To je čoveku najteže da prihvati, ali kad se oseća loše, kad krivimo druge za naše stanje - zapravo samo smo ispali iz božanskog "strima" ljubavi...
Patnja je posledica naših skretanja i nerazumevanja ljubavi i nesporazuma s kosmičkim zakonima. Kad puno boli, znači da smo nešto pogrešno shvatili. I to je ona tačka u kojoj se razlikuju osvešćena i neosvešćena osoba. Kad napadnu tuga, depresija, strah, samoća, očaj, osvešćen čovek zna da je to bol koji će ga vratiti u ljubav, kao ono zrno peska što žulja školjku pa nastane biser. I on grca, a opet zahvaljuje... Neosvešćen čovek za svaku patnju krivi nekog drugog. Što bližnjeg, što daljnjeg! I baš niko nije onakav kakav bismo mi želeli da bude! Ni roditelji, ni deca, ni muž, ni prijatelji, ma ni pas! Stvar je prosta - naše zamisli da ljudi treba da budu onakvi kakvi mi zamišljamo je početak naše životne zablude! Teško shvatljivo čoveku koji veruje samo u materijalno i ne zna koliko je malo tvrde materije, a koliko puno praznog prostora u stolu koji prepoznaje kao stvaran - ali sve je samo do nas, do naše percepcije. Setite se kako se ceo svet preporodio kad ste bili prvi put zaljubljeni. Sve ono obično i trivijalno izgledalo nam je savršeno, romantično, magično... Sivi grad postao je beo. Nismo osećali hladnoću, nije nam smetala nadrndana komšinica nego nam je bila smešna. Kikotali smo se od jutra do mraka zajapurenih obraza u svemu pronalazeći znakove našeg zanosa... Ništa nas nije bolelo. A setimo se kako ceo svet potamni kad smo tužni i depresivni. I svi koji su danas besni i ljuti na ljude koje smatraju odgovornim za svoju nesreću moraju da shvate da su oni koje krive odgovorni taman kao i ličnosti koje sanjamo i s kojima takođe upadamo u različite situacije i nikad dok sanjamo ne pomislimo da nisu stvarni! Kako čovek zna da napreduje u podizanju svesti i uvećanju ljubavi? Tako što mu polako - bez biohemijskih stimulansa koji učine da u zaljubljenosti ceo svet izgleda kao čarobno mesto - sada bez ikakvih stimulansa za produženje vrste svet izgleda kao mesto u kome je toliko lepote... Odjednom vidi da nema ama baš nijedan problem sa svojim bližnjima, pa ni daljnjima, jer svako nezadovoljstvo je samo znak da nismo nešto očistili u sebi - neki strah, neku vezanost, neki egoizam, neku zavist, neko nezadovoljstvo, neku tugu, neko nerazumevanje, predrasudu. Kad uđete iz vrele vode u toplu ona vam izgleda hladna. Podizanje svesti znači nadilaženje čula i izlazak iz čistog diskursa opstanka. To znači razumeti da su sve tuge i naše tuge, sve radosti i naše radosti - da sve ono što se čini da je tuđe - naše je, a da sve što je naše - ničije je, jer čovek zapravo jedino što poseduje je vid svog srca i kad boli, kad je teško, samo znači da smo nešto pogrešno primili, razumeli, videli. Jer, kako naš pogled biva bistriji razumemo kako je ovo naizgled strašno mesto puno bola, tuge i stradanja zapravo mesto neverovatne lepote, u kojoj smo svi tu zbog stvari koju niko ne vidi, a svi osećaju - zbog ljubavi! Kad čovek iz neznanja, straha, predrasuda, destruktivnih programa zameni ljubav s bilo čim drugim - navikom, ljubomorom, zavišću, intrigom, onda to boli, a čista, bezuslovna ljubav nikad ne boli, ona je kosmički melem na našu ranjivu dušu, koja je na ovom svetu samo iz jednog razloga - da sve ono što zna o ljubavi oseti, doživi, razume... Da je sva ta naizgled čvrsta materija u našem 3D svetu samo tu zbog te stvari koja je nevidljiva, a svi je osećamo - zbog čiste bezuslovne ljubavi. Ko to ne razume - upravo traći život na nešto nevažno. Zagubio se, a to boli...
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.