Iznenađen sam, nisam očekivao ovako veliku pažnju publike i toliko pozitivnih reakcija na "Senke nad Balkanom". Pribojavali smo se da se serija neće "primiti", da važi predrasuda da je prosečan srpski gledalac navikao na jeftine i jednostavne formate, da neće moći da isprati sve to što smo zapleli, tu količinu radnje, mnoštvo likova... Ali se ispostavilo da ta bojazan nije bila opravdana.
Rekao je ovo za "Nezavisne" Dejan Stojiljković, jedan od troje scenarista serije "Senke nad Balkanom" i već godinama jedan od najčitanijih pisaca regiona. Najveći uspjeh postigao je sa romanom "Konstantinovo raskršće", za koji je dobio nagrade "Miloš Crnjanski" i "Svetosavski pečat". Posljednji Stojiljkovićev roman "Olujni bedem" izašao je prošlog mjeseca.
Rad na projektu "Senki" ocjenjuje kao veoma naporan, a kao ključnog čovjeka za finalni proizvod ističe režisera serije.
"Saradnja je bila nešto najzahtevnije i najnapornije što sam radio u životu. Ponekad sam mislio da odustanem, ali Bjela (Dragan Bjelogrlić) je čovek neverovatne energije koja te prosto inspiriše. Ta njegova upornost i želja da uvek napravi bolje i više mi je bila najimpresivnija", kaže ovaj Nišlija.
NN: Da li Vam je neka strana serija poput britanske "Peaky blinders" ili američke "Hell on wheels" bila inspiracija pri stvaranju karaktera i scena za "Senke nad Balkanom"?
STOJILJKOVIĆ: Ova prva jeste, ovu drugu nisam gledao. Uticaj "Britvaša" (Peaky blinders) postoji u muzici za seriju, koja je savremena i nije prilagođena epohi, što je novina u nas. Naravno, mnogi su primetili sličnosti kada su se pojavili prvi kardovi Jatagan-male. Ipak, želeo bih da podsetim da se i naša i britanska serija bavi jednom istom temom, a to je trauma Prvog svetskog rata. I kod njih i kod nas su glavni junaci veterani koje je država odbacila. A ta država je sve samo ne uređena. Postoje velike paralele između tadašnje Velike Britanije i Kraljevine SHS, i jedna i druga država imale su monarha koji nije mogao da drži sve pod kontrolom. Obe države bile su žestoko oštećene Prvim svetskim ratom, s tim što Britanci nisu ratovali na svojoj teritoriji, obe su bile nagrižene siromaštvom, korupcijom i kriminalom. Ipak, postoje i domaći uticaji, na primer Crni talas, filmovi Žike Pavlovića, Makavejeva, Šijana... Bjela je to vešto isprepletao.
NN: Andrej Tarasjev, predsjednik Društva za očuvanje spomena na Ruse u Srbiji, nije bio zadovoljan kako je njegov narod prikazan u seriji. Koji je Vaš komentar na to?
STOJILJKOVIĆ: Za početak da budemo precizni, nismo predstavili sve Ruse, već mali deo kozaka koji se bavio kriminalom u Beogradu. U našoj seriji ta banda broji pedesetak ljudi, dok ih je u stvarnom životu bilo više. Ja razumem gospodina Tarasjeva, pošto je on upućen u to šta je bilo i zato je u panici. A u panici je jer se plaši da šira javnost može da sazna drugu stranu istorije Belih Rusa na ovim prostorima. Naime, upravo ti kozaci koji su u seriji prikazani kao šverceri opijuma poslužili su kasnije kao jezgro za formiranje Ruskog zaštitnog korpusa (Russisches Schutzkorps Serbien), vojne jedinice koja je bila legitimni deo nacističke vojske u Drugom svetskom ratu. Tarasjev bi očigledno hteo da se o Belim Rusima priča isključivo kao ljudima koji su u Srbiju doneli kulturu, arhitekturu i balet, a da se prećuti strašna istina o tome kako su nas ubijali. Pa i kada se pomene Ruski zaštitni korpus, govori se da je ratovao na Istočnom frontu, što je samo deo istine, jer su delovali i ovde, a prema oceni samih Nemaca, korpus se pokazao "vrlo pouzdanim". U ubijanju Srba, naravno. Decembra 1942. godine su položili zakletvu lično Adolfu Hitleru, a korpus je brojao preko 17.000 pripadnika i na njegovom čelu je bio bivši Vrangelov general Boris Štajfon, a verovali ili ne, tu zlikovačku jedinicu je obilazio i blagosiljao poglavar ruske zagranične crkve mitropolit Anastasij Gribanovski. E, ta jedinica je stvorena od onih istih kozaka koje mi prikazujemo u seriji kao kriminalce. I šta onda hoće Tarasjev? Da ih prikažemo kao ljubitelje votke i baleta? Da stvar bude još gora, oni su se borili i protiv sopstvenog naroda, što Tarasjev odlično zna, ali se pravi lud i spinovanjem u medijima pokušava da skrene pažnju sa tih istorijskih činjenica. Kritikovao je čak i Putina zbog proslave godišnjice Oktobarske revolucije, ali sam siguran da je svestan da se i danas taj deo ruskih emigranata koji su sklopili pakt sa nacistima u matici Rusiji smatra izdajnicima. Cenim Tarasjeva kao stručnjaka, ali ne mogu da shvatim moralni integritet čoveka koji brani Hitlerove sluge i narko-dilere samo zato što su njegovi sunarodnici.
NN: Možete li nešto reći o svom posljednjem romanu "Olujni bedem"?
STOJILJKOVIĆ: To je nastavak romana "Duge noći i crne zastave" i druga knjiga u planiranom petoknjižju. Radnja se odvija 1386. godine, prati opsadu Niša i bitku na Pločniku. Glavni junaci su Milan Toplica, Ivan Kosančić, knez Lazar, sultan Murat.
NN: Nakon dvije zbirke priča "Leva strana druma" i "Low life" prešli ste na pisanje romana koji su istorijska fikcija. Da li je u narednom periodu moguće da napišete knjigu koji se bavi savremenim temama?
STOJILJKOVIĆ: Imam u planu roman o serijskom ubici koji bi se dešavao u Srbiji devedesetih, ali ta knjiga nastaje sporo jer je veoma zahtevna. Takođe, još uvek ispisujem priče iz ciklusa "Leva strana druma", a u planu je i serija po toj knjizi, ja ću biti scenarista, napisao sam već pilot, u toku su pripreme za snimanje koje će se desiti verovatno na proleće.
NN: Odakle potiče ideja za lik srpskog oficira vampira Nemanje Lukića i da li planirate da napišete još neku knjigu o njegovom životu?
STOJILJKOVIĆ: Dva su izvora. "Konstantinovo raskršće" je isprva bila novela koja je trebalo da se pojavi u zbirci fan-fikcije stripa "Pali anđeo", čiji glavni junak je takođe vampir. Ali, zbirka nikad nije izašla. Ja sam tu novelu proširio i krenuo da pišem roman, shvativši usput da, zbog autorskih prava, ne mogu zadržati starog junaka pa sam stvorio svoj lik, svog vampira, Nemanju Lukića, a glavna inspiracija za njega bio je Petar Rajić, junak "Dnevnika o Čarnojeviću". Čak je i sam Crnjanski kasnije poslužio kao inspiracija, video sam jednu njegovu fotografiju iz rata, u vojničkom šinjelu. Zato Nemanja Lukić usred leta nosi teški vojnički šinjel kroz ceo roman. Planiram da mu posvetim roman koji će opisati njegov životni put.
NN: Da li bi Lukićev lik mogao da bude ekranizovan?
STOJILJKOVIĆ: Voleo bih da se to desi, mislim da bi idealan za tu ulogu bio Vojin Ćetković, ne samo zbog fizičke sličnosti, već i zbog toga što bi mu ta uloga legla. Svestan sam, ipak, da je realnije da se napravi pozorišna predstava, bilo je nekih ideja, videćemo.
NN: Gdje je danas kultura u Srbiji i regionu, je li moguće da se sve digne na neki viši nivo i na koji način bi to bilo ostvarivo?
STOJILJKOVIĆ: Tu smo gde smo. Kultura je u kandžama političkih partija koje na ključna rukovodeća mesta u ustanovama kulture postavljaju nekompetentne partijaše. Ovih dana je na čelo niškog pozorišta lutaka došao stranački kadar, profesor fizičkog, bez dana iskustva rada u kulturi. Šta reći više? Kakav crni viši nivo, mi hitamo ka dnu, tonemo, a na krmi tog broda koji tone kočopere se polupismeni stranački aparatčiki.
Muzika ga oblikovala kao pisca
NN: Koliko su za Vas Tom Vejts, EKV i mančesterska muzička scena, koju često pominjete u svojim knjigama, značajni?
STOJILJKOVIĆ: Mene je ta muzika oblikovala i kao ličnost i kao pisca. Eto, sad moja kćerka voli da sluša tu muziku, obožava "New Order", "The Killers", "Coldpay"... Drago mi je što sam uspeo da jednu knjigu posvetim mojim rokenrol herojima, a motivi iz raznih pesama se i dalje provlače kroz moje pisanje.
Radi na mnogim projektima
NN: Kakvi su Vaši planovi za naredni period, radite li na nekim projektima?
STOJILJKOVIĆ: Radim nastavak romana "Olujni bedem" koji će se zvati "Učitelj mačevanja". Bože zdravlja, biće i druge i treće sezone "Senki". Pišem jednu dramu o bratu Stefana Nemanje, Tihomoru, u jednom neobičnom ključu, inspiracija mi je film "Kum". Biće to "srednjovekovna mafijaška priča", može da bude zanimljiva pozorišna predstava u rukama dobrog reditelja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.