Goran Skrobonja, srpski pisac strave i užasa i fantastike, zajedno sa kolegom Ivanom Nešićem, koncem prošle godine u izdanju "Lagune" objavio je knjigu "Firentinski dublet", odnosno njen prvi tom "Sfumato".
Ove godine čitaoci očekuju drugi i završni tom "Kjaroskuro", a više o novom djelu, SF žanru i svom književnom radu, Skrobonja je ovim povodom govorio za "Nezavisne".
NN: Glavni lik "Firentinskog dubleta" je naš poznati pisac iz devetnaestog vijeka Milovan Glišić...
SKROBONJA: Zamisao o toj priči potekla je od Ivana, s kojim sam pre desetak godina razgovarao o tematskoj antologiji priča o vampirima koju sam tada pripremao (i koja se potom pojavila u dve knjige - "U znaku vampira", odnosno "U znaku vampirice"). S obzirom na čuvenu Glišićevu pripovetku "Posle devedeset godina", objavljenu 1878, a po čijim je motivima početkom sedamdesetih godina prošlog veka Đorđe Kadijević snimio "Leptiricu", TV film koji je prestravio generacije i generacije gledalaca, Ivan je želeo da napiše novelu u kojoj bi Milovan Glišić bio prvi svetski "profajler", čovek koji je svojom pronicljivošću pomogao srpskoj policiji da uhvati serijskog ubicu Savu Savanovića, slavnog vampira iz Glišićeve pripovetke. Zbog tog podviga Glišića zovu u London da pomogne u lovu na - Džeka Trboseka.
NN: I tako je nastao roman?
SKROBONJA: Za mene je ta ideja bila veoma inspirativna, pa sam Ivanu predložio da, umesto te njegove novele, zajednički napišemo roman. On je to prihvatio i počele su pripreme - nabavka dokumentacije neophodne da jedna takva priča bude napisana dovoljno uverljivo. Ta građa godinama se gomilala i sada se sastoji od nekoliko hrpa knjiga, ne računajući elektronske i video-dokumente. Među knjigama su i neke do kojih je prilično teško doći, uključujući Spomenicu objavljenu povodom 150 godina Glišićevog rođenja, ili ilustrovanu monografiju o dva veka srpske policije, koja nikada nije bila u prodaji, već ju je srpski MUP delio kao poklon u prigodnim prilikama. Tu su onda i dela o svakodnevnom životu u viktorijanskom Londonu, dnevnici kraljice Viktorije... U jednoj londonskoj knjižari svojevremeno sam kupio naramak knjiga posvećenih Džeku Trboseku, pa me je kasirka pogledala pomalo začuđeno i upitala: "Izvinite, gospodine, jeste li vi nekakav trbosekolog?" Istovremeno sa prikupljanjem i proučavanjem građe, osnovna ideja se usložnjavala, granala i komplikovala, tako da smo dobili "Firentinski dublet" koji je zapravo dvoknjižje. Prvi tom, sa nazivom "Sfumato" objavljen je krajem prošle godine, dok će se drugi, i završni, pojaviti za nekoliko meseci, pod naslovom "Kjaroskuro".
NN: Ovim istraživanjima željeli ste da budete istorijski autentični?
SKROBONJA: Obojica smo želeli da ova knjiga bude posebna po tome što se ne može svrstati u podžanr alternativne istorije, već je pre tzv. "tajna istorija". To znači da su sve istorijske ličnosti i okolnosti maksimalno autentične, i premda možete sa gotovo potpunom sigurnošću pretpostaviti da Glišić krajem zime 1889. nije bio u Londonu niti pomagao Skotland jardu - ne možete dokazati da nije. Firentinski dublet je tako neka vrsta Ivanovog i mog "Romana o Londonu", ali isto tako i romana o istoriji srpske književnosti, kao i istoriji diplomatskih odnosa između Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva, a čitalac koji želi da se dodatno upozna sa životopisom istorijskih ličnosti koje smo upleli u ovu priču može sve da proveri na sveznajućem internetu i uveri se da nigde nismo odstupili od zvaničnih istorijskih činjenica.
NN: Godinama, čak i decenijama unazad, govori se o krizi čitanja, a čini mi se da o toj krizi najmanje govore pisci fantastike. Da li to znači da ovaj žanr ne prolazi kroz pomenutu krizu?
SKROBONJA: Izgleda da ne. U stvari, reč je o tome da fantastika zauzima u književnoj ponudi određenu "nišu" i zanima određenu publiku spremnu da pročita manje-više sve što se u tom žanru objavi, bilo da je reč o prevedenoj literaturi ili delima domaćih pisaca. U protekloj deceniji, domaći pisci su čak postali popularniji od stranih, uglavnom zahvaljujući tome što su se okrenuli našim motivima, tradiciji i istoriji, i stvorili svojevrsnu srpsku epsku fantastiku. Serijali knjiga poput "Kosingasa" Aleksandra Tešića najbolji su dokaz za to. Knjige fantastike se čitaju, o njima se diskutuje, izdavači se ne žale na prodaju, tako da se u tom smislu kriza ne oseća - ili se makar oseća manje nego kad su posredi drugi žanrovi ili ono što se obično naziva "lepom literaturom" (kao da je ova druga, žanrovska, ružna).
NN: Često ste govorili da je stvarnost fantastičnija od svega što su pisali pisci SF-a. Da li su zapravo stvarnost i umjetnost, bez obzira na to o kojoj umjetnosti i žanru je riječ, u vječnoj trci za korak ispred?
SKROBONJA: Pisci naučne fantastike bave se specifičnim temama i motivima, uglavnom okrenuti budućnosti i odnosu čoveka i tehnologije. Danas se razvoj tehnologije toliko ubrzava da čovečanstvo ne može da održi korak s njom i to će biti još vidljivije kada potpuno zavladaju internet stvari i veštačka inteligencija. Zato dr Zoran Živković često napominje kako mi danas "živimo naučnu fantastiku", pa sad ono što mi, pisci SF-a pišemo dođe kao neki novi realizam. Vrlo je moguće da time što na umetnički način obrađujemo upravo ove teme, za razliku od onih koji se bave starim socijalnim temama, podelama i vremenima (što najčešće viđamo među nagrađivanim knjigama glavnog toka), zapravo na mnogo relevantniji i aktuelniji način govorimo o sadašnjosti čovečanstva, stanju i dilemama ljudi suočenih s novim dobom. Mislim da smo se pokazali dostojnim te trke i da se dobro držimo.
NN: Prošle godine objavili ste i zbirku kratke proze "Klopka i druge priče" čija se objava podudarila sa početkom pandemije. Šta imaju zajedničko Vaša "Klopka" i klopka u koju je pandemijom upalo čovječanstvo?
SKROBONJA: Na prvi pogled - gotovo ništa. Ipak, ako se malo zagrebe ispod površine, u nekim od tih dvanaest pripovedaka može se otkriti motiv klopke iz koje se čini da izlaza nema. Ta je zbirka objavljena neposredno pred "zaključavanje" srpskog društva, kada smo svi osetili da smo i bukvalno, fizički u klopci. Često me pitaju hoću li pisati o pandemiji, a ja redovno odgovaram da neću, i za to postoje najmanje dva razloga. Jedan je taj da je čitava ova stvar sa kovidom, što se kaže, "previše blizu", i mislim da je za suvislo pisanje o njoj potreban vremenski odmak. Drugi razlog je to što sam o ovoj vrsti apokalipse već pisao u nekoliko pripovedaka. U naslovnoj priči iz ove aktuelne zbirke osnovna je poruka to da u klopku najčešće upadamo sami, nehotice, i onda ne umemo da se iz nje izbavimo. Mislim da to važi, kako na individualnom, tako i na kolektivnom planu.
NN: Vaša knjiga "Sva Teslina deca" prevedena je na japanski jezik i u prodaji je u tamošnjim knjižarama. Imate li informacije kako se knjiga čita u Zemlji izlazećeg sunca?
SKROBONJA: Da, imam, zahvaljujući ljubaznosti Nacui Sana, jednog od prevodilaca (sa njim je knjigu prevodila i naša Branka Takahaši, koja trenutno živi u Tokiju). Nacui mi je pre nekoliko dana poslao mejl sa analizom "prodora" "Sve Tesline dece" na književno tržište Japana. Izdavač je odlučio da knjigu podeli u dva toma i prvi je objavljen pre nekoliko meseci. Roman je pomenut u listingu dvomesečnika - SF časopisa izdavača "Hayakawa", i prevodilac se nada da bi u sledećem broju mogao da osvane i prikaz. U međuvremenu, na Twitteru su reagovali pisci i čitaoci, kako prevodilac kaže, povoljno i sa željom da što pre dođu do drugog dela. Među njima je i gospodin Naohiko Kitahara, trenutno ključna osoba u Japanu za istraživanje Šerloka Holmsa... "Sva Teslina deca" v. 1 su po prodaji preko interneta trenutno na 36. mestu (odmah ispod njih je, na 37. mestu roman Džona Grišama "Camino Island", koji je na japanski preveo Haruki Murakami kao "U poteri za Velikim Getsbijem!", dok je "Hari Poter i kamen mudrosti", recimo, na mestu broj 33, tako da nismo loši). Dobio sam takođe i grafički prikaz lokacija javnih biblioteka koje su otkupile primerke. Inače, u Japanu postoji samo nekoliko prevodilaca sa srpskog i oni su uglavnom u svojim poznim godinama, a prevode na japanski klasike kao što su Andrić ili Njegoš. Evo, sad i mene... Inače, transkribovan na engleski, naslov japanskog izdanja Sve Tesline dece glasi "Watashi-tachi-ha-minna-tesla-no-kodomo zen-pen".
NN: Bavite se prevodilačkim i antologičarskim radom. Postoje li pisci bez čijih se knjiga nikada ni Vi ne biste bavili pisanjem?
SKROBONJA: O, da. Svakako se ne bih bavio ovim poslom da nisam u mladosti bio očaran knjigama Karla Maja, Žila Verna, Edgara Rajsa Barouza, H. Dž. Velsa i Roberta Luisa Stivensona. Onda, kad sam negde sa 15-16 godina počeo da čitam knjige na engleskom, otkrio sam Roberta E. Hauarda i Reja Bredberija, a potom nastavio da se upoznajem sa opusom Stivena Kinga, Dena Simonsa i Ijana Mekdonalda. Svi ti pisci su i te kako uticali, ne samo na moj književni ukus, već i na tematiku i stil tokom razvoja moje sopstvene proze. Naravno, nipošto ne smem da zaboravim i velike pisce kao što su Nušić, Mark Tven ili Kurt Vonegat. Mislim da je humor nerazdvojni sastojak života i onoga što nas definiše kao ljudska bića, pa je samim tim i nerazdvojni sastojak književnosti.
NN: Ovih dana navršavaju se četiri decenije od ekspanzije novog talasa. S obzirom na to da ste se ovim muzičkim fenomenom bavili u romanu "Kada kažeš da sam tvoj", moram Vas pitati, zašto se na ovim prostorima ni prije ni poslije nije dogodilo nešto slično novom talasu?
SKROBONJA: Novi talas je bio proizvod specifičnog perioda zemlje u nestajanju - vremena dekadencije i iluzije nas koji smo tada bili mladi da nas je svet prigrlio, da smo njegov deo i da možemo da budemo ravnopravni, ne samo u muzici već i u filmu, književnosti, svim vrstama umetnosti koje taj svet može da ponudi. I bilo je tako, nepunu deceniju... U romanu "Kada kažeš da sam tvoj" opisao sam to vreme, upotrebio stvarne aktere i stvarne događaje kako bih ispričao priču o fiktivnoj popularnoj novotalasnoj grupi koja je kroz taj period prošla jednako kao i ostatak SFRJ, koja nam danas izgleda kao neka zemlja iz legendi i mitova iako je od njenog raspada proteklo samo trideset godina. Novi talas je bio fenomen na globalnom nivou i obično ga poistovećujemo sa osamdesetim godinama prošlog veka, a činjenica je (makar za tu moju generaciju) da posle njega kao da nije više bilo dobre muzike. Naravno, bilo je pojedinih bendova, sjajnih interpretatora ili odličnih autora, ali se taj široki front poleta i talenta rasuo i izgubio - pogotovo kod nas. Rezultat je to da čak i današnji klinci kao da nekako više vole da slušaju tu, muziku osamdesetih, ili eks-Yu, nego većinu stvari koje njihovi vršnjaci danas nude. A za mene će uvek biti savršena ilustracija toga šta je jugoslovenski novi talas bio zahtev moje starije kćerke Aleksandre kada smo slavili njen šesti ili sedmi rođendan: htela je da promenimo muziku za nju i njene drugare, pa mi je rekla: "Tata, hajde pusti nešto srpsko, recimo - 'Azru'..." Takva muzika jednostavno ne može da se vrati, zato što je jedinstvena i neponovljiva. I postala je tokom decenija zvučna kulisa naših života, svojevrsna uteha i nostalgični oslonac kad god nam sadašnjost zasmeta. Dakle, veoma često...