Jovan Zafirović, jedan od najcjenjenijih satiričara i aforističara mlađe generacije u Srbiji, ovih dana je u izdanju Privatnog kulturnog centra "Akvarijus" iz Kosovske Mitrovice objavio knjigu pod nazivom "Kosovski cirkus". Riječ je o aforizmima i kratkim satiričnim pričama i to je Zafirovićeva druga knjiga, koja dolazi poslije veoma uspješnog prvenca "Glavom kroz stid" objavljenog prije dvije godine.
Zafirović je rođen 1997. godine u Gnjilanu. Student je sociologije na Filozofskom fakultetu u Prištini sa privremenim sjedištem u Kosovskoj Mitrovici i dobitnik ugledne "Vibove nagrade" (2021), nagrade "Mladi tipar" (2022), te nagrade "Vuk Gligorijević" (2023), kao i "Poenta" (2023) na Novosadskom festivalu knjige.
O drugoj knjizi i književnosti generalno govorio je za "Nezavisne".
NN: Knjigu "Kosovski cirkus" otvarate aforizmom "Kod nas gorima od sebe skidaju kapu. A boljima - glavu". Dok naziv knjige asocira na ciklus epskih pjesama, prvi aforizam čitaoca udara u glavu snagom epike i istorije u kojoj ste odrasli…
ZAFIROVIĆ: Dvoumio sam se oko toga da li da knjigu otvorim ili zatvorim tim aforizmom. Nekako kod svih taj aforizam ostavlja snažan utisak. Ako bih ga stavio na početak, razmišljao sam šta dalje i kako dalje posle toga da se gorima skida kapa, a boljima glava? Ako bih ga, pak, ostavio za kraj, bilo bi, pomislio sam, prekasno, jer se već iz pročitanog može naslutiti tako nešto. Sada je tu gde jeste i verujem da je dobra uvertira za ono što posle njega sledi.
NN: Šta je, po Vama, najvažnije kod aforizma, koji još nazivaju i driblingom duha u malom prostoru?
ZAFIROVIĆ: Kod aforizma je najvažnije da bude aforizam, a to govorim zato što postoji mnogo pokušaja, imitacija, ali ne i aforizama. Kod aforizma mi je najvažnije da bude moćan i prodorljiv, da, kako Vi rekoste, udara u glavu. Ninus Nestorović je u jednom intervjuu govorio, parafraziraću, da postoje dve vrste aforizama: satirični i oni isključivo satkani od humora. Pristalica sam satiričnih aforizama i spadam u taj tabor. I kao pisac, ali i kao čitalac. Više mi prija, nekako se kroz njega bolje izražavam i slobodnije osećam. A jedino tako i doživljavam pravi aforizam, jer on nije jedan od predstavnika jeftine zabave koji ima isključivo ulogu da nasmeje čoveka, već da mu nešto poruči, ukaže na nešto, upozori ga, saopšti. Bez banalnosti i trivijalnosti. Pored toga što je najpoznatija, najprihvaćenija, ta Baljkova misao da je aforizam dribling duha na malom prostoru je dobra. Ipak, postoje mnoge druge definicije aforizma koje govore o važnosti kod njega, a na koje se ja oslanjam. Jedna od misli kada je u pitanju aforizam jeste i Andrićeva da je aforizam tanak led na koji nas navodi naša želja da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i umemo, te da je on ogledalo u koje mi hvatamo ljude oko sebe, a pritom ne primećujemo da se u njemu ogledamo i pokazujemo i mi sami, sa svim našim pomislima i namerama. Dakle, najvažnije je da u pisanju pristupimo odgovorno, ozbiljno, pronicljivo, staloženo, ako ne bismo da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i umemo. Naposletku, najvažnije kod aforizma jeste da izazove reakciju. Bilo pozitivnu ili negativnu. Ako čovek koji pročita ne oseća ništa, ako bude ravnodušan, onda taj aforizam, po mom mišljenju, nije uspeo. To nije aforizam. Setimo se i primenimo samo onu Kafkinu, sa malom izmenom. Stavimo aforizam umesto knjige i kažimo: Aforizam mora da bude sekira za zaleđeno more u nama.
NN: Ko više profitira od "našeg posrnuća" koje u recenziji knjige pominje Zoran Kesić: političari ili satiričari?
ZAFIROVIĆ: Sve zavisi sa kog se stanovišta posmatra profit. Posmatra li političar, satiričar ili neko treći. Na prvu loptu, bez driblinga duha, što je čest pristup kod nas za mnoge životne situacije, reklo bi se, ne samo ko više, nego da od našeg posrnuća profitiraju samo političari. Što i jeste kad posmatramo samo na osnovu dobara koje poseduju jedni, odnosno koje ne poseduju drugi. Ipak, driblingom duha, malim promišljanjem, videćemo da profitiraju i jedni i drugi, a ko više videćemo ako posmatramo kao treći. Sistem vrednosti političara i satiričara, gledajući ih po delima, razlikuje se. Ako govorimo o profitu, za jedne je profit očito isključivo materijalno dobro, iznuđeno poštovanje i ugled, a za druge nešto više, smislenije i dugoročnije, a ne kratkovido. Nešto nesebično. Ostavljajući iza sebe stravu i užas, pustoš i razdor, političari i oni oko njih imaju profit onakav kakav mi danas poznajemo i na koji mislimo kada čujemo tu reč. Satiričari, ostavljajući iza sebe svoja pisanija, ne profitiraju materijalno i u njihovom profitiranju ne profitiraju samo oni, već i srpska kultura. I sve pristalice satire. U tom kontekstu postavlja se jedno utopijsko retoričko pitanje: šta je i ko ima veći profit? Oni koji ostavljaju trag ili oni koji nose sve, a da ne ostave trag.
NN: Drugi recenzent knjige Aleksandar Ćuković kaže da sve nade polažete u aktivnog i obaviještenog čitaoca. Koliko je takvih danas?
ZAFIROVIĆ: Mnogo je čitalaca, retko ko je čovek (ha-ha). Šalu na stranu. Kao neko ko se susreće sa čitaocima uživo, ali i preko društvenih mreža kroz razmenjivanje poruka i komentara, procentualno se više suočavam sa neobaveštenim čitaocima. Bez ikakve pretencioznosti to govorim. Naime, imam priliku da vidim u komentarima, bilo da su pozitivni ili negativni, da su često van konteksta. Kada se govori o mom stvaralaštvu primećujem da mnogo ljudi, kada čitaju aforizme, fiksiraju jednu reč koja ih opterećuje, frustrira, povređuje, jednostavno bode oči, i oko te reči grade priču potpuno ostavljajući po strani poruku koju aforizam nosi. Ti komentari ponekad su fenomenološki zanimljivi, ali ponekad strašno umaraju. Pokušavajući u ranijem periodu da osvetlim njihove zamagljene predstave i shvatanja, shvatio sam da je to besmisleno i nepotrebno. Odustao sam. Svako treba da shvati onako kako on hoće (i može). Ćuković je veoma dobro pronikao u moj rukopis. Dobro je on uočio, međutim, rekao bih iako je tako, nisam isključiv, uvek gajim nadu i ostavljam prostora da će neko ko nije postati aktivan čitalac, a kad postane aktivan on će postati i obavešten, a kad postane i obavešten (ako je sve to moguće), on će moći i da razume šta je pisac hteo da kaže.
NN: U knjizi je i nekoliko satiričnih priča, opet povezanih sa Kosmetom. Imena Milutin, Dragutin i Katalina iz jedne priče asociraju na to kako bi se čuvena dva srpska kralja i jedna kraljica snašli u današnjem vremenu ili kako nekada slavna imena danas neslavno žive?
ZAFIROVIĆ: U knjizi se nalazi dvanaest kratkih priča. Broj priča nema neku posebnu simboliku, međutim drago mi je da ste primetili da određena imena, događaji, imaju simboliku i vezu sa istorijom. Naime, moja namera je i bila da eksperimentišem s određenim imenima iz naše istorije koja se vezuju za prostor Kosova i Metohije. Možda tematski priče jesu povezane sa Kosmetom, ali one korespondiraju sa čitavim našim prostorom gde obitavamo kao narod i tako ih treba posmatrati. Uz izuzetak "Rakić po treći put na Kosovu", koja je, istina, vezana samo za Kosmet. Knjiga nosi naziv "Kosovski cirkus", ali to je zamka u koju se može upasti ako se misli da se samo odnose na prostor Kosmeta. Kosovski cirkus je svuda, nije ograničen teritorijom. Moje igranje je jasno sa imenima iz istorije, ali ne samo istorije, već i sa narodnim poslovicama, poezije naših rodoljubivih pesnika, ali i kosovskih, izvornih pesama, ali na način o kojem govorite - kako slavna imena danas neslavno žive. Bez zajedljivosti, ruganja i zle namere prema njima. Što se najviše primećuje u pričama "Milutin i Dragutin", "Rakić po treći put na Kosovu", kao i u dobrom delu aforizama. Takođe, čest motiv jeste i današnji pristup tradiciji, običajima, veri. Njihovo skrnavljenje, što se nekad događa kroz neznanje, ali i kroz bezobrazluk i bezobzirnost, bila je preokupacija i predmet za ovu knjigu.
NN: Interesantno je da Milan Rakić u Vašoj priči "Rakić po treći put na Kosovu" prolazi slično kao Marko Kraljević u priči Radoja Domanovića "Marko Kraljević po treći put među Srbima", te da su Domanović i Rakić, doduše ovaj prvi kraće, živjeli u istom vremenu koji je jedan opisao kroz satiru, a drugi kroz patriotsku poeziju… Što se tiče satire, mislite li da je današnje vrijeme za nju plodnije od Domanovićevog i Rakićevog?
ZAFIROVIĆ: Priča "Rakić po treći put na Kosovu" svakako jeste inspirisana Domanovićevom pričom. To se i po samom naslovu priče jasno vidi. Postoji još priča koje se oslanjaju na Domanovićevog Marka Kraljevića. Primer Dragutina Minića Karla koji ima priču sa istom idejom. Samo o Vibu. Ne znam koji period u našoj istoriji nije bio plodan za satiru, pa čak i oni momenti koji nam se čine najsvetlijim i najslavnijim jesu. Negde sam pročitao da je Domanović neke članke pisao i pod pseudonimom, a neke uopšte nije potpisivao, te su oni kasnije, prilikom sastavljanja "Sabranih dela" potpisani kao njegovi. Mnogi od njih su posvećeni dnevnopolitičkim temama i izgubili su na aktuelnosti, ali i dalje pružaju uvid u svakodnevicu Srbije tog vremena. Neki od tih radova se mogu pronaći na internetu. Ono što razlikuje današnje vreme od Domanovićevog i Rakićevog jeste u tome što sada gotovo da niko ne piše pod pseudonimom. Ne daj Bože da neki današnji Domanović i Rakić, neka književna veličina, neki budući nobelovac, budući dobitnik Bukerove nagrade ne potpiše svoj rad! To možda naizgled deluje da je danas slobodnije vreme, ali ne mislim baš tako. Danas sve satiru, pa se i satira nije izvukla. Čini mi se da kako koji vlastodržac dođe prvo udari na satiru. Preventivno. I sad je potpuno marginalizovana. Gotovo da je ne možete pronaći na televiziji, radiju, u dnevnim novinama. Uopšte u velikom broju medija, koji su jedna poluga vlasti. I kad je ima strogo je kontrolisana, i u tom odvajanju žita od kukolja dozvoljava se da u etar ide kukolj. Ne oni njeni najbolji plodovi. Ona najbolja pisanija ipak ostaju samo među koricama ili na društvenim mrežama koje su za razliku od tradicionalnih medija daleko ograničenijeg dometa.
NN: Kažete da Srbija lijepo izgleda samo na natalnoj karti. Kako književnost izgleda na karti Srbije?
ZAFIROVIĆ: "O nama na toj (natalnoj) karti još može nešto lepo i pozitivno da se vidi i pročita", zapaža jedan od aktera priče "Karta". A ja kažem da je Srbija za mene najlepša bajka. Šteta što je današnji vlastodršci, nitkovi pretvaraju u basnu. Imam jedan aforizam koji glasi "Nema mesta za sve pisce u književnim krugovima. Postoji samo devet krugova pakla". Iz ovog aforizma se očito može zaključiti moje mišljenje o književnicima najpre, koje smatram za jedan od uzroka zašto je književnost na karti Srbije u nezavidnom položaju. Klanovi, svađe, prepucavanja, kompromitovanje književnih nagrada, nameštanje gostovanja po festivalima, princip "ja tebi, ti meni" samo su neke od stvari koje kod čitaoca stvaraju nepoverenje prema piscima i njihovim delima. Kada govorimo o izgledu književnosti na karti Srbije, naravno, ne možemo svaliti krivicu samo na pisce. Jedan od najvećih problema jeste i u odnosu države prema kulturi. Krajnje poražavajuća ulaganja u kulturi, neosetljiva podrška institucija, u suštini jedna nemarnost i neodgovornost, pomogle su da se književnosti odmogne. Šteta što je tako. Stoga, meni književnost na karti Srbije izgleda kao varošica koju svi napuštaju zbog zagađenja koje je prouzrokovano iskopavanjem nekog književnog litijuma. Uverenja sam da čovek teško može da vidi sve svoje mane i sve svoje vrline. Drugi uvek bolje vide. Tako je i sada kada govorimo o književnosti. Onaj ko je u njoj mislim da ne može biti u potpunosti objektivan, pa tako i čitajte ovaj moj odgovor o njenom položaju.
NN: Kako satira izgleda na karti književnosti, odnosno na karti književne scene u Srbiji?
ZAFIROVIĆ: Satira na karti književnosti, odnosno na karti književne scene u Srbiji ne izgleda kao Srbija na natalnoj karti u priči "Karta" iz "Kosovskog cirkusa" koju smo pominjali. U predgovoru za knjigu "Od stradije do stradije", profesor Ratko Božović primećuje da aforizam nije u nas na velikoj ceni kod dela književne kritike, i to je, dodaje on, jedan od razloga što se najbritkija kritička reč našla na margini književnog života. Dodao bih da marginalizacija nije, kao gangrena, zahvatila samo najkraću književnu formu aforizam, već je to slučaj i sa drugim vidovima satiričnog izražavanja u književnosti. Od satirične poezije do kratke satirične priče. I kad profesor Božović kaže da aforizam u nas nije na velikoj ceni kod dela književne kritike, mislim da je blag iz prostog razloga što danas gotovo da nemate književnog kritičara koji se predano bavi savremenom srpskom satirom, koja ostavlja srpskoj kulturi, srpskoj književnosti, hteli to današnji kritičari da vide ili ne, ozbiljna dela. Naime, danas možete pročitati radove književnih kritičara, teoretičara književnosti o Domanoviću i Nušiću, što je vredno, nasušno i neupitno, međutim nepravedno je što nećete moći da pročitate ništa ili retko iz njihovog pera o stvaralaštvu jednog sjajnog Ninusa Nestorovića, Slobodana Simića, Aleksandra Čotrića, Aleksandra Baljka, Rastka Zakića… Ipak, ono što je možda tužno za književnu kritiku, ali sreća u nesreći za satiru jeste, što, posmatrajući i razgovarajući sa čitaocima, nemaju mnogo ličnosti iz kritike koja na njih djeluju autoritativno, te pored zanemarivanja kritičara i njihove, svesne ili nesvesne marginalizacije, čitaoci daju šansu satiri. Sudeći po tome, satira na književnoj karti Srbije nije Beograd, ali je jedno dobro Smederevo i nije isključivo da jednog dana opet bude prestonica (ha-ha).
NN: Vaša knjiga "Glavom kroz stid" zahvaljujući dizajnu Miljane Dunđerin predstavljala je Srbiju na Sajmu knjiga u Frankfurtu na izložbi "Najbolje dizajnirana knjiga na svijetu". Naslovnicu druge knjige, koja takođe obećava, radila je ista dizajnerka. Pošto živimo u vizuelnom vremenu, koliko je po Vašem mišljenju bitan dizajn korica kao svojevrsna ambalaža književnog rada?
ZAFIROVIĆ: Miljana je sjajan autor, za nju sam znao preko nekih njenih prethodnih radova. Ona ima inovativan, zanimljiv i neobičan pristup kada je reč o dizajnu knjiga. Njena poetika govori da voli da eksperimentiše, ali na način na koji nikada ne izlazi iz okvira lepog, ukusnog i privlačnog. Karikature za knjigu "Glavom kroz stid" radio je Jugoslav Vlahović. Kada smo razgovarali o dizajnu knjige i o tome kako bi najbolje bilo uraditi, na moj odgovor da se ja neću mešati i da će raditi, ne rekavši mu pritom ime Miljane Dunđerin, dizajnerke iz PKC "Akvarijus", po njegovoj reakciji izgledalo je da sumnja kako će to ispasti. Nakon što je knjiga izašla iz štampe Jugoslavu sam odneo primerak knjige. Listao je knjigu sa oduševljenjem i tražio da mu donesem još jednu knjigu za biblioteku, a tu koju sam mu doneo, pokazujući na nju će, kako je rekao, nositi sa sobom da pokazuje kako se radi. Kada skupimo to što sam lično bio prezadovoljan dizajnom prve knjige, komentarima ljudi, ali i to što se knjiga našla i predstavljala Srbiju na izložbi "Najbolje dizajnirane knjiga na svetu" na Sajmu knjiga u Frankfurtu nije bilo sumnje ko će dizajnirati "Kosovski cirkus". Jedna anegdota govori koliko je dizajn korica bitan. Naime, nakon jedne promocije knjige "Glavom kroz stid" prišao mi je jedan mladić i rekao: "I da ne znam da je ovo knjiga aforizama, i da ne znam o čemu se radi u njoj, kupio bih je i pročitao samo zbog privlačnih korica". Ipak, i pored toga što mislim da je bitan i pored ove priče koja pokazuje da jeste, ne mislim da je mnogo bitniji od sadržaja. Iako se čini da sve više živimo u vremenu kada sa knjizi sudi po koricama.
NN: U jednom od aforizama kažete "Srbima na Kosovu se garantuje da će ostati tu gde jesu. Na rubu ambisa". Iz Vaše perspektive, a nevezano za satiru i književnost uopšte, šta je trenutno dobro i valjano a da je u vezi sa Srbima na Kosmetu?
ZAFIROVIĆ: Najpre se moram osvrnuti na Vaše pitanje. Naime, dosad nisam imao priliku da od novinara, bilo da sam ja bio intervjuisan ili neko čiji sam intervju gledao, čitao ili slušao, čuo pitanje u kom se, kada su u pitanju Srbi sa Kosova i Metohije, pita šta je dobro i valjano. Mislim da toga nedostaje u javnom diskursu. Moramo govoriti o negativnim, nepovoljnim i krajnje zabrinjavajućim stvarima, o tome se ne sme ćutati, ali moramo stavljati akcenat i na dobro. Jer, govoreći samo o negativnim stvarima, pogotovo senzacionalistički, o lošim stvarima radi prikupljanja političkih poena, ličnih obračuna političkih aktera, dakle nepotrebno, mi time unosimo nemir i brigu kod Srba na Kosovu i Metohiji (koja već postoji zbog prištinske demokratije) i na taj način pretimo da ih sve više približavamo da misle na svoj odlazak i da budućnost svoje dece vide van teritorije naše južne pokrajine. Dobro i valjano a da je u vezi Srba sa Kosmeta jeste, u ovakvim okolnostima u kojima obitavaju, za početak i za kraj, to što ih još uvek ima i što se još uvek rađaju! Dobro je to što su istrajni, jer ničija nije gorela do zore. Dobro je to što postoji solidarnost mladih ljudi. Daću samo jedan primer… Vi imate grupu ambicioznih ljudi, mladih entuzijasta koji su pre par godina osnovali Humanitarnu organizaciju "Kosovsko Pomoravlje". Njihova misija prevashodno je podrška mladima, ali su aktivni i dostupni za sve Srbe nezavisno od dobi. Nedavno su osnovali školu košarke, svake godine organizuju letnju školicu za decu iz geta. Osnovali su prvu internet prodavnicu "Kupuj sa Kosmeta" koja ima za cilj da plasira proizvode Srba sa Kosmeta širom sveta i tako omogući malim privrednicima da prihoduju i žive od svog posla, jer su mnogi, nakon bombardovanja 1999, martovskog pogroma 2004, jednostranog proglašenja nezavisnosti 2008, potom i Briselskog sporazuma 2013. ostali bez svojih poslova u fabrikama i javnim institucijama. Dobra stvar u vezi Srba na Kosmetu jeste što kada se skida ćirilica i otimaju svetinje, nepokolebljivo čuvaju svoje pismo, nedeljom i praznicima pune crkve i manastire prisustvujući liturgiji. Dobro je što svedoče, čuvaju i mlađem naraštaju prenose Kosovski zavet. Dakle, to je samo deo dobrog i valjanog u vezi sa Srbima na Kosovu i Metohiji. A malo li je, pod ovakvim okolnostima?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.