Sve moje ideje za filmske priče su poticale sa ovoga tla. Teško bih se usudio da se bavim drugim podnebljima, mentalitetima ili likovima.
Sigurno bi delovali lažno i neuverljivo. Uvek sam se trudio da se bavim likovima i događajima koji se mogu dogoditi samo u okruženju iz koga sam potekao i u kome živim. Znam mnogo kolega, pa i bivših studenata koji su davno otišli u Holivud i koji u njemu tavore na margini. Raduju se kada ih neko pozove iz Beograda, u kome onda dobiju priliku da se bave svojom profesijom. Makar to bilo u siromašnim i jadnjikavim uslovima.
Rekao je ovo za "Nezavisne" legendarni reditelj i scenarista Srđan Karanović, koji je nedavno u Banjaluci bio gost Audio-vizuelnog centra Republike Srpske, koji je proslavio drugi rođendan. U gradu na Vrbasu promovisao je autobiografsku knjigu "Sam o sebi", a promovisana je i knjiga "Malo iznad tla", koju čini 11 razgovora Karanovića sa kolegom rediteljem Stefanom Arsenijevićem o svojim dugometražnim igranim filmovima.
"Nosim vrlo lepe utiske iz Banjaluke. Sticajem okolnosti sam je prvi put posetio, iako sam poreklom iz Krajine. Moj deda Milan Karanović je kao etnograf i etnolog prepešačio celu Krajinu. Dugo je radio kao kustos Zemaljskog muzeja u Sarajevu. U Banjaluci sam doznao da tamo i u Novom Gradu postoje ulice koje nose njegovo ime. Tako da je to putovanje imalo i sentimentalan karakter, a ne samo filmski", kazao je Karanović.
NN: Koliko je drugačije pisati knjige u odnosu na snimanje filmova i serija?
KARANOVIĆ: Nikada nisam mislio za sebe da sam književnik, ali sam mislio da sam pisac. Pisao sam scenarije za sve svoje filmove, sam ili uz nečiju saradnju. Sam sam pisao autobiografiju o svom poreklu, odrastanju, inficiranju filmom i studijama u Pragu. Knjiga "Sam o sebi" predstavlja uvod za razgovore sa Stefanom Arsenijevićem u knjizi "Malo iznad tla". Knjige su različite, ali se dopunjuju. Pisanje i režija imaju najviše sličnosti u nameri da uvek ispričaju neku priču. Ispričati je dobro je podjednako teško i u jednom i u drugom mediju.
NN: Prethodnih godina su prikazivane serije "Meso" i "Kosti", očekuje se "Koža", koja zaokružuje trilogiju koja se dešava u Banjaluci. Koliko ove serije prikazuju vrijeme u kojem živimo?
KARANOVIĆ: Moram priznati da slabo pratim televizijske serije. Danas ih ima možda i suviše na svim mogućim kanalima. Nije mi uvek jasno koja se serija prikazuje na kom kanalu i kog dana. Možda sam staromodan tip jer više volim filmove. Oni imaju početak, sredinu i kraj, mada ne uvek tim redom, što bi davno rekao Žan Lik Godar. Filmovi imaju jasnu dramsku radnju s raspletom i mogućom katarzom na kraju. Serije najčešće nemaju kraj pojedinih epizoda, a u završetku ostaju "otvorene" da bi se snimala "nova sezona". Nekad mi se čini da se snimaju s namerom da se u njih ututka što više reklama. Zbog svega toga se ne usuđujem ozbiljno da vrednujem stvarne domete pojedinih serija. Iz pojedinih epizoda mogu samo reći da su serije "Meso" i "Kosti", kao i mnoge druge, u sebi samo naznačile stvaralački potencijal meni novih autora. To me vrlo raduje. Kao što me je radovala pojava za mene novih, vrlo dobrih glumaca iz Banjaluke koje sam prvi put video u filmovima mog kolege i prijatelja Gorana Markovića.
NN: Mnogi su poredili seriju "Jutro će promeniti sve" sa Vašom legendarnom serijom "Grlom u jagode". Prikazuje li "Jutro" jednu generaciju Beograda kao što je to Vaša serija radila?
KARANOVIĆ: I seriju "Jutro" sam gledao svega nekoliko epizoda. Učinilo mi se da baš nema mnogo sličnosti sa "Grlom u jagode", osim što se radi o životu mladih u Beogradu. Sve drugo je drastično različito, oblik naracije, likovi i zapleti te vreme zbivanja. Bilo mi je drago što "Jutro" ima svoj autentični šarm i što su na njoj radili i neki moji bivši studenti.
NN: "Grlom u jagode" snimali ste sa nepunih 30 godina. Kako je taj uspjeh uticao na Vas kao mladog stvaraoca, koliko Vam je to otvorilo vrata za nove projekte?
KARANOVIĆ: Serija "Grlom u jagode" nije odmah postala popularna. Tek možda posle prva dva-tri emitovanja. Za svaki novi film bila je nova borba. Život se uvek opire filmu. Pogotovu kad ima sve manje para za filmove i što sam ja uvek želeo da eksperimentišem. Jedino sam lako dobio da radim film "Jagode u grlu".
NN: Pokušavali ste tada da snimite film "Tramontana", što do danas nije realizovano. Zašto je tako, žalite li za tim filmom?
KARANOVIĆ: O "Tramontani" sam počeo da maštam 1968. godine, kada su snage Varšavskog pakta okupirale Čehoslovačku. Ideja je poticala iz moje nesvesne želje da pobegnem u neki neobični svet "bajki za odrasle". Taj scenario sam razvijao i dopisivao skoro 30 godina. Za tu vrstu moje poetike nije bilo interesa ni u zemlji ni u inostranstvu. Bio je to vrlo skup projekat na malu temu - ljubav. Ipak su ostale neke ideje i u promenjenom obliku su izvirile u mojim filmovima "Društvena igra", "Pogledaj me, nevernice", "Miris poljskog cveća". Tako da mi nije žao što sam toliko maštanja uložio u "Tramontanu".
NN: Bane Bumbar u seriji "Grlom u jagode" kaže da će ostati u Beogradu, jer je to fora. Šta je danas pametno, otići ili ostati na ovim prostorima?
KARANOVIĆ: I onda, u mojoj mladosti, mnogi su maštali da se isele i krenu u udobniji i mekši život. Ja nisam. Želeo sam mnogo da putujem. Sa svojim filmovima i znanjem sam obišao skoro pola sveta, ali sam uvek želeo da se vratim kući. U Beograd, u kome sam se rodio i odrastao. Međutim, ni u kom slučaju se ne bih usudio da nekom drugom razrešim dilemu "otići ili ostati". Sve zavisi od toga šta ko očekuje od života, da li je ipak skroman ili zahtevan. Čega je spreman da se odrekne? Da li je Bane Bumbar ili Miki Rubiroza? Da li je spreman da lično viđanje zameni internetom, Viberom ili nečim trećim? Uostalom, koliko znam, skoro svi koji odu zažele da se vrate kad odu u penziju.
NN: Prethodne godine preminuo je Vaš školski drug Branko Cvejić, koji je tumačio lik Baneta Bumbara. Koliko on nedostaje i koliko je njegov odlazak gubitak za domaću kinematografiju?
KARANOVIĆ: Sa Cvejom sam radio i družio se preko 60 godina. Bili smo kumovi i dugo smo živeli u istom soliteru. Bio je odličan glumac i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Naravno da mi nedostaje. Tokom leta bi trebalo da izađe iz štampe njegova obimna monografija koju je više nego zaslužio. Iz nje će se doznati mnogo toga.
NN: Sa Rajkom Grlićem, koji je, kao i Vi, studirao u Pragu, imali ste uspješnu saradnju i sličan autorski senzibilitet. Kako ste počeli da sarađujete i na koji način je funkcionisala ta saradnja?
KARANOVIĆ: O tome sam puno pričao u obe knjige. Možda više u "Sam o sebi". Upoznali smo se u Pragu i postali dobri prijatelji. Kasnije smo jedan drugom pomagali u projektima. Zatim nas je život razdvojio i "bacio" u dve odvojene države. I dalje smo ostali dobri prijatelji. Družimo se koliko možemo i jedan drugom pomažemo savetima.
NN: Koliko je takozvana praška škola domaćih reditelja značajna za domaću kinematografiju, vide li se njeni tragovi i danas?
KARANOVIĆ: To bi trebalo neko drugi da kaže, a ne neko od nas. Inače, ne volim izraz "praška škola". Mi smo se svi zatekli na istom fakultetu u slično vreme i lepo smo se družili. Filmom smo bili, na različite načine, "inficirani" još u Jugoslaviji. Kasnije smo nastavili da snimamo različite filmove koji su se, izgleda, dopadali ljudima kod nas i u inostranstvu.
NN: U posljednje vrijeme u domaćoj kinematografiji najzastupljenije su serije kriminalističkog karaktera. Zašto je to tako?
KARANOVIĆ: To je moda koja me užasava i koja je postepeno zarazila ceo svet. "Virus" je krenuo s one strane Atlantika i "zarazio" i naše krajeve. Ti filmovi i serije su prepuni klišea, maskiranih specijalaca, revolvera koji se drže sa dve ruke, jednoličnog seksa, jurnjave automobilima, droge, korumpiranih policajaca. Jednolični su, predvidivi i dosadni. Kao da autori u čovečanstvu od sedam milijardi duša ne vide neke druge teme. Nadam se da će ta moda proći što pre.
NN: Šta se desilo sa komedijom, zašto je ona danas zapostavljena kao žanr?
KARANOVIĆ: Dobrih i pravih komedija, bez nepotrebnog kreveljenja i dranja, ima sve manje. Kreacije najboljih ostvarenja Čarlija Čaplina, Žaka Tatija, Marija Moničelija ili Dina Risija i Stenlija Donena su, izgleda, zaboravljene. Čak se i studenti filmskih fakulteta njima sve manje bave. Kao da je eventualna duhovitost prepuštena reklamama. Šta reći, osim da će se, nadam se, u budućnosti to promeniti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.