Duško M. Petrović, lirik i satirik sa beogradskom adresom i ribničkim korijenom, prošle 2018. godine proslavio je jubilarnih pedeset godina u književnosti. Tim povodom objavljena su njegova izabrana djela u tri knjige: lirike, satire i kako stoji u podnaslovu treće, svakodnevnika, besjeda, kaprica, razgovora i kritike.
Za njega je književnik Milovan Vitezović konstatovao da je uvijek pisao direktno i više od dozvoljenog. Za to je bio, nastavlja Vitezović, nagrađivan zabranama, visokim mjestima na crnim listama i materijalno kompenzovan u komitetskim, prvo, i višestranačkim internim materijalima, potom. Ima nešto trulo u državi - danaske, na Vitezovićev zapis odgovorio bi jedan aforizam Duška M. Petrovića, a šta ovaj književnik povodom jubileja i novih izdanja kaže kako o starim, tako i o aktuelnim književnim zbivanjima, pročitajte u intervjuu koji je dao za "Nezavisne".
NN: Pedeset godina ste u književnosti... Da li ste na početku mogli pretpostaviti koliko će trajati ta opsesija, posao, poziv, nužda, ili kako god nazivali pisanje?
PETROVIĆ: Prošlo je, evo, prvih pedeset godina u uvjerenju da je to što pišem dobro i da to još neko čita te da taj neko želi da ovako i dalje pišem, ovako ili bar slično ovom. Ovaj nazovimo ga jubilej meni lično znači samo kao obeležavanje trenutka kad sam odlučio da u životu radim ovo i samo ovo što i sada radim. Pisao sam, naravno, i ranije, pa i objavljivao, u banjalučkom "Glasu", bihaćkoj "Krajini" i zagrebačkom "Plavom vjesniku", ali tek kad sam u leto '68 došao na raspust (u Drvar) i pokušao da opišem ono što se događalo u Studentskom gradu, na Podvožnjaku i na Filološkom i Filozofskom fakultetu juna te godine, pa u novembru te godine, od svega toga ostala je tek jedna pesma (Poker Party), pesma izneverenih nadanja studentske mladeži, shvatio sam da ovo, baš ovo želim da radim i evo me: ne mislim da prestanem.
NN: Recite nam nešto više o tim svojim počecima i revolucionarnoj 1968. godini. Koliko je Vaša generacija tada polagala nade u bolje sutra?
PETROVIĆ: Danas izgleda smešno da neko veruje da može da promeni svet, ali mi smo u to iskreno, najiskrenije verovali. Parola sa zida Sorbone "Budimo realni - zahtevajmo nemoguće" to najbolje ilustruje, jer uspeh studentske pobune bio je tako mali da smo ga možda samo mi i videli. U Srbiji, u BiH, u Hrvatskoj ili u bilo kojoj univerzitetskoj čaršiji bilo je promena taman koliko i u Francuskoj: u odnosu društva prema studentima malo, a u celom društvu još manje, skoro nimalo. Studentski listovi su i dalje zabranjivani, studenti i dalje privođeni na informativne razgovore (ma šta to značilo), a partijski i sastanci studentskih organizacija postajali sve duži i nekorisniji. Kad je posle '68. u redakciju "Studenta" došla nova urednička, tj. vatrogasna ekipa, koja je i onaj mali, poslednji plamičak slobodarnosti ugasila, osnovali smo (1971) studentski časopis za humor i satiru "Stradija", kome je u zaglavlju pisalo "Srpski list za jugoslovenska pitanja", pa je i to naše glasilo u samo trinaest brojeva bilo četiri puta zabranjeno, a oktobra 1972. i trajno, tj. ukinuto. Bilo je to u vreme čuvenog Pisma druga Tita i Izvršnog biroa CK SKJ; "trebalo je", kao i u svim ostalim delovima društva (i prirode!), tako i na Beogradskom univerzitetu (BU) što pre naći neko žrtveno jagnje; "Stradija" i ja smo bili k'o poručeni. Uzgred, to stradanje sa "Stradijom" obezbedilo mi je odmah, a i posle, "visoko mesto na crnoj listi i u internim partijskim materijalima", kako je to lepo rekao Vitezović. Kad je sve prošlo, gledao sam i gledam na to kao na nešto malo satiričarskog pedigrea.
NN: Povodom jubileja objavili ste izabrana djela u tri knjige: lirike, satire i kako stoji u podnaslovu treće, svakodnevnika, besjeda, kaprica, razgovora i kritike. Koliko je nezahvalan i težak posao praviti izbor iz jednog toliko velikog opusa kao što je Vaš?
PETROVIĆ: Bio mi je to zaista težak, užasan posao. Skoro da sam siguran da bi svako drugi načinio bolji izbor; možda i ne bi, ali kad god vidim nešto što nisam uvrstio u ovaj izbor, pomislim da je baš to trebalo obavezno da unesem. S druge strane, postoji nešto što je samo stvar vremena, dakle, ne samo društva i odnosa unutar društva, nego onog i ovog ili nekog trećeg vremena - ono što je '72. bilo hrabro, danas skoro da nema ni najmanje mrve tog značenja. S druge strane, bilo je to istovremeno i vreme u kojem je satira imala svoju vrednost, bila je poštovana - koliko kod čitalaca, toliko ili još i više kod policije i partijskih štrebera -jednostavno, satiričar je bio onaj koji je i umeo i smeo da kaže i napiše! Sad je nekako, čini mi se, došlo vreme u kojem ne samo satirična, nego svaka reč, književna ili obična reč na ulici, u instituciji, u kafani, u školi, u životu... znači malo, zanemarljivo malo. Što se satirične književnosti tiče, osiromašena je, izgubila je one svoje lepe, možda najlepše osobine: alegoriju, ironiju...
NN: Sa druge strane, satiričar je izgubio najvredniju nagradu - zabranu njegovog djela?
PETROVIĆ: Satiričar danas može da kaže i napiše o političaru šta god želi, literarno ili neliterarno skoro da je svejedno, ništa se neće dogoditi - ni piscu, ni objektu njegove satire. Doduše i to je neka slika o vremenu i nevremenu, političkom pre svega. U ovom mom izboru povodom pola veka pevanja i satirisanja nema putopisa koje sam objavio u časopisu "Bratstvo" koje izdaje najstarije društvo u srpskom narodu, Društvo "Sveti Sava" (1886) i to je možda propust, a možda i nije, jer ću ih sabrati u jednu knjižicu i objaviti posebno. Radujem se što sam se setio besedâ, književnih i inih, jer zaista držim do njih skoro koliko i do poezije ili satire.
NN: Na šta ste najponosniji u svemu nabrojanom?
PETROVIĆ: E, sad, na šta sam najponosniji? Ne znam imam li uopšte u svemu ovom što sam napisao na šta biti ponosan i, posebno, ne znam da li bih i bio ako bih znao da imam... Ponosim se svojom verom, svojim rodom i narodom, i jezikom koji smo rodili da se njime iskazujemo; u svemu drugom vredno je samo ono što je u saglasju s tim i što iz toga izrasta.
NN: Uređivali ste mnoge književne časopise, a i danas ste urednik časopisa "Žrnov". Uporno nam govore da su književni časopisi stvar prošlosti, ali oni i dalje opstaju. Kakav je, po Vašem mišljenju, kvalitet književne periodike danas u odnosu na neka prošla vremena i kakva je njena budućnost?
PETROVIĆ: I da nikad nisam pravio nijedan časopis, verovao bih i verujem u budućnost periodike, ne samo književne. Periodika je sigurno najjasnija slika vremena u kojem se pojavljuje, pa je budućim istraživačima bila, jeste i biće značajnija no što se čini onima koji u njoj objavljuju, a istovremeno je i najbolja prilika da se stvaralaštvo jedne sredine upoređuje sa stvaralaštvom u drugim sredinama te da prevodima i susretima deluju jedni na druge, uglavnom pozitivno. Uređivao sam pored satiričnih listova ("Stradija", "Jež", "Ošišani jež" i "Žaoka") još i časopis "Otadžbina", za koji smo svi u redakciji verovali da nastavlja tradiciju Kočićeve "Otadžbine", pa se to ili slično mišljenje moglo čuti i od drugih, a onda je glupošću ili pravnim nasiljem tzv. Agencije za privredne registre taj časopis ugašen. "Otadžbinu" nikad nisam preboleo, nju često sanjam i verujem da nisam pogrešio što sam odbio da prihvatim "jedinu ponudu" da svoj novi časopis nazovem "Nova otadžbina"; otadžbina je, rode, kao majka: jedna, jedina... Časopis koji sam potom pokrenuo nazvao sam po prastaroj tvrđavi "Žrnov", koja se nalazila na vrhu Avale i koju je nesrećni kralj Jugoslavije Aleksandar srušio da bi na tom mestu podigao Meštrovićevu kopiju grobnice persijskog kralja Kira kao beleg zahvalnosti neznanom junaku. Hteo sam da se srušena tvrđava sporije zaboravlja, a zgodna je i za moto: "Odavde se bolje vidi". Naš "Žrnov" je časopis za kulturu, nauku i umetnost, saradnika ima od najmlađih pesnika do najstarijih akademika; imamo i elektronsko izdanje, koje revnosno ažuriram, i štampano, o Božiću i o Vidovdanu. Verujem da bi svaki časopis danas trebalo da ima i štampano i elektronsko izdanje; to je zahtev vremena, a i čitalaca zbog kojih sve to i radimo.
NN: Vaše mišljenje o književnoj sceni u Srbiji danas, da li izdavaštvo, književni festivali i sajmovi knjiga imaju ikakav uticaj na "zdravlje" nacije?
PETROVIĆ: Knjige i sve što je za njih na bilo koji način vezano imale su, imaju i imaće, verujem, najpresudniji uticaj na zdravlje nacije, svake pa i srpske. Pri tome nije baš svejedno da li se knjiga čita s papira ili sa ekrana, ali je važno, najvažnije da se čita. Nema pameti izvan knjiga. I narodna mudrost priznata je za mudrost tek kad je u knjigama objavljena. Svaka knjiga nosi nešto što nas nečemu uči. Čak i najgora knjiga ima to svojstvo - nauči nas kakvi ne treba da budemo.
NN: Da li knjigu smatrate robom, a književnost zanimanjem, te šta riječ "penzija" može da označava u životu jednog književnika?
PETROVIĆ: Trgovačka pamet kaže da je roba sve što ima cenu. Cena knjige je, dakle, cena te "robe". Da je političke pameti, kao što je nema, knjiga bi koštala samo onoliko koliko bi to bilo smetnja zloupotrebama i prevarama, te bi više ljudi moglo da je kupi, a s druge strane stvaraoci bi od svog posla, od pisanja, mogli pristojno da žive. Živeo sam dvadeset godina kao slobodan umetnik i verujem da imam pravo da o tome tako govorim. Pogledajte koliko neka država izdvaja za kulturu, nauku i prosvetu i znaćete koliko je vlasti u toj državi stalo do budućnosti tog naroda i te države. Ako je taj procenat nepristojno mali, budite sigurni da takva vlast misli da posle njih svet i ne mora da postoji. Budućnost naroda i države je onakva kakve su knjige u rukama dece koja danas čitaju. Vlast koja to ne razume, ne razume svoj posao. Možemo mi i da izgradimo, i da ulepšavamo, možemo učiniti da sve bude kako se samo poželeti može, ali ako posle nas dođu oni koji danas čitaju tuđe knjige - ništa to više neće biti naše, sve će biti tuđe, jer će oni koji će odlučivati tada biti tuđi ljudi, i neće biti krivi oni, nego mi koji smo dozvolili da im danas neko drugi neke drukčije umesto naše knjige u ruke daje.
NN: Koliko ste često sa ove strane Drine i koja su ovdašnja književna imena koja poštujete?
PETROVIĆ: Koliko god često čovek dolazi u zavičaj, malo je, a tek ako je još i pisac, jer nema bolje energije za ljudske baterije od zavičajne, ali - da odgovorim sad i na ono ostavljeno parče iz prethodnog pitanja - iako sam u penziji od 2011, svakodnevno radim. Pored svog književnog posla, radim honorarno još nešto, a i onako za se, što u književnoj, što u humanitarnoj organizaciji; valja se. Naravno, redovno pratim šta se piše i objavljuje u Srpskoj, ali ne dajem sebi pravo da o tome sudim; ni kolegama u svojoj generaciji, a tek vama mlađima. Poštujem svako pravo na živu reč, izgovorenu i napisanu. Jedino što se ponekad desi da me upitaju koga da pozovu iz Republike Srpske na neke književne susrete ili festival i uvek se radije opredelim za mlade pisce; računam da smo se mi matori već nahodali.