LISABON - Dejan Tiago Stanković, srpski pisac, koji je u posljednje skoro tri decenije živio na relaciji između Lisabona i Beograda, kako su prenijeli srpski mediji, preminuo je danas u svom domu u Lisabonu, u 58. godini.
U književnosti se pojavio u relativno kasnoj životnoj dobi, a otišao je, uslovno rečeno, na vrhuncu književne slave. U posljednje vrijeme bio je jedan od najčitanijih pisaca beogradske "Lagune", najkomercijalnijeg srpskog izdavača, te kolumnista nedjeljnika NIN. Takođe, pisao je za mnoge medije na južnoslovenskom i portugalskom govornom području.
"Rođen sam u Beogradu 1965, gde sam živeo dok nisam diplomirao arhitekturu, kojom se potom nikada nisam bavio. Čim sam okončao školu, a pre nego što sam odrastao, iz puke radoznalosti i želje da upoznam svet odselio sam se u inostranstvo, gde nisam nameravao dugo da ostanem, ali okolnosti su odlučile da bude drugačije. U Londonu sam živeo do 1995, kada sam se, umesto da se vratim kući u Beograd, preselio u Portugal. Obitavam u Lisabonu, dobio sam njihovo državljanstvo i gledaju me kao svog", stoji u jednom autobiografskom zapisu Dejana Tiaga Stankovića, koji je pisac romana "Estoril" (2015), "Zamalek" (2020) i "Odakle sam bila, više nisam" (2022). Ovaj potonji roman nastao je iz istoimene, deset godina ranije, objavljene knjige priča.
Dobitnik je Nagrade Evropske unije za književnost, nagrade "Branko Ćopić" koju dodjeljuje Srpska akademija nauka i umetnosti, te britanske nagrade "Debut Crown" za 2018. godinu, Udruženja istorijskih pisaca. Na srpski jezik preveo je portugalske autore Žozea Saramaga, Žozea Kardoza Pireša, Fernanda Pesou i Brazilca Georgija Duvivijea, dok je na portugalski jezik prevodio knjige Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Dragoslava Mihailovića i Dušana Kovačevića.
Na Tiagov zahtjev 1999. godine, tada aktuelni dobitnik Nobelove nagrade za književnost Žoze Saramago osudio je NATO bombardovanje Savezne republike Jugoslavije i istupio protiv nasilja.
"Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam nevelik broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski tako srpskih na portugalski. Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom", govorio je svojevremeno Stanković.
Sa objavljivanjem sopstvenih djela, ostalo je zapisano iza njega, počeo je kasno u životu, tek u četrdesetima, kada je bio siguran da ima šta da kaže.
"Objavio sam knjigu pripovedaka 'Odakle sam bila, više nisam' i roman 'Estoril', koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru. 'Zamalek', moj drugi roman, plod je mojih višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što sam tamo doživeo i priča koje sam tamo čuo", zapisao je Stanković po objavljivanju romana "Zamalek".
Povodom svog trećeg romana "Odakle sam bila, više nisam", koji je objavljen u septembru ove godine, a koji je trenutno četvrti po čitanosti (prošli mjesec bio prvi) na "Laguninoj" top-listi, prije tek nešto više od mjesec dana govorio je za "Nezavisne novine", ispostaviće se, u jednom od svojih posljednjih, ako ne i posljednjem intervjuu.
"Roman 'Odakle sam bila, više nisam' ima podnaslov 'Moj roman o Lisabonu'. To je pripovest o odnosu useljenika, odnosno mene, i grada koji sam izabrao za život. Lisabon je u pitanju, jer volim lepotu, blagu klimu. Volim svoj život tamo, miran i povučen. U Beogradu je sve ekstremnije i intenzivnije, napornije, ali često idem jer je to je sasvim moj grad, zanimljiv mi je, najviše bliskih ljudi mi je tamo. Što se Londona tiče, postoji pojava poznata kao optimizam sećanja, London je bio veoma davno, bilo je vremena da mi se uspomene ulepšaju, pa mi je grad, onako siv i maglovit, u pamćenju ostao kao najlepši na svetu, jer sam tamo proveo najlepši deo mladosti, godine kad postaješ čovek", rekao je Stanković, koji je u Beogradu živio od rođenja do 1991. godine, u Londonu od 1991. do 1995. a u Lisabonu od 1995. godine pa sve do rane i iznenadne smrti.
On je u pomenutom intervjuu govorio i o tome koliko mu znači to što je njegov roman "Estoril" u preporučenoj lektiri u portugalskim školama.
"To je veliki kompliment, ali problem sa veoma slabim čitalačkim navikama u Portugalu leži baš u školstvu, preciznije, u lektiri. Đaci nemaju obaveznu, nego samo preporučenu lektiru. Dakle, možeš proći kroz školovanje kao 'budala kroz bajku', da nijednu knjigu nisi pročitao. A mladi ljudi treba najviše da čitaju, pa makar pod moranje. Tako se uči sopstveni jezik", naveo je Tiago, čije je mišljenje bilo da se kod nas značajno više čita nego u Portugalu. Od Dejana Tiaga Stankovića oprostio se naš veliki dramski pisac Dušan Kovačević, koji se prisjetio da je Tiaga upoznao kada je došao da radi kao ambasador Srbije u Portugal.
"Pre toga je Dejan prevodio moja dela na portugalski. I kada sam došao na mesto ambasadora u Portugalu, sprijateljili smo se odmah. Stalno bismo išli kod njega u kuću u blizini Porta. Sa Dejanom, njegovom decom i bivšom suprugom bili smo baš prijatelji tamo u Portugalu. Viđali smo se i kasnije. Sećam se kad je dobio nagradu 'Branko Ćopić'. A i sećam se kad me je zvao da me pita kako sam, saznavši da imam neke zdravstvene probleme. Poslednji put sam ga video na ulici. Bio je u takvoj žurbi. A i stalno je trčao, žurio nekuda, radio tri-četiri posla odjednom. Jednom prilikom mi se žalio na zamor od tih stalnih putovanja između Beograda i Lisabona… Zaista ne mogu da verujem. Tako mlad čovek, pun života, koji je radio puno, jako lepo. Stvarno tragična vest", rekao je Dušan Kovačević za srpske medije.
Stankovićev izdavač "Laguna", na zvaničnoj stranici, od pisca oprostio se uz zahvalnost za sve što je dijelio sa njima i čitaocima, uz napomenu da će datum i mjesto sahrane biti naknadno objavljeni. Iza Dejana Tiaga Stankovića ostala su dva odrasla sina, koja je dobio iz braka sa bivšom suprugom Lusiom Tiago, čije je prezime dodao svome, a uz svoje ostavio i djeci.