Venko Andonovski, najčitaniji i najtiražniji makedonski pisac, sa trenutnom adresom u Kragujevcu, ovih dana boravi u Banjaluci, tačnije u Narodnom pozorištu Republike Srpske, gdje ansambl ove kuće priprema predstavu po njegovom tekstu "Genetika Glembajevih".
Predstavu će na daske koje život znače postaviti zemljak Andonovskog, mekedonski reditelj Dejan Projkovski, ovdašnjem ansamblu i publici dobro poznat po komadu "Derviš i smrt" Meše Selimovića.
Premijerno izvođenje "Genetike Glembajevih" trebalo bi da bude 4. jula, a koliko je zadovoljan probama kojima je prisustvovao, Andonovski je govorio za "Nezavisne" u intervjuu, u kojem nismo mogli da se ne dotaknemo i njegovog književnog opusa i književnosti uopšte.
NN: Recite nam nešto više o tekstu i koliko se isti poziva na "Gospodu Glembajeve" Miroslava Krleže?
ANDONOVSKI: Ovo je tekst koji je nastao zbog toga što sam ja stvarno opsednut Krležom, posebno tom njegovom dramom. Ja Krležu u svom nekom privatnom panteonu stavljam inače pri vrhu, ali nije mi on baš omiljeni pisac, nego mi je ta drama posebno draga, kao da sam je ja napisao. Oduvek sam imao utisak da je to neko napisao pre mene. Razlog da se vratim Glembajevima i da ih vidim iz jednog makedonskog, savremenog ugla, to je već vreme tranzicije i tajkuna, razlog je dakle upravo taj pojam "glembajevština". Znam da je Dostojevski ostavio iza sebe pojam "karamazovština" i to jeste jedno specifično zlo koje se ne može drugačije opisati nego "karamazovština". E, ovde postoji "glembajevština", koja je takođe jedna mašinerija zla i niskih pobuda. Skoro je to na neki način i naturalizam ljudske duše, ali sam ja hteo da pokažem da su današnji Glembajevi ili današnji tajkuni promenili značaj tog pojma "glembajevština". Ranije biti Glembaj značilo je oduzeti nekom nešto, značilo je oštetiti ga, oduzeti mu nevinost, materijalne stvari itd., ali čini mi se da današnji Glembajevi nemaju aristokratsku žicu. Oni su primitivci i uglavnom su palančani. Pripadaju filozofiji palanke i njima nije cilj više da vam oduzmu nešto, nego da vas pretvore u čoveka koji će drugima oduzimati isto tako, znači da vas pretvore u sebe. To je ideja i ako sam to uspeo u tekstu da pokažem, ja ću biti zadovoljan. Inače je predstava u Skoplju prošla odlično. Ona je angažovana drama, bavi se trenutnim stanjima u društvu i mada je bila žestoka kritika društva, ona je zaista dobro prošla, igrana je i nagrađivana.
NN: Ovdje ste nekoliko dana, pratili ste probe. Jeste li zadovoljni viđenim i koliko pisac može da utiče na predstavu nakon napisanog teksta?
ANDONOVSKI: Najpre da kažem da sam oduševljen ansamblom. Ja sam gledao ovu predstavu u Skoplju. Igrali su vrhunski makedonski glumci, ali ovde vidim da neke od uloga tumače glumci kakvih mi u Makedoniji nemamo. Dakle, prvo da pohvalim ansambl, to su vrhunski profesionalci i što je najinteresantnije, svi imaju svoju individualnost u glumi. Ono što je drugi deo pitanja, koliko autor utiče na predstavu - da se malo našalim - kad Projkovski radi moj tekst, ja tu nemam šta da utičem, a i ne mogu da utičem, jer on ne dozvoljava da se pisac meša u te stvari, što je možda i dobro. Tekst je tekst, a predstava je nešto sasvim drugo. Ja sam gledao probe čisto da budem tu i da, ukoliko treba, dam neka pojašnjenja, ali ljudima je očito sve jasno, tako da smo se samo družili i ništa više.
NN: Interesantno je da Vi djelujete u svim ili gotovo svim žanrovima književnosti. Opšte je poznato da je roman najčitanija književna forma, ali i ta čitanost pada u vodu pored prijemčivosti drame široj publici posredstvom drugih medija. Da li je i ovo jedan od znakova krize čitanja?
ANDONOVSKI: Kriza čitanja oduvek traje. Ja ne verujem da su postojali periodi kada su ljudi nešto mnogo čitali. Možda su malo više čitali kad nije bilo televizije. Takođe je važno pitanje šta su čitali, koja je to književnost. Svakako je pozorište oduvek bilo u prednosti i ono je i danas ispred romana. Što se mene tiče, ja nisam opterećen tim da li me čitaju ili me gledaju. Naravno, drago mi je kad mi se postavi predstava jer tad vidim reakciju u publici. Kada napišem roman, ja ne znam kako reaguje moj čitalac kući. Možda nakon nekoliko trenutaka zatvara knjigu i baca je, nemam pojma, a ovde me jako brine ako neko napusti salu nakon deset minuta. Tu je odgovornost veća i nekako je drama u tom smislu življa i životnija. U njoj je više života i komunikološki ona je mnogo penetrantnija.
NN: Kakav je slučaj sa poezijom i mislite li da je pojava interneta išta uradila na njenoj ponovnoj popularizaciji?
ANDONOVSKI: Za mene je poezija vrh književne umetnosti. Ja sam u mladosti počeo sa poezijom i nikada više nisam pisao poeziju. Jednostavno, potrebno je da vas Bog pogleda da biste mogli to da radite. To je pitanje talenta. Poezija jeste najgušće agregatno stanje jezika. Ja je mnogo cenim. E sad, šta je internet uradio u tom pogledu? Primećujem da moji studenti sve više koriste internet za popularizaciju poezije, što je meni jako drago, ali nisam ubeđen da želja da se poezija što šire plasira odgovara njenoj suštini. Poezija se nikad neće masovno konzumirati, makar bila i bitnička, ona uvek ima manji i odabraniji krug čitalaca i tako i treba da bude. Internet će svakako pomoći u popularizaciji svih umetnosti.
NN: Da li naspram intreneta marketing igra ulogu u današnjoj distribuciji književnih djela? Zanimljiva je priča kako ste Vi kao mlad pisac bili kupac prvih sto primjeraka Vaše knjige "Freske i groteske", nakon čega su novine o toj knjizi pisale kao o najčitanijoj, što je ona nedugo zatim zaista i postala u Makedoniji devedesetih godina prošlog vijeka.
ANDONOVSKI: Da, tako sam postao bestseler pisac (smijeh). Zapravo jezivo je kako se ponašamo prema knjigama u marketinškom smislu. Ja ne mogu da shvatim da kod nas u Skoplju imamo najmanje četiri-pet fakulteta gde se predaje marketing, čak se predaje i predmet Marketing u kulturi. Međutim, mi još uvek nemamo mlade ljude koji bi se zanimali marketingom, reklamirali knjige, a kamoli da postanu književni agenti i zastupnici u inostranstvu. Tu smo najslabiji i, nažalost, ono što sam privatno uradiš za svoju knjigu, to će biti to. Mislim da su izdavači malo lenji u tom pogledu. Njima je najvažnije da prevedu nešto od svetskih autora koji su bestseler autori, a ja tu književnost nazivam "fast fud" ili "Mekdonalds" književnošću. To se troši, to obezbeđuje pare i to im je važno, a za knjige naših pisaca aposlutno se ništa ne radi po marketinškom planu.
NN: Ipak Vaš roman "Pupak svijeta" objavljen je u četrnaest izdanja i postao je najčitanija makedonska knjiga. Roman je doživio zavidan uspjeh u Rusiji, a skoro je objavljen i srpski prevod.
ANDONOVSKI: Roman je kasno preveden u Srbiji jer se ja, nažalost, ne bavim svojim knjigama u tom marketinškom smislu. Postoje pisci koji se tim bave. Što se tiče "Pupka sveta", on dosad ima možda i 15 izdanja i to 15.000 primeraka, što je za Makedoniju mnogo. Kod nas je bestseler ako se proda u hiljadu primeraka, ali pazite, tih 15 izdanja se dešava za 20 godina, što znači da se on tiho prodaje i stalno se prodaje. To mi je posebno drago. Ja sam ga pisao da se dopadnem jednoj mojoj koleginici i implicitni čitalac je trebalo da bude moja generacija, konkretno ta devojka. Sada pazite, njena ćerka i generacija njene ćerke čita taj roman. Prodaje se, dakle, tiho i godinama. U tom smislu, to nije bestseler kako ga shvatamo trenutno u Evropi. Pojavi se i proda kroz nekoliko meseci i to je kraj.
NN: U "Pupku svijeta" koristili ste arhaizme i pseudoarhaizme. S tim u vezi, koliko ste zadovoljni prevodima, odnosno koliko su prevodioci bili vješti da prenesu takav makedonski u druge jezike?
ANDONOVSKI: Srećom, ja ne znam ruski, mađarski i neke druge jezike, pa ne znam ni kako ti prevodi izgledaju, ali naravno dobijam informacije od mojih kolega. Uglavnom su solidni prevodi, ali nije to to. Tako i ostali kažu, da je ta moja književnost teško prevodiva, jer ja pravim i neologizme koji liče na arhaizme. Nekoliko puta sam pomislio, pa daj, sviraj ravno, koristi kratku rečenicu koja može da se prevede, ali onda to nisam ja.
NN: Jedna od poruka "Pupka svijeta" jeste da čovjek nije postao bolji kroz vrijeme, da su moralni principi isti i u devetom vijeku i danas. Kako takvu stvar objasniti poslije renesanse, baroka i toliko umjetnosti stvorene u međuvremenu? Da li umjetnost nema moć da čovječanstvo učini boljim i da li je ona oduvijek imala uticaj samo na individuu, a nikada na kolektivitet?
ANDONOVSKI: Umetnost je ipak elitna stvar. Ovo što mi danas nazivamo romanima, to je za široku potrošnju. To je, recimo, Gijom Muso. To u stvari nije književnost, to je zabava i estrada. Ja nisam protiv njegovih knjiga, one su napisane u jednom dobrom zanatskom ključu i to je sve okej. Međutim, ja iz njegovih knjiga ne mogu ništa da naučim. Njegove knjige se prodaju u milionskom tiražu, a kada poredamo te naslove, dobijamo neku šund kafansku pesmu. To su neke jeftine ljubavne priče sa poučnim filozofemama tolerancije i to se prodaje, ali prava umetnost, ona koja u stvari treba čoveka da gura ka nekom boljem čoveku, uvek je elitna i ona nikada neće biti bestseler izuzev nekoliko primeraka, recimo Biblije, Servantesa, Dostojevskog. Hoću da kažem, neće nas književnost napraviti kolektivno boljima, ali je dovoljno da ona održi kontinuitet i da opstane u ovom ludom svetu jer jedino ona traga za smislom. Zašto čovek nije otišao dalje? Zato što mu nije ponuđen nijedan dublji izvor smisla od religije i umetnosti i mi se tu vrtimo. Eksploatišemo to dvoje i dobro je što i to radimo. Ljudsko biće je biće koje može opstati određeno vreme bez hrane i bez vode, ali bez smisla ne može ni jedan jedini dan. Dakle, morate pronaći smisao, inače ćete jednostavno poludeti. To je tema egzistencijalizma, Kamija, Dostojevskog itd., ali pazite, odakle nama ideja da svaki čovek traga za smislom u književnosti i umetnosti. Nekome je smisao da zaradi pare, tako da je to veoma komplikovano pitanje. Samo da postanemo bolji ljudi u moralnom smislu. Ako to uspemo, onda nemam ništa protiv i da laka, trivijalna književnost odradi svoj deo posla.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
