Iako bi razumnom čoveku, što bi rekao Šopenhauer, bilo dovoljno da obidje zatvor, ludnicu i bolnicu da shvati u kakvom svetu živomo - ipak iz nekog razloga, najčešće iz najbolje želje da nas poštede jezive istine - roditelji nas uopšte ne pripreme za najgori od svih svetova.
I ne samo roditelji - škola, filmovi i fatalne bajke stvore nam iluziju i očekivanja o svetu u kome nemamo pojma zašto smo se i obreli - a ta iluzija o mogućoj sreći, pravdi i dobroti je upravo ono što nas slomi. Načelno ceo život izgleda kao da su te spremali da živoš u bajci a završiš u horor trileru, psiho drami, prvoj liniji fronta ili istinskom paklu.
Odrastaš na bajkama a već u osnovnoj školi vidiš da si u logoru. Pripreme čoveka za bajku a onda mu slede samo jezivi šamari palog sveta od kojih ne može da se oporavi. O da ovo je taj svet pun krimosa, pedofila, pljačkaša u kome bez obzira kako se društvo organizovalo ne može se promeniti činjenica da se nalazimo u stvarnosti gde deca umiru od najstrašnijih bolesti, gde se dešavaju najbrutalniji zločini, silovanja, ubistva. Gde su kradja i nepravda pravilo... gde nas najmiliji izdaju a najvoljeniji umiru.
I da ne nabrajam svi vrlo dobro znamo gde smo ili zapravo ne znamo? Zbog pepeljuga programa znam desetine žena koje su teško obolele jer su bile šokirane neverstvima. Znam ljude koji su se ubili jer nisu mogli da podnesu zlostavljanje. I onda se stalno i stalno iznenadjujemo i šokiramo što nam se od šokova, zla, nepravde ubrza propadanje zdravlja u ovoj nazovi stvarnosti. Ukratko kao da se pripremamo da živimo u romantičnoj komediji a završimo u najsurovijoj džungli. Ta projektovana iluzija da smo na ovoj planeti da bi bili srećni mnoge je osetljive duše dotukla pre vremena jer smo stalno frapirani ljudskim zlom i okrutnošću sudbine.
Da nam je neko rekao da se pripremimo za najsuroviji od svih svetova y kome su nepravda, katastrofe, izdaje, bolesti, sirimaštvo, kradje, zlostavljanje izdaje pravilo a ne izuzetak sigurna sam da bi manji broj hipersenzibilnih završavao u najstrašnijim depresijama i suicidu. Jer ako se spremaš za Pepeljugu i "Doručak kod Tifanija" a završiš u devetom krugu pakla - što ovaj privremeni svet jeste bez obzira na sve dobrote i lepote koje se pojave kao balans- naravno da ćete sve boleti mnogo više i da ćeš stalno biti preneražen tražeći u sebi krivicu!
Oh ovaj svet je nepravedan! Oh toliko ljudi želi mi zlo i potkrada me! Oh izdali su me oni kojima sam najviše verovao! Oh sve sam dobro radio a živim u bedi! Oh zadesila me najstrašnija bolest! Oh moje dete je završilo u kolicima zbog pijanog vozača! Oh prevario me čovek kome sam verovao najviše! I tako redom... suprotno ideji o kolektivnom odrastanju na bajkama svih vrsta mislim da bi suočavanje sa pravilima i jezama sveta u kome smo zapravo i u kome pravednici stradaju na sve načine bio jedini način da se ovaj inferno preživi.
Jer ništa tako ne slomi čoveka kao očekivanja i razbijene iluzije. Izneverene nade i izdaje. Kada bismo umesto negovanih laži o svetu y kome živimo zaista imali emotivnu pripremy za najsurovije uslove preživljavanja u ovom nadasve jezivom mestu punom smrti, bolesti, laži, nepravde, bede, surovosti i zlostavljanja prosto ne bismo bar ginuli zbog tudjeg zla i okrutnosti. Naprotiv kada bismo umesto na bajkama i ilyziji da smo ovde da bi bili srećni dok nas smrt ne rastavi bili suštinski pripremljeni za svu surovost koja nas očekuje onda bismo mogli samo da se pozitivno iznenadimo kada naidjemo na dobrotu, empatiju,, razumevanje, vernost, poštenje....tačnije rečeno ako smo pripremljeni za život u pakly sveta punog nepravde, smrti, bolesti, nasilja izdaje sve su šanse da ćemo se pozitivno iznenadjivati da ponekad ima i izuzetaka.
Ovako pripremljeni za bajke svaki dan se spotičemo o užase koji nas zatiču iznenadjeni kako se to zaboga desilo da baš nama pripadne taj strašni komad stvarnosti. O da paradoksalno kad se čovek suoči da živi u jako surovom svetu gde ga sve može snaći i gde pravde i milosti nema - što ako ćemo pravo sve i piše u bibliji - onda ćemo ovu surovu prolaznost proći mnogo lakše i neće nas slomiti svaka ružna reč, surovost, brutalnost i mržnja. Pepeljuga je pošla na bal a završila u dzungli medju divljim zverima- to se teško preživljava.
Ali ako znamo pravila sveta u kome smo se rodili, a pojma nemamo zašto smo ovde da se zlopatimo, onda bar ispod balske haljine možemo da obučemo odelo za uslove najtežeg preživljavanja u suprotnom ubiće nas ne samo metak ljubomornih, izdaja bliskih već samo jedna ružna reč biće dovoljna da nas patosira u ovom nadasve brutalnom svetu koji liči na najsuroviju igricu emotivno fizičkog survajvera.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.