Duško Domanović dobitnik je nagrade "Stanko Rakita" za 2021. godinu za knjigu "Pesme za naj-velike", koja je objavljena u izdanju Kulturnog centra Ribnica iz Kraljeva.
Ovo je koncem prošle godine odlučio žiri Udruženja književnika Republike Srpske. Žiri je radio u sastavu Jovo Čulić, Miladin Berić i Zlatko Jurić, a nagrada će Domanoviću biti uručena u Vijećnici Kulturnog centra Banski dvor u petak sa početkom u 19 časova.
Inače, Duško Domanović rođen je u Adranima kod Kraljeva 1979. godine. Diplomirao je na Odsjeku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavio je knjige pjesama "Nedelja popodne" (2005), "Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio)" (2016) i "Ono što smo bili" (2020), zbirku kratkih priča "Puna linija" (2012), knjige poezije za djecu "Pesme za naj-velike" (2021) i "Navrh dima iz dimnjaka" (2022), kao i dječju dramu "Aždozmajska ljubav" (2021). Piše poeziju, kratku prozu i pjesme i priče za djecu. Objavljuje u književnoj periodici, na internet portalima za književnost i na svom blogu. Živi u Nišu.
Povodom nagrade "Stanko Rakita" govorio je za "Nezavisne".
NN: Kakav je Vaš odnos prema književnim nagradama i šta za Vas znači književna nagrada "Stanko Rakita"?
DOMANOVIĆ: Svako priznanje prija, čak i kad je na nivou aplauza ili tapšanja po ramenu. Nagrada "Stanko Rakita" mi utoliko više godi što, s jedne strane, dolazi od uglednog udruženja književnika, a s druge strane što nosi ime pesnika koji pesnik uistinu jeste. Dodao bih i to da je, koliko sam upoznat, Stanko Rakita dugo bio "prećutkivan", čak mislim da mu je prva pesma objavljena u jednoj antologiji Zvonimira Baloga, pa da je tek nakon toga usledila njegova samostalna knjiga. A kad pred sobom imate pesnika koji je prećutkivan, a osvedočeno dobar, onda je i nagrada koja nosi njegovo ime nekako još slađa.
NN: Nakon knjige pjesama "Pesme za naj-velke" uslijedila je i knjiga "Navrh dima iz dimnjaka". Kad i kako ste počeli da pišete za djecu?
DOMANOVIĆ: Pisanju za decu sam se posvetio iz čiste "dokonosti uma", verovatno kako bih u njemu pronašao neku vrstu oduška od stvarnosti koja nam, iskreno, baš i ne miriše na detinjstvo i na bezbrižnu reč. Zapravo sam u jednom momentu shvatio da u trenucima traženja pomenutog oduška često razgovaram sa nekim "malim sobom", pa sam odlučio da te naše razgovore najpre zapišem, a onda ih i podelim sa svetom. "Svet" ih je prihvatio, ja sam nastavio, i eto, malo-pomalo, uživeh se u ulogu "pisca za decu". I sve mi se čini da će to ostati jedan od jezika kojim ću govoriti dok me ima.
NN: Koliko Vam je važno da Vaše pjesme za djecu pored humora imaju jasnu pouku o iskrenosti, dobroti, pa i ekologiji, da djeci ukažu na logiku ili ih nauče gramatici?
DOMANOVIĆ: Verujem da se pisana (i izgovorena) reč, kome god bila namenjena, nikako ne sme svesti na puku zabavu, pogotovo kada je reč o mediju kroz koji se obraćamo deci. Dakako, bilo bi krajnje arogantno i agresivno prema čitaocima, malim ili velikim svejedno, svaki stih opteretiti nekakvim imperativom edukacije i pametovanja. Ali, pogotovo ako govorimo o poeziji za decu, silno želim da iz svega što napišem to dete koje me čita može napraviti jasnu razliku između dobra i zla, između čoveka i nečoveka, između ropstva i slobode... Sve ostalo je bonus. Ukoliko pomenutog prvog efekta nema, onda je i svaki bonus izlišan, a pesma ne samo da je uludo napisana, već je napisana i na direktnu štetu onih kojima je namenjena.
NN: Jedno radovićevsko pitanje, da li je teže pisati za djecu ili za odrasle?
DOMANOVIĆ: Mislim da je i sam Dušan Radović taj svoj čuveni odgovor na pomenuto pitanje svesno karikirao, čini mi se i bez namere da ga "ozbiljno shvatimo", sve, dakako, u tom svom dobro poznatom, oštrom, aforističarskom i neretko ciničnom duhu. Onaj koji piše najpre mora biti pisac, pa tek onda i pisac za decu, i pisac za odrasle, bez obzira na to da li odluči da raste "dvostruko", ili se opredeli samo za jednu čitalačku grupu i za jedan čitalački uzrast. Nažalost, koliko god ovo nepopularno zvučalo, ali verujem da će Vam to reći i svaki drugi iskren sagovornik, pisanju za decu se često pribegava stoga što se veruje da je tu dovoljno urimovati kucu, bucu, mače i kolače, pa postati pesnik. Istina, to može biti ulaznica u književnost za decu, ali, bar se nadam, ne i recept za opstanak u njoj. Elem, da se vratim na Vaše pitanje: i pisanje za decu i pisanje za odrasle je jednako "teško", budući da svaka napisana reč mora biti debelo i pošteno plaćena. Ali i jednako "lako", jer, ako smo biljku sa dovoljno znanja i truda gajili, onda je branje ploda čisto uživanje. Pod plodom, jakako, ne mislim na nekakve "lovorike slave", već tek na "gotov proizvod" na papiru. A to da li je plod jestiv ili otrovan, pokazaće čitalac, jedini istinski kušač. S tim što će, u slučaju otrovnog ploda, "umreti" pisac, isti onaj koji je čitaocu lično reč svoju zamesio i podmetnuo. Za razliku od lošeg pisca, pošten čitalac nikada ne umire.
NN: U priči "Balada" iz knjige "Puna linija" opisali ste sav zanos i jad mladog pjesnika prilikom objavljivanja prve knjige poezije. Knjigu junaka priče, koji je za sebe najbolji pjesnik na svijetu, u knjižarama ne žele ni besplatno. Zašto su knjige poezije protjerane iz knjižara? Knjižari obično vele da se poezija ne prodaje, a pjesnici opet pitaju kako da prodaju nešto čega nemaju. Koji je Vaš odgovor?
DOMANOVIĆ: Ti dečački pokušaji pisanja neretko su praćeni nekom ludačkom verom u to da ćemo svojom prvom knjigom promeniti svet. Time sam se, verujem, i ja zanosio. Onda sam malo porastao, postao "pošteniji", pa shvatio da taj dar za menjanje sveta nije baš svakom od nas dat. S jedne strane razumem tu izdavačku i knjižarsku alergičnost na poeziju, budući da nas koji poeziju pišemo, ili želimo da je pišemo, uistinu ima tušta i tma. Ali to nije razlog da nas neko pošteno ne "prebere", da po isključivo književnim i pesničkim kriterijumima razdvoji to malo žita od kukolja koji nam raste posvuda, pa i u tom književnom svetu. Makar kukolj bio i debelo pedigriran i etabliran. Kako Harms negde reče, "trovati decu je surovo, ali nešto se s njima mora raditi". Da bi u poeziji preživela "deca" koja vrede, onoj drugoj se mora reći da im tu nije mesto. Mnogi od nas bi se, u slučaju jednog takvog, hipotetički objektivnog suda, sasvim sigurno uvredili i naljutili, ali to je jedini način da poezija preživi, kao i da se izdavači i knjižarski lanci zaleče od pomenute alergičnosti. Nažalost, to se neće desiti, tako da će(mo) poeziju i dalje "svi pisati", i boriti se za svoje mesto, kako znamo i umemo.
NN: Koliko je novinarstvo pomoglo ili odmoglo Vašoj poeziji i prozi?
DOMANOVIĆ: Novinarstvo me je naučilo da budem disciplinovan i da ne ostavljam za kasnije ono što se mora napisati odmah. Uz to, priznajem, spojilo me je s nekim ljudima koji su me "terali" da pišem. To je ono što novinarstvu dugujem. S druge strane, taj novinarski način razmišljanja i vrednovanja me je u neku ruku trajno obogaljio za život, amputirao od mene to nešto suštinski moje, čemu više ne znam ni ime da nadenem. Elem, koliko mi je novinarstvo pomoglo, toliko mi je i odmoglo. No, tako valjda biva sa svim našim bolestima, ako ih dovoljno dugo i predano volimo, gajimo i zalivamo.
NN: Aludirajući na Branka Miljkovića u uvodu knjige "Ono što smo bili" kažete "Hoće li sloboda umeti da bije, kao što su sužnje bili radi nje?" Šta je za Vas sloboda i kako biti slobodan u svijetu vječitih podjela?
DOMANOVIĆ: Verujem da je sloboda svaki onaj naš izbor koji smo spremni debelo da platimo, ili, retroaktivno, svaki naš izbor koji smo debelo platili, a svako plaćanje je, u krajnjoj liniji, plaćanje životom. Samo oportunisti i konformisti u životu prolaze besplatno i bez ožiljaka. Što se tiče Vašeg pitanja o tome kako biti slobodan, iskreno, nemam pojma. Trudim se da postojim, to je sve što znam. I da svoje izbore, ukoliko je to ikako moguće, uvek pravim u skladu sa najdubljim zahtevima svog bića. Jer sloboda je, najzad, koliko god apsurdno zvučalo - jedino istinsko čovekovo moranje.
NN: Kakvo je Vaše iskustvo sa javnih nastupa i mislite li da pjesnici koji ne nastupaju pred publikom i ne razmjenjuju živu riječ sa ljudima griješe, jer ako ništa, još uvijek pripadamo narodu koji u većini "čita ušima"?
DOMANOVIĆ: Ne mogu govoriti u ime drugih, ali ja lično izuzetno volim svoju poeziju naglas da govorim, i koristim za to svaku priliku. Taj javni nastup predstavlja neku vrstu probnog kamena za ono što sam napisao, a neposredna reakcija publike mi je uvek merodavnija od reakcije ljudi koji me "samo" čitaju. Istina je da svako od nas piše "zbog sebe" i "za sebe", ali mislim da bi bilo neiskreno kada bismo rekli da nam nije stalo do suda drugih. Javni nastup je upravo način da steknemo direktan uvid u taj sud i da, u krajnjoj liniji, shvatimo koliko to što radimo ima smisla.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.