Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao,
mada poneko plače,
i samuje,
i brine.
Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.
Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.
Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.
I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.
A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.
I važno je ovo,
važnije od najprečeg:
kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.
Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.
I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,
ličiće jutro na tebe
više nego na druge.