Zanimljivo je pratiti nova otkrića i statistiku i sravnjivati je s našim vaspitanjem, uverenjima i onim šta društvo traži ili čak zahteva od nas. Na primer, nedavno su objavljene studije gde se pokazalo da je dužina preživljavanja žena obolelih od kancera dojke direktno proporcionalna onome koliko su bile u stanju da izraze i svoje negativne emocije. One koje su ćutale, prećutkivale, pohranjivale sve u sebe, prve bi i odlazile. To je sve suprotno od onoga kako zamišljamo optimalnog heroja današnjice, koji mučki nosi svoj bol i nikom ne govori svoje tuge, nezadovoljstva i patnje. Suprotno toj lepoj društveno poželjnoj slici, to je sve ono što će učiniti da pre uđemo u metafizički tranzit.
Gotovo planetarni šok izazvala je i Anita Moorjani sa svojom knjigom svedočenja o iskustvu bliske smrti, gde je rekla da je shvatila da je najtežu bolest dobila iz dva razloga - jer je sve radila iz straha i nije volela sebe, što će reći - udovoljavala je svima, želela je da svima ugodi i plašila se da kaže "ne" i da će biti izložena osudi ako sledi svoje autentično biće. Njene izjave da se razbolela iako je sve jela ispravno, radila fitnes, odmeravala namirnice, ali sve je to radila iz straha. Kada nešto radimo iz straha, onda se blagotvorni efekat poništava. A onda je došao potpuni šok kada je posle dr Vejna kanadski doktor Mate izašao sa statistikom i primerima koji su zapanjili svet i doveli u pitanje životne nazore svih nas koji smo se prepoznali u tim fatalnim primerima. Naime, prvo stopa obolevanja, a potom smrtnost, direktno je zavisila od toga koliko smo se trošili u bespoštednom davanju i brizi za druge, a da nismo ni primećivali da smo potpuno zaboravili na sebe. Uplašeni da je briga o sebi egoizam, veliki broj divnih duša potpuno bi se gubio u brizi za druge dok se na kraju ne bi razboleli, a potom, ako ne promene taj princip, i brže umirali. Dr Mate je čitao stotine primera koji su ponavljali isti patern. Činilo se da mnogi od nas nisu dobro razumeli rečenicu ljubi bližnjeg svoga kao sam sebe... Propuštali bismo onaj deo o ljubavi prema sebi.
Šokantno, ali istinito, za ovih pet godina bolovanja nagledala sam se toliko plemenitih, dobrih, altruističnih, neegoističnih ljudi po bolnicama da čovek ne može da se ne zapita ima li istine u svoj toj statistici. Da li je Anita u pravu kada kaže da negirajući ljubav prema sebi, negiramo božanski princip u nama.
Bilo kako bilo, sudeći po najnovijim istraživanjima i iluminacijama preživelih, ispada da sve ono što su nam ubacivali kao programski imprint kulture i vaspitanja ne samo da stvara nezadovoljne ljude, već dovodi do niza autoimunih oboljenja. Pa tako npr. neispoljena emocija inhibira imuno-sistem, a recimo preterano ispoljena može dovesti do kardiovaskularnih oboljenja. Opet, ta lekcija se uči najteže jer nam je ljubav prema drugom u instinktu, dok ljubav prema sebi stalno osujećujemo kao znak sebičluka ili čak nekog ugađanja sebi. Dr Mate čak kaže da idemo tako daleko da negiramo i kada nas neko pohvali ili kaže nešto lepo - jer, zaboga, sramota je kad te hvale, nisi dovoljno skroman.
Sve u svemu, kada pogledaju ove filmove, svi mogu da se zamisle, ali i da shvate zašto im se ponekad čini da je život nepravedan. Kada smo sami nepravedni prema sebi, onda će to biti i manifestacija koju zovemo život. Neretko ljudi koji obole, umesto da okrenu ploču i počnu malo da misle i na sebe, idu u još gori ekstrem pa se čak kažnjavaju za svaki iskaz i najmanje emanacije ljubavi prema sebi. Zvuči surovo, ali tako je, ništa ne ubija tako brzo u savremenom svetu kao kada iz svog habitusa, vaspitanja i obrazovanja potpuno zaboravljaš na sebe. Pune bolnice i groblja divnih ljudi...
Sve u svemu, eto malo savremenih istraživanja i naučnih radova, koji su možda putokaz za nove generacije kako da ljube sebe bar pola kao svoje bližnje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.