Svi smo, više-manje, postali nekako okoštali, izgradili smo oko sebe zidove da bismo relativno bezbolno prolazili kroz sve tegobe života u ovim našim zemljama, kazala je Jelena Lengold, jedna od trenutno najpopularnijih književnica u Srbiji, odgovarajući na pitanje postoje li danas teme koje mogu da nas iznenade i koje su tabu.
Ona trenutno promoviše svoju posljednju knjigu pod nazivom "U tri kod Kandinskog" u kojoj kroz 18 priča na svoj, prepoznatljiv način pripovijeda o ljubavi, intimi, svakodnevici, iskustvu sredovječnog života, neobičnim događajima...
Ova pjesnikinja, pripovjedač i romansijer čitaocima se najprije predstavila ispisivanjem stihova, a punu afirmaciju stekla je zbirkama priča "Pokisli lavovi", "Lift", "Vašarski mađioničar", "Pretesteriši me". Za "Varšavskog mađioničara" dobila je Evropsku nagradu za književnost i za tu knjigu su prodata prava u Velikoj Britaniji, Italiji, Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Bugarskoj, Makedoniji i Albaniji.
U intervjuu za "Nezavisne" Lengoldova govori koliko su njene lične priče utkane u njene knjige, medijskoj pažnji, književnoj kritici, a i savjetuje mlade autore.
NN: Odlasci, otuđenost, neuzvraćena ljubav i bol česta su tema Vaših književnih djela. Tako je i sa posljednjom knjigom "U tri kod Kandinskog". Da li smo pod uticajem vremena u kojem živimo naučili da se pomirimo i sa sudbinom, bez obzira što bismo možda neke stvari mogli da promijenimo i izborimo se za bolje?
LENGOLD: Moji junaci su uglavnom melanholični, apatični i nekako pomireni sa sudbinom. Ali ako mene pitate, mene koja sam izvan svojih junaka, ja sam oduvek verovala u onu rečenicu da je naš karakter istovremeno i naša sudbina. To jest, da od nas samih ponajviše zavisi da li će nam život izgledati kao vedar dan ili more plača. Uvek sam više navijala za vedrinu, privatno, izvan knjiga.
NN: Koliko su Vaše lične priče, ali i priče ljudi iz Vašeg okruženja utkane u Vaša djela?
LENGOLD: Nedavno sam u tekstu jednog ozbiljnog naučnika pročitala podatak da kroz život idemo samo sa pet odsto svesti, sve ostalo je naša podsvest. Ja verujem da se moje priče uglavnom pišu iz tog podsvesnog dela, jer na svesnom nivou ne ličim mnogo na svoje priče.
NN: Kako one nastaju, kampanjski u određenom momentu ili ih, pak, radite u kontinuitetu?
LENGOLD: Pre bi se moglo reći - kampanjski. Imam periode kad mnogo pišem i periode kad na to potpuno zaboravim. To nije dobro, vreme brzo prolazi i sve ga je manje, ali užasno mi je teško da promenim ovu svoju osobinu.
NN: Da li je književnost izgubila vezu sa društvenom realnošću i postala sama sebi dovoljna?
LENGOLD: Iskreno se nadam da nije tako! Književnost gubi svoj smisao, takoreći, ako ne komunicira i ako nema kome da se obrati. Postmodernizam je nakratko pomalo zbunio čitaoce, možda, pa se učinilo da piscima nije ni važno da budu u potpunosti shvaćeni, ali sve je to trenutna moda i prolaznog je karaktera. Već su se, na moju radost, u fokus vratile knjige koje žele da ih čitalac upije punom snagom u sebe, a ne da ostane nad njima kao nad nekom nerešivom zagonetkom.
NN: Kako se nosite sa književnom kritikom, jer znamo da ona ponekad može umnogome da pomogne ili odmogne nekom piscu?
LENGOLD: Zasad, kritika je prema meni uglavnom bila blagonaklona, uz retke izuzetke. I to je, naravno, prijatno. Ali, sa druge strane, nakon određenog broja knjiga i godina, dođete u jednu fazu života kada imate neki svoj zaseban odnos sa čitaocima i taj odnos sa kritičarima više nema mnogo veze. Ljudi vas ili čitaju ili ne, bez obzira na književne kritičare. Mada, ne sporim, dobra preporuka uvek može da pomogne.
NN: Nakon dobijanja Evropske nagrade za književnost, dospjeli ste u pravu medijsku žižu. Koliko Vam to prija ili možda smeta, jer znamo da pisci uglavnom nisu zaljubljenici u preveliko eksponiranje u javnosti?
LENGOLD: U početku mi je prijalo, jer je bilo novo i neobično. Sad već ponekad imam osećaj da se više bavim "književnim žanrom" po imenu - odgovaranje na intervjue, nego sopstvenim pisanjem. I nekad zaista osećam pomalo i nelagodu, skoro nekakav stid, kad ponovo vidim sebe u novinama. Mislim da to svakog normalnog čoveka iritira, kad je neko previše u medijima. Mediji lansiraju ljude i istovremeno ih banalizuju, da ne kažem nešto teže. Mediji su pravi pravcati mač sa dve oštrice. Najmanje dve!
NN: Umjetnost generalno u Srbiji, BiH i državama našeg regiona ne dobija baš mnogo podrške od nadležnih institucija. Šta u takvim uslovima savjetovati mladom autoru koji tek počinje da se bavi pisanjem?
LENGOLD: Niko ko ima talenat ne treba na to da se obazire. Treba da radi i daje najbolje od sebe i da bude strpljiv i skroman. Apsolutno sam uverena da nema načina da se kvalitet kad-tad ne probije, tačno na ono mesto koje zaslužuje. Mada sam se naslušala priča ljudi koji misle da im je nešto uskraćeno zato što ih urednici ignorišu, ili zato što su iz malog mesta, ili zato što postoje klanovi... Netalenat uvek nalazi stotine opravdanja zašto nije tamo gde misli da treba da bude. A, postoji i izvesno nestrpljenje kod mladih ljudi, oni misle da za godinu ili dve, ili već sa prvom knjigom, treba odmah da postanu zvezde. E, to tako naprosto ne ide.
NN: Postoje li još tabu teme od koje ljudi na našim prostorima zaziru, a o kojima bi, zapravo, bilo dobro govoriti i pisati?
LENGOLD: Ljudi su različiti pa je tako i njihovo razumevanje tabu tema različito. Malo toga je ostalo sveto, nedotaknuto, neogoljeno. Malo toga danas ljude može da sablazni ili isprovocira do neke prevelike mere. S jedne strane, to je dobro, jer znači da smo otvoreni i za ono o čemu se ne priča rado. Ali, sa druge strane, teško je iznenaditi, ili, još preciznije, emotivno zavesti čitaoca koji je oguglao na sve, čiji su osećaji zbog ovog ovakvog života izgubili neku finoću i senzibilnost paukovih niti. Svi smo, više-manje, postali nekako okoštali, izgradili smo oko sebe zidove, da bismo relativno bezbolno prolazili kroz sve tegobe života u ovim našim zemljama.
NN: Možemo li Vas u neko skorije vrijeme očekivati u Banjaluci?
LENGOLD: Ja se uglavnom odazivam na sve pozive za književne nastupe. U tome može da me spreči samo neka snežna mećava ili uporni zimski grip. Dakle, kad me pozovete - eto mene.
"U tri kod Kandinskog"
Posljednja knjiga Jelene Lengold "U tri kod Kandinskog" sadrži 18 priča koje se bave problemima ljubavi i smrti iz perspektive naizgled svakodnevnog života. Lengoldova je u toj zbirci predstavila ljubav kao razlog postojanja, a njen nestanak, bilo da je riječ o ljubavi prema drugom ili o ljubavi prema sebi, postaje vjesnik smrti. Opšte teme iz svakodnevnog života, spisateljica pretače u literarno tkivo i na taj način daje vječnost onom što je naizgled bilo prolazno. Ona pažljivo bira detalje, povezuje ih i osvjetljava tako da ono što je u realnosti podređeno u strukturi pripovijedanja postaje vodeće. Fuzija između malog i velikog, između Erosa i Tanatosa postaje strašna i lijepa, ostavljajući svaki prostor okolo nedorečenim.
Mjesto knjige
NN: Da li je zaista mjesto knjige za najveći broj ljudi na svijetu, kako ste jednom prilikom rekli, u uspomenama djetinjstva i mladalačkog doba?
LENGOLD: Odatle polaze i tu se rađaju skoro sva naša očekivanja, nadanja, strahovi, predrasude, želje... Kasnije sve to prolazi kroz razne filtere ili budžake našeg života i nastane to što nastane: jedno dete u telu odraslog čoveka, koje više ili manje vešto maskira svoje prvobitne strahove.