u odnosu na gužve u ljetovalištima na moru ili skijališta u planinskim centrima?
SREĆKOVIĆ: Ko god je probao takvu vrstu odmora zna da priroda sa kojom su takvi objekti direktno povezani nudi lekoviti mir i vraćanje na biološku i psihičku ravnotežu koja nam je svima preko potrebna, makar i samo na par dana. Moramo sebi to priuštiti i pobeći od ogromne količine betona, buke i ljudi koji nas svakodnevno okružuju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.