Aleksandar Đuričić, pisac bestseler knjiga iz domena memoarske proze "Posle fajronta, knjiga o Paji", "Čuvarkuće, udovice pisaca", "Tajne slavnih Srba" i "Glogi", ovih dana boravi u Republici Srpskoj, gdje promoviše svoju najnoviju knjigu "Kaporova školica", Riječ je, dakako o biografiji Mome Kapora.
Izdavač knjige je "Vukotić media", a ista je objavljena u aprilu ove godine. Napisana kaporovskim stilom - jednostavno, dok u isto vrijeme duboko ulazi u lik i djelo velikog pisaca i slikara, ova knjiga predstavlja i plejadu likova s kojima je Kapor prijateljevao ili imao kontakt: od Bore Draškovića, Laleta Đurića, Miće Popovića, Jelisavete Karađorđević, preko Zuke Džumhura, Kiša, Mihiza, Arsena Dedića, Igora Mandića, do Dobrice Ćosića, Jovana Raškovića, Radovana Karadžića, čak i Slobodana Miloševića. Opisane su i čuvene sjedeljke za vrijeme krsne slave Mome Kapora na kojima su, kako je rečeno, razgovarali i oni koji se ne bi ni na ulici pozdravili.
Knjiga je predstavljena u ponedjeljak uveče u Gradišci, sinoć je trebalo da promocija bude održana u Prijedoru, a večeras je zakazana u Derventi u organizaciji agencije "Venturo". Više o knjizi i o Momi Kaporu, Đuričić je govorio za "Nezavisne".
NN: Poznavali ste Momu Kapora?
ĐURIČIĆ: Da, Kapora sam upoznao kao mlad novinar. Tada sam imao 23 godine i intervjuisao sam ga, između svih ostalih koje sam intervjuisao. Međutim, prvi bliži kontakt van tog protokolarnog ostvarili smo kada sam napuštao studije stomatologije. U jednom momentu sam shvatio da ne želim ljudima da gledam u zube, nego da im gledam u dušu, pa sam pomislio da bi trebalo da upišem novinarstvo. Tada sam verovao da novinari ljudima gledaju u dušu. Pošto sam previše radio i nisam imao vremena za prijemni ispit, smislio sam malu diverziju da mi tri velikana koje sam prethodno intervjuisao napišu preporuku za Fakultet političkih nauka te da s tim preporukama zakucam na vrata studentske službe. Potpuno suluda ideja. Preporuke su mi napisali Jovan Ćirilov, Momo Kapor i čuvena spisateljica, nažalost danas zaboravljena Nada Marinković. Tada sam otišao kod Kapora, stanovao je u Skadarskoj ulici, prekoputa kuće Đure Jakšića. Sećam se da je kuvao neki kupus i da se on oduševio mojom sumanutom idejom i tom subverzijom. Napisao je preporuku, i gle čuda, ja sam zaista upisao taj fakultet s tim preporukama. Nisam ga nikad završio, ali sam nastavio da neprestano intervjuišem Kapora kad god mi se za to ukazala prilika.
NN: Čuvena je Kaporova rečenica da je intervju duo-drama...
ĐURIČIĆ: Kapor je obožavao da daje intervjue, a više od toga on je volio da upoznaje ljude. Intervjuisati Kapora podjednako je značilo da on intervjuiše vas. Njega je sve zanimalo. O čemu pišeš, gde si se rodio, šta radiš, ko ti je sekretarica redakcije, kako je obučena, kako je tog dana došla na posao. Bio je prosto istraživač ljudskih duša i nije mu bilo važno da li su to "obični ljudi", da li je to neki seljak sa Kalenić pijace koji prodaje krompir ili je to Dobrica Ćosić, koji je u tom trenutku predsednik Jugoslavije i njegov kućni prijatelj.
NN: Koliko je bilo rizično napisati biografiju Mome Kapora, s obzirom na to da je on mnogo toga o sebi ostavio u svojim knjigama?
ĐURIČIĆ: Kada su mi iz "Vukotić medije" predložili da pišem biografiju Mome Kapora, moje prvo pitanje je bilo šta ja tu da radim. Momo Kapor je sve o sebi napisao i imao je čuvenu rečenicu "posle mene nikada ništa neće ostati neobjavljeno, jer sam ja sve to pet puta prodao", što je donekle i tačno. Prodavao je više puta iste stvari, ali i to je umeo da kaže - "da nisu vredele, ne bih mogao više puta da prodam". Takva jeste bila moja prva reakcija, ali kada sam razmislio minut i trinaest sekundi, shvatio sam da je to u stvari izazov. Daj da vidim, da li je on u stvari sve o sebi otkrio. Rizik i težina su bili u tom smislu. Posle je nastala radost kada sam pronašao stvari koje Kapor nije o sebi otkrio.
NN: Šta biste izdvojili od stvari koje ste otkrili o Kaporu?
ĐURIČIĆ: Ono što je meni bilo najdraže, gde sam postao siguran da imam knjigu i da će to biti dobra literatura, jeste pronalazak ljubavnih pisama Mome Kapora. Kapor je tvrdio da nikada nije pisao ljubavna pisma, jer je to prosto kič. Govorio je da svako njegovo ljubavno pismo završi kao roman, jer on od toga živi. Govorio je, citiram: "Posle moje smrti, ako ikada umrem, nećete naći moj ljubavna pisma" i karikirao je stalno kako njegov prijatelj, a to je Arsen Dedić, kada ode kod bivših ljubavi dok one kuvaju kafu, otvara fioke i guta ljubavna pisma. Zbog toga se Arsen i udebljao pet kila. Tako su i partizani gutali pisma. Karikirao je, naravno, sve to. Međutim, život je čudna igra i nekada fino pomeša karte. Nedavno se "Zadužbini Momo Kapor" javila gospođa Vesna, tada se prezivala Trifunović, koja živi u Kanadi i koja se zabavljala sa mladim Kaporom kada je ona bila gimnazijalka, a on bio student slikarstva. Ustupila je zadužbini ta pisma, zadužbina ih je ustupila meni, a ja sam ih ustupio čitaocima "Kaporove školice". Ta pisma su toliko lirična i toliko poetična za nekog ko ima 22 godine. Pisana su na ijekavici i to mi je bila posebna draž, jer Kapora smo čitali na ekavici. Sada ga prvi put imamo u tom izvornom obliku, gdje on promišlja o raskidu, o samoubistvu, o pronalaženju, o nekom mladalačkom zadovoljstvu. Iz tih pisama se videlo da tu raste ozbiljan pisac.
NN: Zanimljivo je i svjedočanstvo Kaporovog ujaka koje ste objavili...
ĐURIČIĆ: Njegov ujak je preminuo, ali njegova supruga Zorka Lučić, koja je živa, jedna vrlo zanimljiva gospođa u godinama, mi je ustupila audio-zapise koje je ostavio u zaostavštini. Tu Momin ujak govori o tome kako ga je on izvukao iz ruševina kao četvorogodišnjeg dječaka ispod majčinog mrtvog tela prilikom bombardovanja Sarajeva u aprilu 1941. godine. Govori potresno i za literaturu jako zanimljivo. Od četrdeset ljudi koliko se zateklo u toj kući, svi su poginuli osim četvorogodišnjeg Mome. Čak ni mačka nije preživela, a on jeste. Ujak ga je odveo u bolnicu, tu je proveo neko vreme. Onda ga je usvojio jedan beli Rus, pa ga je posle pronašla porodica. Zaista potresno svedočanstvo.
NN: Ovaj događaj je zasigurno mnogo uticao na njegov život, a ako ćemo ići u neku mistifikaciju, možemo da kažemo i da je bio presudan da se Momo Kapor opredijeli za umjetnost kao za neizvjestan put u kojem su ipak moguća velika djela koja je on, bez sumnje, postigao...
ĐURIČIĆ: To nije čak ni mistifikacija. Mislim da ga je to duboko odredilo. Kada sa četiri godine ostanete bez majke, a kasnije se ispostavi da imate ogroman talenat za više umetnosti, vi se umetnošću bavite zbog večite potrebe za ljubavlju. Ne samo ljubavlju prema ženama, nego ljubavlju prema čitaocima i ljudima uopšte. Sigurno da je ovaj događaj jedan od kamenova temeljaca u umetničkom liku i delu Mome Kapora. Isuviše je to drastično da bi to čovek mogao da savlada. O njegovoj majci se kasnije u porodici pred njim nije govorilo. Otac se ponovo oženio, što je on doživeo kao veliku izdaju, iako mu je maćeha bila divna i pomogla mu je da završi gimnaziju koju on nikada ne bi završio. Međutim, u porodici se pred njim nije govorilo o smrti Bojane Kapor, kao da se nije ni desila. Zbog toga je on kasnije zapisao da je grob njegove majke u njegovim knjigama.
NN: Čak i kada je otišao u rat devedesetih godina kao izvještač govorio je da nije poginuo zbog ljubavi njegove majke koja ga je, kako je zapisao, štitila odozgo. Kako je Momo Kapor džins mijenjao za maskirnu uniformu i postao prijatelj sa Radovanom Karadžićem?
ĐURIČIĆ: Ta njegova avantura sa Radovanom Karadžićem mi je bila potpuno neshvatljiva. To je moja vizura. Pitao sam se otkud se on od svih ljudi koje je sreo u životu, a sreo ih je mnogo, zaljubio u Radovana Karadžića, ali bukvalno. Sa druge strane, nemamo pravo da se mešamo ni u čije izbore, pa ni u taj. Kod Kapora je bilo fascinantno što bi ovo što sam sad izgovorio, izgovorio i da je on tu i on bi mi odgovorio. Mi bismo mogli da polemišemo i da razgovaramo i iz tog dijaloga bi nastalo nešto novo. Uprkos svom nacionalizmu, koji nije krio, on je imao jednu širinu koju nijedan nacionalista, a sad vidimo ni levičar, jer je levica radikalizovana, nema. Postali smo isključivo društvo, a Kapor je slavio dijalog. Ne moramo da se slažemo, ali hajde da razmenimo mišljenja. To je bio Momo Kapor, imao je apsolutni sluh za prijateljstvo, što dokazuje čitava plejada ljudi sa kojima je bio prijatelj i to suštinski, a ne površno.
NN: Što se tiče nacionalizma, Kapor je definiciju istog tražio u Vujaklijinom rječniku, gdje piše da je nacionalista onaj koji voli svoj narod, odnosno naciju. Naravno, značenje riječi se s vremenom može mijenjati, tako da se pojam "nacionalizam", od prvobitnog, koje je bilo bliže značenju pojma "patriotizam", polako mijenjalo ka onom što podrazumijeva pojam "šovinizam". S tim u vezi, da li je Kapor u neku ruku bio i žrtva te promjene značenja pojmova i ljevičarske isključivosti?
ĐURIČIĆ: On bi sigurno rekao da, ali ja kažem ne. Šta je zanimljivo u tom njegovom nacionalizmu? To je jedna stavka koja se tiče početka njegovog života. Jedina ljubav koju Momo Kapor nije ostvario je ljubav s rodnim gradom. Sarajevo je jedini grad, to tvrdi Boro Drašković, u kojem nikad nije objavljena nijedna knjiga Mome Kapora i u kojem nikad nijedna slika Mome Kapora nije izložena. To mora mnogo da boli. To nije samo "ne možeš biti prorok u svom selu", to je nešto drugo. Ako ti u svom rodnom gradu, a nisi napravio malo, nego si napravio mnogo, ne možeš da se pojaviš sa svojim delom, postoji neki problem. Tu ima mnogo ljubavi i mržnje. O tome ima mnogo u "Sarajevskoj trilogiji". Mislim da koren nezadovoljstva i njegovog, hajde da kažemo, juriša u rat seže u burnom odnosu između umetnika i njegovog rodnog grada. Ljudi su išli u rat jer nisu imali izbora, on je imao izbor. Onda je on u ratu tražio brojne izazove i profesionalne, i lične, i patriotske, i nacionalističke. On je to razdvajao, nije on prelazio nikada u ono što podrazumeva šovinizam, nikada nije prelazio tu granicu, ali jednostavno bilo je mnogo ljudi koji nisu navikli na takvog Kapora. On je bio najtiražniji pisac Jugoslavije, njegove knjige su se štampale u 200.000 ili 300.000 primeraka. To je danas nezamislivo, mi danas jednostavno nemamo nikoga sličnog. Mi i dalje pričamo o njemu.
NN: Momo Kapor je, sa druge strane, najviše pričao o Zuki Džumhuru. Da li je u plejadi njegovih prijatelja Zuko Džumhur imao najveći uticaj na njega?
ĐURIČIĆ: Jeste, Zuko Džumhur je bio njegov drugi otac. On mu je otvarao neke krugove ljudi. Iz njihovog scenarija "Zelena čoja Montenegra" je kasnije nastao i čuveni roman. Oni su imali svoje putanje od hotela "Jugoslavija" do Ade Ciganlije. Dešavalo se da njih dvojica budu sami na Adi Ciganliji, gdje inače bude na hiljade ljudi. Onda Zuko skoči u vodu, a Kapor mu kaže "da li si normalan, voda je zagađena", a Zuko mu kaže "platio sam sinoć slovoslagaču 'Politike' flašu vinjaka da napiše da je voda zagađena da bismo se ti ja sami kupali na Adi".
NN: Mnogo je anegdota u knjizi, a značajan broj stranica posvećen je i Kaporovom boravku u Americi, gdje mu se smiješila ozbiljna slikarska karijera. Tu se 1974. godine upoznao i sa Jelisavetom Karađorđević.
ĐURIČIĆ: Momo Kapor je prvi uvoznik američke kulture za područje Jugoslavije. On je odlazio sedamdesetih godina prošlog vijeka jednom godišnje po tri-četiri meseca u Ameriku. Radio je u slikarskom ateljeu svog prijatelja, takođe vrlo zanimljivog tipa, Laleta Đurića, koji je bio ozbiljan slikar i ozbiljan prevarant. On je iz Amerike donosio ono čega smo mi bili željni. I džins, i džez, i priče o američkoj kulturi i intervjue sa Erikom Jong, raznim piscima i muzičarima. On je bio taj naš distributer onog lepog što je Amerika sedamdesetih godina nudila. Naravno, obilazio je i gala žurke, družio se sa njujorškim džet-setom i na jednoj od tih proslava on se upoznao sa Jelisavetom Karađorđević. Kaporov savremenik i naš veliki slikar takođe Peđa Nešković svjedoči da je tada između njih buknula velika ljubav i kada je izašla "Kaporova školica", više se pričalo o tome nego o ratu u Ukrajini. To zapravo govori koliko smo željni nekih lepih priča.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.