Goran Dakić, književnik i novinar, bio je jedan od govornika na komemoraciji Bori Kapetanoviću, održanoj danas, 12. avgusta, u Vijećnici Banskog dvora i govor ustupio "Nezavisnim novinama", koji objavljujemo u cjelosti.
Svakog leta uoč Petrovdana
Čekajući posestrime vile
Po brdima palili smo vatre
I držali u rukama lile
Da nam ne bi zalutale vile
S lilama smo trčali po tami
Sve dok ne bi u zanosu žarkom
Postajali buktinje i sami
Nije hramao, nije se držao za leđa, nije dlanovima primirivao bolnu glavu. Tek je rekao da posljednjih mjeseci teže diše, ali biće da je to zbog stomaka i zbog duvana. I noge mu otiču, pa mu je svaka obuća, sem komotnih kroksi, tijesna. Ta bi dva simptoma nekome možda i bila dovoljna, ali oni kojima je o tome pričao nisu vidjeli ono što vjerovatno ni on sâm nije želio da vidi. Obećao sam da ću mu s knjigama donijeti i ventolin, jer je zviždanje u grudima lako moglo da se pripiše staračkoj astmi. Bio je i te večeri glasan, nasmijan, razbarušen. Popušio je pola kutije, sa svima se pozdravio, za svakoga pitao, popio je dvije ili tri pepsi kole, prvome do sebe rekao ovo, drugome od sebe rekao ono, pridigao se i nestao. Nije bilo gluvo doba, nije bilo čak ni predvorje ponoći, ali on je sjeo u auto i sa Sane se prebacio do Vrbasa. Dogovoreno je: eto me na Mađir čim vrućine malo sustanu. Znao sam kako mu je: sa disanjem će nekako i da se izbori, ali ako ne bude imao šta da čita… Spremio sam mu desetak knjiga, ali je srce preteklo obojicu.
Dva ili tri sata prije rastanka u bašti oštrolučkog restorana - u toj istoj bašti sam ga i upoznao prije bezmalo dvadeset godina - zamolio sam ga da u svoj „šušnjarski repertoar“ uvrsti i dva katrena o lilama. Prihvatio je prijedlog isuviše lako i zbog te lakoće sam bio uvjeren da će zaboraviti na naš usmeni dogovor. Završio je Srpsku pticu, znao sam da nakon nje idu Rusi, ali on se okrenu prema meni i u početni stih utka malu, dirljivu posvetu: Svakog leta, dragi Gorane, uoč Petrovdana… Svakog leta, lilo moja sanska, svakog leta…
Varničila je ta lila kao da je u njoj stotinu bijesnih kovača udaralo po vrelom željezu. Baklja koja se nikada nije gasila - to je bio pjesnik koji se cijelog života trkao i varakao sa srcem. I najmanja njegova vatra zapravo je bila oganj na kojem su mnogi mogli da se ogriju. Nije mu smetala lomača na kojoj je gorio. Ne samo da ga nije ometala, nego je davao sve od sebe da na tu vatru naloži što više suvih drva - da bi mogao da gori kako ovdje niko nikada nije gorio. Nije ovaj "anđeo s prve linije" mnogo mario za to - za malo toga, u konačnici, i jeste - ali to nije smetalo njegovom plamenu da sja u sveopštoj tmini.
Kada dođe doba opšte bajke
Vreme slobode - godine snova
Gospodo molim vas mene poštedite
Ja ne znam kud ću iz rova
Meni je rov ko ribi voda
Moje sunce moja sloboda
Crkvica moja od tri slova
Ja nikud ne mrdam iz rova!
Toliko puta sam ga molio da priča o ratu. Nije želio. Onda sam ga nagovarao da napiše roman o privremeno okupiranim selima i o vojnim knjižicama. Nije htio. Stihovi i uspomene su, čini se, bili dovoljni. Čuvam i dalje njegov "vojni intervju" koji je dao jednoj televiziji u okolini Bihaća u oktobru 1993. godine. Bila je to godina u kojoj su nastali prvi stihovi njegove poeme Daleko je Sana river koja će dvije godine kasnije biti i konačno dovršena.
Bio je Boro - sada mu, evo, pominjem prvi put ime - pjesnik koji je rat vidio uživo. Bio je jedan od onih koji o rovovima nije pisao iz kožne fotelje, koji mrtve drugove nije gledao na fotografijama, kome drugi nisu opisivali tišinu između dva plotuna. Ponosno je ćutao o tome iako je znao da „behu to dani pogrešnog lova“; tek je u jednoj pjesmi rekapitulirao svoje ratničko iskustvo svodeći to „slavno vojevanje“ na kilu riže, litar ulja i besplatnu voznu kartu.
Boro Kapetanović: umorni ratnik, mekana duša, goropadna lirska minijatura. Bunar pitke vode. Vulkan koji je do podne spavao, a od podne tukao kartečom. Sanjar i samotnjak. Svakoj bi se njegovoj dlaci mogla pripisati jedna karakteristika, svakom bi se njegovom pokretu moglo dati ime. Pjesnik kojeg mnogo volim rekao bi: Prosta duša slovenska i to je zapravo najtačniji Borin portret, jer je prostota njegove nevine i naivne duše bila zapanjujuća. Radovao se sitnicama poput malog djeteta, krupne poklone i poteze prezirao je taman onoliko koliko je prezirao i preglasne pjesnike.
Da li je rastao ukrivo? Jeste. Ali njegova krošnja nikome nije smetala i svima je pravila hlad. Bio je nasmijani namćor - nekada više nasmijan, nekada više namćor i u nevidljivom plesu ta dva njegova unutrašnja lika gorio je Borin duh. Umio je da se brecne na otrcano, na banalno i sterilno, na dosadno i malokrvno, ali je isto tako umio da se obraduje odličnom stihu, da se oduševi dobrom pjesmom, da stane mirno pred vanrednim romanom. Kod njega nije bilo akontacije: ako ne valja, onda ne valja, pa taman da je sam grof Tolstoj ispod napisanog potpisan.
Ja sam rekao svoje
Neka me ne žali niko
Sad znate šta je moje
Otadžbino toliko
Ja sam tavio tačku
I polagano ode
Vreme je PUŠKE NA GOTOVS
PALI POČASNI VODE
Čudna i čudesna ptica koja je godinama stanovala u krošnjama hotela Bosna. U ranim novinarskim danima za njegovim sam stolom dogovarao intervjue, pronalazio priče, kamčio izjave. Imao je jedan crni notes u kojem je bilježio sve knjige koje valja što prije kupiti i pročitati. Taj sam notes vidio i prije dvanaest dana u Oštroj Luci, ali ga nisam pitao šta je u njega zapisao. A možda bi mi otkrio još neko ime kao što mi je prije desetak ili više godina otkrio Himenesa, Ajtmatova, Georgiua, Letića… Goci, govorio je, ja možda u poeziji nisam otišao dalje od vodnika prve klase, ali za čitanje sam general.
Mjera njegovog dara mogla se mjeriti jedino s njegovim prkosnim odnosom prema životu. Živio je tačno onako kako je pisao. Živio je tačno onako kako je jedino i mogao. Profesionalni pisac koji je živio za književnost i od književnosti. Ni u većim kulturama nema mnogo takvih. Bilo je teško, bilo je mučno, bilo je ponekad nepodnošljivo, ali je bilo njegovo i bilo je onako kako je on htio. Može li čovjek biti isuviše ponosan? Može li stajati previše uspravno? Kapetanović je bio iz takvog plemena, iz plemena u kojem se samilost posmatra kao uvreda, a sažaljiva pomoć kao kletva.
Da li je Boro bio opozicija samome sebi? I te kako. Mogao je lakše, mogao je bolje, ali bi se na takvom putu na njegov plemeniti metal ubrzo uhvatila rđa. On je tvrdoglavo istrajavao na sopstvenoj pjesničkoj sudbini i to je romantičarsko istrajavanje uistinu čudesan podvig. On je naprosto bio pomiren sa samim sobom i sa izborima koje je pravio, jer je znao da sobom nosi vatru koja se ne gasi, kao što je znao da će se sa posljednjim stihom koji napiše i on sam ugasiti.
Mole te lepi Gospode
Anđeli s prve linije
Malo mleka nebeskog
Kani u naše činije
U naše duše umorne
U rovove i grobove
U ove dane sumorne
Pogledaj svoje robove
Kapetanoviću, lilo moja sanska i pričo neispričana… Srce je stalo u sedamdeset i trećoj i nema tog hirurga koji bi umio da kaže koliko je to srce voljelo, koliko patilo, koliko ratovalo, koliko plakalo? Volio bih da sam bar na trenutak bio neka malena arterija koja je pumpala krv u te komore i pretkomore koje su mogle da pokreću hidrocentrale. Suze su za male jade, veli Isidora, pa se trudim da ne solim previše ovaj oproštaj. Mrzio si kič, prezirao patetiku, a ne zna se čega više ima u smrti koja tako iznenada dođe.
Žao mi je - a u ovakvim je trenucima za bilo kakvo žaljenje kasno - što se nismo više sretali posljednjih godina. Ti nisi silazio u čaršiju, ja se nisam penjao u brdo. Sto u bašti Bosne odavno je pust, sada na tu akademiju mogu da stave i katanac. Sve se, uostalom, rasipa. Materija je sve slabija, duh je sve tanji. Utekao si na vrijeme. Prividna nepravda premetnula se u spas. Odbolovao si smrt majke, odbolovao si, nadam se, i svoj život i u smrt si mogao da uđeš otvorenih očiju poput cara Hadrijana.
Borhes kaže kako je smrt proživljeni život. Ako je to tačno, u tvojoj je smrti bilo više života nego što ga ima u nama koji te pratimo. Mogli smo još nekoliko puta do Oštre Luke, mogli smo na Romaniju ili do Slavonije, mogli smo do Klašnica na ćevape, ali još će jedan sto ostati prazan. Ne brini: nebo nad Sanom je i dalje vedro, voda je topla i mekana, sede seke na obali reke, šljive su rodile kako dugo nisu, na koridi kao i svake godine, bikovi i dalje dobijaju bolje honorate nego pjesnici i pravo je pitanje ko treba da se žali: ti na smrt ili mi na život?
Ono tamo to je moja kuća
Desno štala, levo kuruzana
Iznad voćnjak ono plot od pruća
Kraj borova bratova krečana
Ti ne vidiš kažeš ničeg nema
Zar i zbog tog treba da se stidim
Čim pogledam u tom pravcu brajo
Znam da nema ali ja to vidim!
I tačno je tako: znam da te nema, a neizostavno te, kako bi rekao Nešić, ima. Ima te u duvanskom dimu, ima te u svakom kratkom espresu, ima te u svakim novinama, ima te u svakoj pepsi koli, ima te u svakoj pjesmi, u svakom romanu, u svakoj promociji. Ima te, sanska lilo moja, u zarezu i u tački, u upitniku i u uzvičniku, u ekavici i u ijekavici, ima te na ulici, ima te u travi, ima te u svemu što je bilo, u svemu što traje i u svemu što će doći. Zavarniči odozgo. Tek da znam da si stigao.