Mićo Savanović je srpski pjesnik s adresom u Švajcarskoj, čija je knjiga "Tren bez senke" upravo objavljena u izdanju novosadskog "Prometeja".
O knjizi su već pozitivne kritike iznijeli Jovan Delić, Saša Radojčić, Milica Milenković i Mirko Vuković, a sam autor o novom djelu, kao i o pjesništvu, te o ulozi pjesništva u današnjem vremenu govorio je u intervjuu za "Nezavisne".
NN: Recite nam nešto više o knjizi "Tren bez senke"?
SAVANOVIĆ: "Tren bez senke" je izvor koji ne presušuje i ova knjiga je prvi krčag čiste pesničke misli, reči, koji sam uspeo zahvatiti iz dubine k nebu otvorene radosti sopstvenog doživljavanja sveta i umetnosti, sveta ljubavi, sveta postojanja, sveta smisla postojanja, iz paralelnog sveta koji postoji tu pored nas - sveta istine, raja za koji smo izgubili čula za sopstvena obistinjenja. Zašto i kako ova knjiga? "Tren bez senke" je tren istine koji upravlja sam sobom, ne dozvoljava da ga menjamo i falsifikujemo, to je tren i uistinu kao sunce na kojem je, sa bilo koje njegove strane, nemoguće načiniti senku.
NN: Koliko dugo je nastajala i šta je uslovilo nastanak ove knjige?
SAVANOVIĆ: Svet je, a danas više nego ikad, pun uzroka, a najveći deo pisanja i umetnosti uopšte su samo posledice, ali avaj, umetnost koja je posledica već je senka, na pogrešnoj je strani srca, kasni, samo je pratilja; ono što nema tu senku, uopšte gledano, tren je bez senke, što je i moje shvatanje umetnosti. Ako je posmatramo u odnosu na uzroke koje spomenuh, u tom kontekstu, umetnost je plač (začudna pesma) deteta pre nego izađe na ovaj svet; radost dolaska njegovog prvog ovosvetovnog obistinjenja; živa, iskonska svevremenska poruka Božje stvaralačke promisli. A o nastanku knjige ili knjiga ću vam najviše reći ako vam kažem da je ovo samo prvi od pet krčaga, kako gore naslovih ovu knjigu, prvi "tren bez senke" koji je upravo izašao u javnost, a svi ostali su već zahvaćeni, puni, samo čekaju svetlost sveta kojem su kao osveženje i namenjeni. Nadam se da je tako rečeno i o dužini nastajanja i ove prve knjige.
NN: U novoj knjizi za pjesnika kažete: "Ko upadne u bunar jezika / ili se udavi, / ili nauči da hoda po vodi." Zašto je u većini slučajeva svijet za pjesnika katakomba ili bunar?
SAVANOVIĆ: Ako se pozovemo na Bibliju, vidimo da je pesnik po svom delanju svestan da nije Bog, da ne može rastaviti more i otvoriti put spasenja naroda, ali se ipak snagom (čistotom) svoga duha hvata za poetsko nadahnuće, blagosov, kao čoveku dodeljene mu božanske promisli, koja mu iznalazi put - "hodanja po vodi" - ukazuje da i u bezizlaznoj situaciji postoji još barem deset izlaza koje razumno srce i otvoren duh otvaraju; Božjom voljom rečeno: spasenje se ne može sprečiti. Ovo se može čitati i ovako: veruj u Boga i reći će ti kako i zašto možeš uvek verovati u sebe, u pronalaženje pravog puta, kroz pronalaženje sebe.
NN: S tim u vezi, koja je uloga pjesnika u današnjem svijetu?
SAVANOVIĆ: Ja lično poeziju doživljavam kao kosmičke talase koji u sebi nose kod kosmosa, kod našeg sveta, životvorne talase (čiji je izvor sam praprasak) slične radio-talasima, a ljudska srca kao radio-prijemnike, tranzistore; ko ima takvo srce da mu se podesi na frekvenciju tih kosmičkih talasa, može da ih hvata "čita" - sabira poruke istine - on, taj peva; koji to ne mogu nisu pesnici - krče - dave se u sopstvenoj reči - dave se u bunaru jezika. Da zaključim: poetika duha, iskonsko pevanje je govor istine; hodanje po vodi, a reč (jezik) pesnikova svetlosna krila koja omogućavaju spasavanje ljudskog duha od potonuća u ustalasanoj tami moderne samoobmane.
NN: Milica Milenković tvrdi da "'Tren bez senke' predstavlja nemerljiv doprinos žanru maksima i sentenci u srpskoj i svetskoj književnosti" nazivajući knjigu "ganijalnim odjecima duha". Koliko gode ovakva tumačenja i zašto ste se odlučili na ovakav književni žanr?
SAVANOVIĆ: Ivo Andrić je jednom rekao "treba pisati tako da je rečima tesno, a mislima prostrano", a Gete je rekao: "Sobald der Geist auf ein Ziel gerichtet ist, kommt ihm vieles entgegen." Ovo bi se moglo prevesti ovako: "Čim se duh na nešto usmeri, skoncentriše, odande mu se višestruko uzvraća." Možda su ove dve misli doprinele i mome oformljenju sopstvene misli o misli, o njenoj snazi i ulozi kroz sva vremena, što je naročito potrebno u ovo naše vreme; kratka misao - "tren" ima više šanse da prodre do okorele kore moderno orijentisanog mozga i modernog ljudskog mišljenja uopšte, a ako je to još i "tren bez senke", onda je on i vidljiv sa svih strana. To što Milica Milenković oseća za moju knjigu je radost i za moj stvaralački "ego", a ako to dostiže granice sveta srca samo jednog čitaoca, to su za mene već svetske razmere, jer sve počinje od jednoga i iz jednoga srca, u tome je tajna svih mudrosti, svih svetova. Zašto genijalni odjeci duha? Ne znam, ali kada je Bog stvarao naš svet, prvo je stvorio kosmički "tren bez senke", naše sunce, taj genijalni odjek Tvorčevog duha, koje hrani život našega sveta. Za reč kao odjek duha uopšte, ja bih rekao još i ovako: ako je izvor reči bilo čiji čist duh i ako ona na putu do jezika sa kojeg poleće u svet uvek prolazi kroz čovekovo srce, eto istinskog odjeka, a kako će ga ko nazvati (genijalni, jedinstveni, nesvakidašnji...) to su samo energije (atributi) trenutka i doživljaja, sličnog onom koji izaziva dubok uzdah, oštar jecaj, nekontrolisan krik, ili osećaj čistog bezgraničnog pripadanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.