Mihajlo Pantić, ugledni srpski pisac, književni kritičar i univerzitetski profesor Beogradskog univerziteta, najnoviji je dobitnik književne nagrade "Kočićevo pero", koju će mu Zadužbina "Petar Kočić" Banjaluka - Beograd svečano uručiti 23. decembra u Beogradu.
Tim povodom u razgovoru za "Nezavisne" ovaj neumorni književni radnik rekao je da je Petar Kočić, na sreću, živ pisac, te jedna od nezaobilaznih tačaka srpske pripovjedne tradicije, jer bez Kočića ni Andrić ne bi bio Andrić. Pantić je pisac 13 knjiga kratkih priča, od kojih je većina doživjela više izdanja. Dobitnik je 25 domaćih i internacionalnih književnih nagrada i priređivač sličnog broja zbornika i antologija. U njegovoj magistralnoj, trotomnoj antologiji srpske pripovijetke, kako sam kaže, Petar Kočić ušao je u red povlašćenih pisaca zastupljenih sa dvije priče: "Kroz mećavu" i "Mračajski proto".
NN: Šta danas podrazumijeva pisati "na Kočićevom tragu"?
PANTIĆ: Promenile su se opšte okolnosti, promenio se duh vremena, i danas naprosto nije moguće, a ni potrebno pisati kao što je Kočić pisao u svoje vreme, pa opet, njegove priče se ne zaboravljaju baš zbog toga što su dodirnule u ono što ne podleže promeni, a to je čovekova priroda. Vidim još jednu tačku tog dubljeg saglasja, on je pisao dajući se ceo, najbolje i najviše što može, bez interesa i kalkulacija, i to "pravilo" stoji kao imperativ svakom ko i danas pisanje ne shvata kao zabavu za dokonjake, nego kao okretanje lica prema svetu.
NN: Kao što je Kočića kao pisca odredilo Zmijanje, Vas je na neki način odredilo relativno mlado naselje - Novi Beograd. Koliko dugujete Novom Beogradu, tj. koliko Novi Beograd duguje Vama?
PANTIĆ: Mislim da smo sada u stanju nađene ravnoteže. Tek malo sam mlađi od mog grada, pamtim sve njegove preobražaje, uključujući i bombardovanje iz 1999, tu sam odrastao, tu su mi rođeni sinovi, tu živim, i odatle ću otići sa ovog sveta, a pretpostavljam da sam ga opisao na dovoljno uverljiv način, bez ambicija da budem nekakav realistični hroničar, već sa željom da proniknem u sudbine onih koji ga nastanjuju. Ja sam samo jedan od takvih sličnih meni, anonimnih žitelja, izgubljenih u soliterskom mnoštvu.
NN: Zbirka priča "Vonder u Berlinu" za koju ste nagrađeni doživjela je četvrto izdanje. Da li Vas je iznenadila nagrada za djelo iz ranije faze kada ste pisali i razmišljali o životu drugačije nego danas?
PANTIĆ: Da, tu knjigu napisao je neki mladić moga imena. Pročitao sam je nedavno, prvi put trideset godina pošto je napisana. Ako smem da primetim, čini mi se da je taj mladi čovek imao zanimljive ideje, uključujući i izvesnu nesnađenost u životu u kojem se obreo igrom viših, nedokučivih slučajnosti. Bila je to moja potpuno nesvesna anticipacija najvažnijeg istorijskog događaja kojim se završio dvadeseti vek, mislim na rušenje Berlinskog zida i posledice koje su iz tog čina usledile. Najzad, bila je to moja druga knjiga, a pisac se postaje sa drugom knjigom, knjiga kojom sam dobio nepoznate čitaoce. Kad počne da vas čita neko koga ne poznajete, to je prilično jasan znak da ste na dobrom putu.
NN: Koji je razlog što se još niste opredijelili za pisanje romana?
PANTIĆ: Nema racionalnog razloga. To je pitanje unutrašnje vokacije, neko je pesnik, neko dramski pisac, neko romansijer. Sebe doživljavam kao pisca priča, to je moj način izricanja onoga što imam i što bih imao da kažem o sebi, o drugima, o svetu u kojem postojimo. Bez želje da pravim bilo kakve hijerarhije, koje ionako postoje i bez onoga što ja inače mislim, rekao bih da je roman pitanje zanata, upornosti da sve što vam se zbiva, sve o čemu smatrite i sve što znate uključite u jednu veliku konstrukciju, dok je za pesmu i priču važnija ona unutrašnja nemuštost koja teži da bude izgovorena, da dokuči i osvesti neko mesto u vama za koje znate da postoji, ali pre samog čina pisanja nije bilo osvetljeno, nije verbalizovano.
NN: Vaše priče prevedene su na više od dvadeset jezika. Imate li predstavu kako su se u kojem jeziku te priče snašle i šta toliki prevodi znače u praktičnom, egzistencijalnom smislu. Vi i dalje idete na posao, ne izdržavate porodicu od pisanja priča?
PANTIĆ: Pisanje priča nije profesija, to je viši oblik moranja. Jednostavno rečeno - ne pišem da bih od toga živeo, već pišem da bih zbog toga živeo. Pisanje me osmišljava i ispunjava, u njemu se realizujem na najdublji mogući način. Sve ostalo su izvedenice o kojima ne razmišljam dok pišem. Pisao bih i kada me niko ne bi čitao. Ali moram da priznam da je osećaj ispunjenosti potpun tek kada dobijem povratnu, čitalačku reakciju, nije bitno da li ona stiže iz Prijepolja, Pariza, Tjumena, Lavova, Banjaluke ili od nekog mog poznanika sa Novog Beograda, važno je da je neki pretpostavljeni čitalac u tome video i našao ponešto za sebe.
NN: U posljednje vrijeme se svašta objavljuje i prodaje pod etiketom "knjiga". Da li mislite da su danas brojniji čitaoci ili autori knjiga? Namjerno ne upotrebljavam termin "pisci".
PANTIĆ: Izdavaštvo je valjda jedina delatnost koja je u svim minulim godinama koliko živimo permanentnu krizu i torturu tranzicije doživela neverovatnu ekspanziju. Zamislite, samo se u Srbiji objavi oko dve stotine novih romana godišnje, i ta oblast postaje gotovo nepregledna, govorim vam to kao član aktuelnog žirija "Ninove" nagrade. Tehnologija, uključujući elektronske medije i pojeftinjenje štampe učinili su da se danas ne objavi samo ona knjiga koja nije napisana. Sve drugo biva ili otisnuto na hartiji ili postavljeno na mrežu, nema više nikakvih filtera, koncepcija, uredničkih programa, recenzija, lektura, korektura, a nažalost, ni ozbiljnog uredničkog rada. Urednička profesija postala je muzejska, nepotrebna profesija, niko više nema vremena da se posveti pažljivom, profesionalnom radu na nečijem tekstu. Čitanje, na sreću, ne odumire, samo dobija nove vidove, čitanje je neodvojivi deo svakog umnog rada, svejedno kakav oblik i svrhu ima.
NN: Šta je najvrednije što biste izdvojili iz savremene srpske književnosti?
PANTIĆ: Svakako je to poezija. Ona je sklonjena od očiju šire javnosti, na nju retko ko osim pesnika i retkih preostalih čitalaca obraća pažnju, ali poezija je uvek bila, i uvek će biti, srž svake kulture. Kulturu u najširem smislu identifikujemo sa poezijom, nemačku sa Geteom, rusku sa Puškinom, italijansku sa Danteom, i tako redom, uključujući i našu tradiciju pa i našu savremenost. Platon je govorio da od muzike zavisi priroda i vrednost neke zajednice, isto bi se moglo reći i za poeziju. Proza je podlegla imperativu tržišta i morate se probijati kroz naplavine preobilne produkcije da biste došli do dobre knjige. A kad otvorite knjigu pesama, tu već posle tri stiha vidite šta je šta i na čemu ste.
NN: Veliki ste ljubitelj košarke i drugar Duška Vujoševića, ljubitelja književnosti. Da li u vašim razgovorima dominira priča o književnosti ili priča o košarci?
PANTIĆ: Ne viđamo se često, svako je u svom poslu, obuzet njime. Duško je pasionirani ljubitelj umetnosti, izvrstan poznavalac slikarstva i veliki čitalac, a ja sam u mladosti bio košarkaš, igrao sam niže beogradske i srpske, tzv. beton lige, moj prvi trener bio je Božidar Maljković, a mi smo njemu bili prva ekipa, sa nama se učio poslu u kojem će kasnije dodirnuti nebo. Košarka je zaista jedini sport koji pratim i u koji se, oprostite mi ovu samouverenost, pomalo razumem. Duško je davao moje knjige svojim košarkašima, ne znam da li su ih čitali i kako su ih razumeli, ali taj gest o njemu mnogo govori. Imaginacija je sastavni deo svake kreativne profesije, sport je vid kreacije. A naši retki susreti protiču u očekivanom nadgornjavanju, on bi da pričamo o književnosti, a ja bih da pričamo o košarci. Pata karte.